Sneško Belić u svetu Monaliza

Vladimir Krivošejev

* * *

Otvaranje nove prodavnice zahteva izvesna znanja, napore i materijalna sredstva, a sa završetkom građevinskih radova, nabavkom opreme i popunjavanjem rafova, posao nije završen već tek otpočinje. Nedolazak kupaca, sa jedne strane znači da prodavnica nije ispunila svrhu svoga postojanja – sticanje profita, a sa druge donosi materijalni krah investitora. Takav luksuz niko razuman sebi ne bi mogao da dozvoli. Da bi se to sprečilo i predupredilo neophodno je sprovesti veoma širok spektar različitih marketinških mera.

I priprema stalne muzejske postavke zahteva velika znanja, napore i materijalna sredstva, ali i posle njenog svečanog otvaranja brojne aktivnosti moraju da se nastave. “Mi smo obavili naše – pripremili smo postavku i širom otvorili njena vrata, a sve ostalo je na posetiocima – ako dođu, dobro došli, a ako ih nema to je njihova krivica i propust”. Ovakav stav pojedinih (sve ređih) muzejskih poslenika pruzrokovan je neprofitabilnom prirodom muzejskog posla, njegovim budžetskim finansiranjem, ali i odsustvom svesti o značaju, ulozi i ciljevima muzeja kao javne službe. Nepojavljivanje posetilaca neće dovesti do finasijskog kraha (sem u slučaju kvazimuzejskih organizacija stvorenih sa jedinim ciljem da budu atrakcija koja stvara profit), ali će ukazati da muzejska institucija ne ostvaruje jednu od bitnih svrha svoga postojanja, što dovodi do kraha ciljeva struke. Da se to ne dogodi ponekad je potrebno veoma malo. Primer za to nam pruža i sledeća slučajna epizoda:

Za šalterom blagajne na ulazu u stalnu postavku muzeja sedi čistačica, u flekavom plavom mantilu. Namrštena je, nervozna i ljuta što u muzej svaki čas neko ulazi. Upravo se neljubazno obrecnula na jednog posetioca. Koliko juče, od vremena pauze za doručak pa do ovoga sata, stigla je da isštrika skoro cela leđa za džemper, a sada, eto, od silnih posetilaca ne može da stigne ni da uzme igle u ruke. Pita se: “Pa gde je baš sada, odjednom, navro ovoliki svet. Šta ga tera da ulazi u muzej. A napalju je pao takav sneg kakav decenijama nije zapamćen. Ima ga preko pola metra, možda i ceo metar. A i šta li je palo na pamet domaru da po ovom snegu napolje iznese one velike merdevine.”

Za to vreme lepo raspoloženi domar je našao način kako da se reši snežnih nanosa. Prethodno je probao da do kamene podloge pročisti stazu u širini prolaza, ali nije znao gde će sa tolikim snegom. Na ulicu ne može i ne sme da ga baca, a sklanjajući ga levo i desno od prolaza pravi nanose koji zatrpavaju i onako vlažan zid. Čisteći stazu, ali potom i odvajajući nanose od fasade, sinula mu je ideja kako da zamoran i monoton posao učini zabavnijim. Pozvao je par prijatelja, izneo merdevine i za tili čas, uz pomoć lopate i vruće rakije, ispred muzeja se uspravio Sneško Belić visok skoro četiri metra. Svojevrsni improvizovani snežni performans je počeo skrećući pažnju brojnih šetača koje je prvi sunčani dan posle velikog snežnog nevremena izmamio napolje. Nebrojeno puta su prolazili pored zgrade muzeja a da ih ništa nije privuklo da u nju i uđu, a sada… Sneško Belić, ljudi koji ulaze u muzej i izlaze iz njega. Vredi videti šta je to.

I dok se muzejski domar lepo zabavljao, a publika obilazila postavku, nezadovoljstvu čistačice pridružili su se i pojedini kustosi: “Šta je ovo!?! Od ozbiljne, stroge, institucije se pravi cirkus.”

Ova specifična istorijska epizoda iz rada jednog našeg, tipičnog, muzeja na najrečitiji način pokazuje kako je, ponekad, dovoljno načiniti vrlo mali napor koji će izazvati efekat povećanja posete. Slučajna ideja, nastala sa sasvim drugim ciljem, stvorila je atrakciju koja u potencijalnom posetiocu budi radoznalost i rađa potrebu za ulaskom u muzej. Bez namere da se privuče publika stvoreno je efikasno promotivno marketinško sredstvo efektnije od bilo kakve muzejske pozivnice, plakata oglasa ili reklame. Samim svojim prisustvom ispred zgrade muzeja, rušeći stereotipe o strogoj, hladnoj i dosadnoj instituciji, Sneško Belić, u ulozi marketinškog promotere, kao da je poručivao, nemo, ali glasno i jasno – muzej je mesto koje obavezno morate da posetite, istovremeno pokazujući da posetioci neće doći sami, da im je potrebna određena animacija, i aktivnosti proistekle iz samog muzeja.

Ako se vratimo na medijske skice sa početka ovoga teksta – gradske vlasti treba podsetiti na neophodnost postojanja putakaza ka muzejima, a ako je potrebno i moguće ne treba čekati na njih. I turističke agencije treba što efektnije podsetiti da muzeji postoje i da ih vredi posetiti, a to ne može i ne treba niko drugi da uradi, nego sam muzej. Neaktivnost drugih nesme biti alibi za naše neangažovanje.

Odlomak iz uvoda knjige: MUZEJI, PUBLIKA, MAKETING – stalne muzejske postavke i Njegova Visost posetilac (www.muzej.rs)