Etnografski u Beogradu zna da iznenadi, ponekad.

A famozna „Noc muzeja“ je pokazala koliko je mladost i zrelost ove zemlje zeljna muzeja. Ko nije video te guzve i tu navalu ljudi, nece razumeti o cemu pricam.

Dajte nam kulturu. Kultura je IN )

Tri stvari su ključne: parking, radno vreme i reklama.
Neću sad da pišem o tome kako i na koji način se u Njujorklu to rešava, jer je turizam tu zaista ključni faktor.
Ali evo mojih razloga zašto još uvek nisam posetila muzej koji je zastrašujuće blizu mesta na kome živim. ..

Prvo: radno vreme. Nije naznačeno i muzej uglavnom ne radi. Za posetu muzeju je potrebnio da se NAJAVIŠ, a (ne)tržišna logika kaže da vole samo grupne posete i da se poprilično smore kada se jave pojedinci (pričao mi komšija).
Vrata su uvek zatvorena. A kada nisu, na njima stoje i puše nekakvi muškarci u papučama i sa okraćalim pamučnim majicama. Eventualno po dvorištu trče sitna deca. Dakle kao porodična kuća ui siromašnom predgrađu a ne kao muzej u centru Beograda.

Parking – nema ga. Prva zona, end of story.

Reklama – ne postoji. Ni na internetu ni u tradicionalnim medijima. Pojma nemam šta da očekujem ako i jednom uđem tamo – niko mi nije setovao očekivanja.

Profit – volela bih da čujem zašto je umetnost toliko neprofitna i gde je problem. Zašto meni nije problem da odem na festival umetnosti u Linc a ne mogu da posetim muzej u svojoj ulici, iako manje košta? Ako sve bude zavisilo od mašte i snalažljivosti čuvara muzeja u zimskom periodu, sumnjam da će se išta promeniti

Još malo o percpeciji muzeja: teško da postoji osooba čije ekskurzije u OŠ nije obeležila slava srpskim grobovima i grobnicama. I dan današnji lokalne turističke organizacije na ovaj način pokušavaju da privuku turiste: grobovi, bitke, mošti, spomenici u slavu izginulih. To je event za nepropustiti valjda, da se čuje još koja o postradalima diljem Srbije i da se još koji grob i mauzolej poseti.
Da li je to samo meni bizarno Ili to tako treba a ja sam vanzemaljac?

Pozdrav od JJ