O molitvi i duhovno napredovanje molitvenika – Sveti Ignjatije Brjančanin

Sveti Ignjatije Brjančanin

SPASONOSNA SNAGA MOLITVE

O molitvi i duhovno napredovanje u molitvi – Sveti Ignjatije Brjančanin

O pravoslavnoj molitvi i kako ide napredovanje u molitvi piše ruski svetitelj Sveti Ignjatije Brjančanin u delu Asketski ogledi

—

Put ka Bogu je – molitva. Odmeravanje predjenog puta jesu različita molitvena stanja, u koja postepeno ulazi onaj koji se moli pravilno i postojano.

Nauči se da se pravilno moliš Bogu. Naučivši da se moliš pravilno, moli se postojano – i lako ćeš naslediti spasenje. Spasenje dolazi od Boga u svoje vreme, i neosporno u srcu obaveštava onoga koji se moli pravilno i postojano.

Za pravilnu molitvu potrebno je da se ona proiznosi iz srca ispunjenog siromaštvom duha; iz srca skrušenog i smirenog. Sva druga stanja srca, pre njegove obnove Duhom Svetim, smatraj – kakvim upravo i jesu – nesvojstvenim grešniku pokajniku, koji moli Boga za oproštenje svojih grehova i za oslobodjenje – kao iz tamnice i okova – od porobljenosti strastima.

Mojsijevim zakonom Izrailjcima je bilo propisano da samo na jednom, od Boga odredjenom mestu, prinose sve njihove žrtve. I duhovni zakon hrišćanima odredjuje samo jedno duhovno mesto za prinošenje svih njihovih žrtvi, a naročito žrtve nad žrtvama – molitve. To mesto je smirenje.

Bogu nisu potrebne naše molitve! On zna i pre naše molitve šta je nama potrebno; On, Premilosrdni, obilno izliva svoje darove i na one koji ne traže od Njega. Molitva je neophodna nama: kroz nju čovek prima Boga. Bez nje, čovek je stran Bogu, a što se više vežba u molitvi, više se približava Bogu.

Molitva je – pričešće života. Napuštanje nje, duši donosi nevidljivu smrt.

Što je vazduh za telo, to je Duh Sveti za život duše. Duša posredstvom molitve diše tim svetim, tajanstvenim vazduhom.

—

Ponekad naša molba biva smesta uslišena, a ponekad pak, po rečima Spasitelja, Bog će oklijevati (v. Lk18,7), to jest, ne ispunjava odmah ono što smo tražili: On vidi da je potrebno odložiti na neko vreme to ispunjenje, radi našeg smirenja, da je nama potrebno da se zamorimo, shvatimo svoju nemoć, koja se uvek veoma oštro ispolji kada mi bivamo ostavljeni sebi samima.

Molitva, kao razgovor sa Bogom, sama po sebi je – veliko dobro, često daleko veće od onoga što čovek moli – i milosrdni Bog, ne ispunjavajući molbe, ostavlja molitelja uz njegovu molitvu, kako je ne bi izgubio, kako ne bi ostavio to najviše dobro, kada primi traženo dobro, koje je daleko manje. Molbe, čije je ispunjenje povezano sa štetnim posledicama, Bog ne ispunjava; On ne ispunjava ni te molbe koje su protivne Njegovoj svetoj volji, protivne Njegovim premudrim, nedostižnim sudovima.

—

Kada nameravaš da prineses Bogu molitvu, odbaci sve zemaljske pomisli i brige. Nemoj se baviti mislima koje ti tada dolaze, da ti se one ne bi učinile važne, blistave, neophodne. Daj Bogu Božije, a ono što je potrebno za prolazni život stići ćeš da daš u svoje vreme. Nije moguće u isto vreme raditi za Boga molitvom i umom se baviti uzgrednim pomislima i brigama.

—

Molitva za sve, sve bez izuzetka zbog uvreda, čak i najtežih – jeste neizostavni uslov uspeha u molitvi. I kad stojite na molitvi, kaže Spasitelj, praštajte ako šta imate protiv koga; da i Otac vaš koji je na nebesima oprosti vama sagrješenja vaša. Ako li pak vi ne opraštate, ni Otac vaš koji je na nebesima neće oprostiti vama sagrješenja vaša (Mk 11, 25-26). „Molitva zlopamtljivih jeste – usev na kamenu“, rekao je prepodobni Isak Sirijski.

Umereno, razumno, postojano uzdržavanje u hrani i piću, čini telo lakim, očišćuje um, daje mu bodrost, i zato takodje služi kao priprema za molitvu. Neuzdržanje creva čini telo teškim, debelim, žesti srce, pomračuje um mnoštvom isparenja i gasova, koji iz želuca odlaze u mozak. Onaj koji se prejeo ili zasitio jedva staje na molitvu – sanjivost i lenjost ga napadaju, i mnoštvo prostačkih maštanja prikazuje se u njegovoj uobrazilji, njegovo srce ne može dospeti u umiljenje.

Koliko je štetno neuzdržanje, toliko je štetan, a možda i više, neumeren post. Slabost tela koja nastaje usled nedovoljne ishrane ne dozvoljava da se vrši molitva u potrebnoj količini i sa potrebnom snagom.

—

Budući da obavljaš društvene dužnosti, a ako si monah onda poslušanja, i nemaš mogućnosti da odvojiš za molitvu onoliko vremena koliko bi ti želeo, nemoj da te to zbunjuje: služenje koje se obavlja po zakonu i po savesti, priprema čoveka za usrdnu molitvu, i kvalitetom zamenjuje količinu. Ništa toliko ne pomaže napredovanju u molitvi kao savest, zadovoljena bogougodnim delanjem.

—

Duša molitve je – pažnja. Kao što je telo bez duše mrtvo, tako je i molitva bez pažnje – mrtva. Molitva koja se proiznosi bez pažnje, preokreće se u praznoslovlje, i onaj koji se tako moli ubraja se u one koji uzimaju uzalud ime Boga (V. Pr. 30, 9).

Reči molitve izgovaraj bez žurbe, ne dozvoli umu svuda da luta, nego ga zatvori u reči molitve. Tesan je i mučan taj put za um, koji je navikao slobodno da luta po vaseljeni, ali taj put vodi ka pažnji. Ko je iskusio veliko blago pažnje – taj će zavoleti da pritesni svoj um na putu koji vodi ka blaženoj pažnji.

—

Crkva je prihvatila svete ikone radi podsticanja blagočestivih sećanja i osećanja, a nikako radi podsticanja maštanja.

Stojeći pred ikonom Spasitelja, stoj kao pred samim Gospodom Isusom Hristom, svuda prisutnim po Božanstvu, i ikonom Svojom prisutnim na tom mestu gde se ona nalazi.

Stojeći pred ikonom Majke Božije, stoj kao pred samom Presvetom Djevom; ali um tvoj čuvaj bez vidjenja: najveća je razlika biti u prisustvu Gospoda i stajati pred Gospodom, ili uobražavati Gospoda. Osećanje prisustva Gospodnjeg uvlači u dušu spasonosni strah, unosi u nju spasonosno osećanje straha Božijeg, a uobraženje Gospoda i Njegovih svetih prikazuje se umu kao materijalno, i navodi ga na lažno, gordo mišljenje o sebi – dušu dovodi u lažno stanje, stanje samoobmane.

—

Osećanja rodjena molitvom i pokajanjem sastoje se u olakšanju savesti, u duševnom miru, u pomirenju sa bližnjima i sa životnim okolnostima, u milosti i sastradanju sa čovečanstvom, u uzdržanju od strasti, od hladnoće prema svetu, u pokornosti Bogu, u snazi prilikom borbe sa grehovnim pomislima i zanosima.

Tim osećanjima – kojima ćeš takodje okusiti nadu spasenja – budi zadovoljan. Ne traži prevremeno uzvišena duhovna stanja i molitvena ushićenja. Ona uopšte nisu takva kakvim ih predstavlja naša uobrazilja: dejstvo Svetog Duha, od kog se javljaju uzvišena molitvena stanja, nedostižno je telesnom umu.

Nauči da se moliš svakom svojom pomišlju, svom dušom svojom, svom snagom svojom.

Pitaš: „Šta to znači?“

To se ne može drugačije saznati, nego iskustvom. Trudi se da se neprekidno baviš pažljivom molitvom: pažljiva molitva će ti doneti odgovor na pitanje kroz blaženo iskustvo.

—

Bavljenje molitvom je najuzvišenije delo za čovečiji um; stanje čistote, koje je strano razonodi, i koje umu dolazi od molitve je njegovo najuzvišenije prirodno stanje; njegovo ushićenje Bogom, čemu je osnovni uzrok čista molitva – jeste natprirodno stanje.

U natprirodno stanje ulaze samo sveti ugodnici Božiji, obnovljeni Svetim Duhom, koji su svukli starog Adama i obukli se u Novog, koji su sposobni otkrivenim licem odražavati slavu Gospodnju, preobrazavati se u taj isti lik, iz slave u slavu, delovanjem Duha Gospodnjeg (2 Kor 3, 18). Najveći deo božanskih otkrivenja oni dobijaju u vreme bavljenja molitvom, budući da je to vreme u koje duša biva naročito pripremljena, okrenuta opštenju sa Bogom.

.

* Na slikama:

Sveti Ignjatije Brjančanin

Gospod Isus Hrist – mozaik sa zida Crkve Sveta Sofija u Konstantinopolju (današnji Istanbul)

Presveta Majka Bogorodica – mozaik sa zida Crkve Sveta Sofija u Konstantinopolju

—