Đorđe Popović
* * *
Autostoper na Fruškoj Gori
Retko stajem autostoperima. Pre svega što ne želim da delim svoju privatnost i udobnost. Međutim, u ona krizna vremena 1999-e često sam vozio autostopere. Susreo sam mnoštvo neobičnih ljudi i naslušao se svakojakih priča. Ovo je jedna od njih.
Negde na Fruškoj Gori od Rume prema Šapcu, bojažljivo me zaustavlja jedan neobrijan, neuredan, malo pognut čovek.
Na prvi pogled se videlo da ga život nije štedeo. Imao je oko pedeset godina. Dugo je ćutao i gledao u daljinu – prema Bosni. Da razbijem neprijatnu tišinu pitam ga odakle je. Kaže iz_Bosne, iz Glamoča. Studirao je u Sarajevu, dugo, „kralj propalih studenata“ kako reče. Dok je studirao radio je razne fizičke poslove kako bi se izdržavao. Dve godine je živeo na Bjelavama u baraci predviđenoj za rušenje u kojoj su mu cimeri bili politički disidenti sedamdesetih. Sve doktori i magistri. Pitam ga za Šešelja. Kaže da mu je on bio najgrlatiji cimer. Priča da je za te dve godine više naučio o životu nego 12 godina na fakultetu.
Bio je i na ratištu. Kaže: „Taman nadjemo trećeg da igra preferans, a on pogine i ko će sad iz početka“. Jednom su sa Hrvatima za vreme primirja organizovali partiju bele na njihovoj teritoriji i za to bili kažnjeni sa po 7 meseci zatvora.
Žena mu je Zvorničanka, bio je i tekst u Ilustrovanoj politici o njoj. Skočila je u bunar dubok 20 metar kako bi spasila sina koji je slučajno tamo upao. Spasao ih komšija. Ima tri sina. Kaže: „Neće ni jedan da puši – svi vode zdrav život. Najstariji svaki dan trči 10 km, a kad dodje kući malo mu je kilo mesa. Sva trojica vole da plivaju – Bog zna zašto? Ja sam se tri puta u životu okupao. Valjda što im je majka rodom kraj Drine pa naslijedili..“
I tako stigosmo do Zvornika. Odvezao sam ga do ženine kuće. Pri izlasku iz kola, pogledao me je i ćutke zatvorio vrata. Kao da je bio zahvalan što sam ga saslušao.
.
Jednom me je na izlazu iz NS stopirala jedna fina plava devojka, socnih usana, lepih grudi i zgodnog tela. Zvala se Natasa. Krenula je u polje da bere secernu repu. Uz put mi je rekla da joj je otac fudbalski trener, neki Bekvalac. Bila je ljupka i svetlucava.
Obecala mi je slatko od dunja. Verujem da zasluzuje vise od tog napornog zivota. Ako je sretnete, javite mi gde je sad.
Necete verovati ali pesma koja se nadovezuje na ovaj blog od dueta Mara & Lole i pesma „Trese mi se Lada“ koja govori o primanju autostoperke u auto, pogledalo je na You Tube vec 630,000 posetilaca!
Verujem da je i autor gledao ovaj spot i bio inspirisan njime kao i vise od pola miliona nasih sugradjana. Pogledajte ovaj edukativno zabavni muzicki spot i hit leta!
http://www.youtube.com/watch?v=rkhnGT4hM6s&feature=related
Dok sam radio u Centralnoj Srbiji, pa kada krenem na posao na 140 km od Beograda, obično pokupim nekog policajca autostopera na naplatnoj rampi na Bubanj potoku, koji je išao kući posle posla u Beogradu. E onda, dam gas do daske, jer imam u kolima dozvolu za prekoračenje brzine :-)
I da, dosta sam saznao o životu policajaca. Ne zavidim im. U Beogradu niko neće u policajce, pa ih povlače iz unutrašnjosti, što je velki maltretman za ljude. Slabo plaćeni, žive u Kragujevcu, Despotovcu, Paracinu a rade u Beogradu, nemaju rešeno stambeno pitanje, možete samo zamisliti. I kako onda da ne budu podložni uticajima.
I ja često vozim policajce na „Zlatkovoj relaciji“. Svašta čovek može da čuje od njih; bliže su životu, sa pendrekom ili bez njega. Inače, svi ti mučenici (koje nekad žalim, a nekad prezirem – ne zavisi od njih nego od onoga što sam tog jutra uzeo u „jutarnjoj dozi otrova“ zvanoj „dnevna štampa“) iz Lapova, Batočine, Knića, Topole, Rače i od koekude – nemaju plaćen prevoz do Beograda?! Prećutno ih autobusdžije voze džabe. I mi koji stanemo. Znači, ono što zakon nalaže nema kao privatnim preduzetnicima za poslodavca Državu – ne važi. Pravedna neka zemlja, ova Stradija…
Svidja mi se spot „trese mi se lada“ ali nije me on inspirisao za priču. To prepuštam nekom iskusnijem vozaču ;).
U to vreme sam najčešće vozio rezerviste i naslušao se svakakvih vojničkih dogodovština. Ljudi su pričali uglavnom anegdote, retko ko je govorio o ružnim stvarima.
Samo se vi igrajte sa autostoperima. Kada vam uleti neki narkoman ili razbojnik, necete biti tako poeticni … vec pateticni.
Puno sam morao stopirati tokom zivota nesto iz mladalacke lenjosti a nesto tokom ratnih vremena jer nije bilo organizovanog prevoza, i dok sam cekao satima, prljav i umoran od zivota i besmisla prokletog rata, gledao sam vozila kako prolaze i ne staju… zakleo sam se da cu kad sve ovo prodje i ja budem imao svoje auto, ja stajati autostoperima, i tako sam i radio, ne razmisljajuci o mogucim posledicama kupljenja autostopera na brdovitom balkanu nakon krvavog rata… Nisam imao neki veci incident, poneku neprijatnost: jednom sam na granici u Raci , u prostoru izmedju bosanske i srbijanske granice nakon mosta, stao dvojici mladjih autostopera, 2 muskarca u trenerkama i patikama, sa kesama u rukama… nista mi nije bilo sumnjivo dok jedan od njih na samom prolasku granice na srbijanskoj strani nije onu svoju kesu malo vise gurnuo ispod nogu, a iz levog dzepa izvadio pasos, ne licnu kartu… slucajjno sam mu bolje pogledao lice i podsetio me na jednog odbeglog pripadnika jednog kriminalnog klana koji jos nije bio uhvacen… hladan znoj me je oblio, jer sam tek tad shvatio koliki problem bih mogao imati ako su oni stvarno nesto prevozili, njih same ili nesto u tim kesama… primenio sam stari trik sa ostrim pogledom u oci kad su me pitali imam li sta prijaviti i lagano prosao granicu, ali zeludac mi se okretao svo vreme… tih nekoliko stotina metara je bilo kao hiljadu kilometara… druga neprijatnost je bila kad sam negde pred autoput za beograd sa srbijanske strane pokupio jednog momka, koji se u autu „otvorio“, rassplakao, ispricao kkao nema nigde nikoga, da je sad pobegao sa jednog imanja gde je spavao u stali i odrzavao to imanje za ostatke hrane kao pas, a da je gazda redovno dovodio svoje priajtelje koji su se izivljavali na njemu… plakao je kao kisa, a meni koji sam prosao sodomu i gomoru u zivotu i koi tesko pustam suzu, doveo je na ivicu placa… nije mi trazio novac, nije nista mislimd a ga niko iskreno nije upitao kako si , sta ima, mozda od detinjstva… plakao sam tek kad je izasao iz auta i otada vise ne stajem mladjimmusim autostoperima, stajem starijim ljudima, ali oni vecinom ni ne stopiraju, mirno cekaju svoj autobus, mozda se i oni plase manijaka u autima…