Aleksandar Parezanović
* * *
.
Pitali smo domaćine kakvu su tu ružnu zgradu nekada gradili i saznali da je to bio rudnik srebra i cinka (eto, zašto se zove Metalia) koga su u prvoj četvrtini dvadesetog veka eksploatisali Nemci, a potom se industrijska priča završila.
.
Kako u jednom trenutku, na ovom našem svetu, neko mesto može biti ružno, prljavo, pakleno, gde su siromašni ljudi radili u tamnom i gadnom, a onda izlazili na dnevno svetlo i proklinjali vrelinu i nemilosrdno sunce. Prljalo se i zagađivalo ovo mesto, nisu mu se radovali, neki su se i povređivali, neki razboljevali …. Sto godina kasnije, na isto mesto ljudi hrle da uživaju, ispred ulaza u nekadašnji rudnik domaćini su napravili park, deca se ljuljaju ispred vrata bivših magacina, sve je kristalno čisto, mirno i spokojno.
.
Kako su raj i pakao ponekad blizu.
.
(rudnik iznad plaže)
Veceras me je,krstareci po ovom blogu u predahu od vecernjih kucnih poslova i dnevnog stresa,privukao ovaj tekst,verovatno zbog ceznje za jos jednim putovanjem ovog leta i jos malo sunca i mora. A potom me je fascinirao nacin na koji je autor ispricao ovu pricu otvarajacu pitanje staro,valjda,koliko i svet.Jin i jang,tamna i suncana strana,raj i pakao i tanka linija koja ih razdvaja .I koje smo tako retko svesni,i u okruzenju i u sebi samima.“Takav je zivot ,malo suza ,malo smeha,pa sve to namazes na ‘leba i pojedes“-govorila je moja nana Jelika.Ocarana sam samim postojanjem ljudi koji su sposobni da na ovakav nacin razmisljaju cak i na plazi .