Opus Dei … #1

Prof. Dr Smilja Avramov

* * *

Pojava organizacije pod misterioznim nazivom «Opus Dei» (Delo Božje) pada u vreme revolucionarnih previranja u Španiji. Osnivač ove organizacije opat Hozemaria Eskriva de Balager, vrstan poznavalac istorije i filosofije, istupio je sa tezom da je Rimokatolička crkva kao univerzalna, pozvana da stupi na istorijsku pozornicu, kao što je to činila i u prošlosti u kritičnim trenucima.

Eskriva je rano napustio svoj mladalački san da postane arhitekta i opredelio se za teologije i prava. Sveštenički čin primio je 1925. Za papskog prelata imenovan je 1947. godine. Iste godine postao je član Rimske teološke akademije (Pontificia Accademia Teologica Romana) i savetnik Kongregacije za seminare i univerzitete.

Umro je u Rimu 26.06.1975, a nije sahranjen na groblju, kako je to uobičajeno za sveštena lica, nego u luksuznoj građevini «villa Tevere» u vlasništvu «Opus Dei» smeštenoj u najluksuznijem stambenom naselju Rima. Papa Jovan Pavle II obavio je njegovu beatifikaciju, tj. proglašenje za blaženog 17. maja 1982. Kao dan osnivanja organizacije «Opus Dei» u zvaničnim aktima navodi se 02.10.1928. Međutim, pojedini katolički pisci smartaju da se «Opus Dei» pojavio tek 1940. Ima osnova za ovaj stav; u periodu od 1928-1941. «Opus Dei» je prošao put od projekta bez zvanične potvrde, do priznanja od strane crkve.

Traumatizovanom stanovništvu Španije nakon građanskog rata, Eskriva je ponudio ideologiju «nacionalnog katoličanstva», koja je na tom području imala dugu tradiciju. Njen temelj čini jedinstvo etniciteta i katoličanstva, jedinstvo religije i političkog identiteta.

«Opus Dei» se ne može svrstati ni u jednu kategoriju prethodno pomenutih organizacija. Njegova priroda je osobena i odigrala je različitu ulogu u pojedinim periodima njegove istorije. Organizacija je menjala i svoj pravni status, strategiju i taktiku, proširivala je područje delatnosti. Ovde je reč o jednom novom kvalitetu, spoju politike i religije, o organizaciji sa strogo selektivnim članstvom.

«Opus Dei» je svesrdno podržan od generala Franka. Protiv nove organizacije pojavio se otpor unutar Rimokatoličke crkve, konkretno od strane jezuitskog reda. Optuživali su Eskrivu da stvara «jeretičku sektu» povezanu sa masonerijom. Sukob je dostigao vrhunac kada se «Opus Dei» probio na univerziteta, koji su bili pod kontrolom jezuita.

Sukob dveju radikalnih, fundamentalističkih organizacija unutar Rimokatoličke crkve, jezuita i «Opus Dei», obeju lojalnih Rimskoj kuriji i frankistčkom režimu izazvao je potres, čije su posledice i danas primetne. U katoličkoj literaturi problem se najčešće objašnjava kao spor oko «demokratizacije». Razlike između ovih dveju organizacija nesumljivo postoje. Eskriva je preuzeo od Ignacija Lojole osobeno jezuitsko poimanje duhovnosti, ali je uneo u rimokatoličko učenje inovacije koje će za elitu i nadolazeće vreme biti atraktivnije. Za razliku od jezuita, koji su prodirali u najniže slojeve društva, «Opus Dei» je oformljen kao tajna, elitistička organizacija. Postao je prototip «udruživanja rimokatoličke elite». Osvojilo je ključne pozicije u španskom društvu svojim, pre svega, aristokratskim duhom.

Ideološki okvir organizacije Eskriva je postavio kroz 999 maksima, objavljenih u knjizi pod naslovom «El Camino» (Put). U uvodnom delu Eskriva poziva Špance da se vrate nekadašnjoj veličini svojih «svetaca, mučenika i svojih heroja», a u maksimi 525 on naglašava: «Biti dobar katolik znači voleti svoju zemlju i ne ustuknuti u toj ljubavi ni pred kim». Odanost Hristu postavlja na isti nivo sa odanošću Španiji. U maksimi 905 on navodi: «Biti odan Otadžbini, znači biti odan Hristu».

Aktivnost organizacije daleko je prevazilazila religiozni okvir. «Opus Dei» je stekao značajnu imovinu i raspolagao je pozamašnim fondovima u raznim bankama. Eskriva je smatrao da je sazrelo vreme da i formalno-pravno reši položaj organizacije. Obratio se 14.02.1941. madridskom biskupu Leonardo Eio Y Galay s molbom da odobri «Uniju pobožnih laika i sveštenih lica predanih Bogu – Pios Union «. Svojim pismom od 19.03.1941., na osnovu kanona 708 «Codex Iurus Canonici», biskup je izašao u susret zahtavu Eskrive, čime je «Opus Dei» stekao kanonski priznati status.

Nakon napada Nemačke na SSSR, Eskriva je rat osnivačkih sila objašnjavao kao krstaški pohod protiv komunizma. Na toj osnovi doći će do prvih neposrednih kontakata rukovodećeg tima organizacije «Opus Dei» i pape Pia XII. Zvanična diplomatija Vatikana dobila je svog istorijskog saputnika. Uz odobrenje Kongregacije za veru, od 11.10.1943., a na osnovu Dekreta koji je potpisao biskup Madrida, Eskriva je osnovao 08.12.1943. «Svešteničko društvo svetog krsta» kao «pretežno klerikalno društvo onih koji žive u zajednici bez zaveta». Međutim, osnivanjem društva došlo je do novih nesporazuma i zaoštravanja odnosa unutar rimokatličke crkve u Španiji. Estruh i brojni drugi katolički pisci smatraju da je osnivanjem Društva svetog krsta, Eskriva želeo da sveštenstvo, koje pripada «Opus Dei» izuzme ispod kompetencije biskupa određene dijeceze i stavi ga pod svoju isključivu vlast.

General Franko svesrdno je potpomagao osnivanje i delatnost Svešteničkog društva, sa uverenjem da će se tim putem revitalizovati religiozni život u višim društvenim slojevima Španije. Prelomnu tačku u istoriji organizacije «Opus Dei» predstavlja 1946. godina, tada je od nacionalne organizacije prerasla u internacionalnu. Pun značaj transformacije ove organizacije doći će do izražaja tek izborom krakovskog biskupa vojtile za papu. Dotadašnja zvanična kvalifikacija «Opus Dei» kao nacionalne «Opus Dei unicum habet domicilium nationale»-napuštena je; umesto toga Eskriva izlazi sa definicijom po kojoj je Opus Dei «izrastao iz univerzalne dimenzije Rimokatoličke crkve».

Eskriva je uspostavio najtešnje veze sa papom Piem XII i stekao titulu «monsignor». Krajem 1946., centralna kancelarija «Opus Dei», sa svim osobljem, preseljena je u Rim. Suprotno svojim propovedima o velikim hrišćanskim vrlinama kao što su skromnost, uzdržanost itd., Eskriva je smestio sedište organizacije i svoju ličnu rezidenciju u luksuznu vilu koja će nositi naziv «Eskriva-Villa Tevere», a koja se nalazi u elitnoj četvrti Rima, i nešto kasnije podizanje organizacije na stepen pontifikalne institucije, nije slučajnost.Eskriva nije krio svoje planetarne ambicije; nastupao je otvoreno u beskompromisnoj borbi za pobedu rimokatolicizma u svetu.

U godinama posle Drugog sv. Rata, Vatikan je bio stecište političke emigracije iz istočnoevropskih zemalja i iz zemalja Sila osovine. «Opus Dei» se bez teškoća uključio u rad sa emigracijom.

Masovna emigracija, najvećim delom u očajničkom položaju, idealno je poslužila Eskrivi za njegovu delatnost, ali i kao odskočna daska za transformaciju «Opus Dei». S obzirom na aktivnost koja mu je bila poverena u Rimu, pretendovao je na poseban status. Papa Pie XII pružio mu je u tom pogledu punu podršku.

Sveta stolica izdala je 02.02.1947. Apostolsku konstituciju pod nazivom «Provida Mater Ecclesia» i čl. 1 odobrila stvaranje «sekularne institucije sveštenika i laika, sa ciljem da se podigne hrišćanska perfekcija i potpuno vršenje apostolata, da se ispoveda jevanđeoska mudrost u sekularnom životu». Nakon toga Kongregacija za veru izala je 24.02.1947. «Decretum laudis» (Pohvalni dekret).kojim je uspostavila Svešteničko društvo svetog krsta i «Opus Dei», kraće nazvano «Opus Dei». Tim aktom, koji nije prošao bez unutrašnjih borbi u krilu Rimske kurije, sjedinjeno je Svešteničko društvo i «Opus Dei» i oformljena je prva pontifikalna sekularna institucija. Eskriva se time nije zadovoljio; želeo je specijalan status za «Opus Dei». Papa je, na osnovu preporuke 12 kardinala i 26 nadbiskupa, dekretom «Primum inter Institute Saecularia» dao kanonsku potvrdu za «Opus Dei» 16.06.1950., ali je organizacija ostala pod kontrolom Kongregacije za veru.

Kongregacija za veru i sam papa Pie XII bili su odlučno protiv publikovanja dokumentacije koja se odnosi na «Opus Dei». Organizacija «Opus Dei» obavijena je misterijom, a «Otac» je pretvoren u fetiš. Položaj organizacije u okviru crkve za Eskrivu nije formalno pitanje, nego stanje duha.

Ka i sva tajna društva i «Opus Dei» ima nekoliko kategorija članova. Prvobitno su bile 3 kategorije: numerariji, oblates i supernumerariji. Ustavom iz 1950. uvedena je četvrta kategorija kooperanata, saradnika ili samo prijatelja. Prvi, najuži krug su numerarij koji imaju najviši rang. To mogu postati samo vrhunski intelektualci sa univerzitetskim diplomama, bilo da je reč i sveštenim licima ili laicima. Razvrstani su u sekcije, zavisno od profesionalne orijentacije. Laici-numerariji su neženje i označavaju se brojevima. Numerariji žive u domovima, životom hrišćanske porodice, potpuno su predani «apostolskom radu, uz dalje obavljanje profesionalnog posla». Od njih se očekuje da poseduju «izuzetnu kulturu duše, kako u pogledu verskih obaveza, tako i u crkvenim i svetovnim disciplinama».

Numerariji su predodređeni za posebne, najviše dužnosti upravljanja društvom, ali to čine iza scene. Oni čine nešto manje od 20% od ukupog broja članova. Ženama numerarijima dodeljuju se samo pomoćni poslovi. Žene su u svakom pogledu diskriminisane i najviše na šta mogu pretendovati je požaj sekretarice.

Druga grupa članaova «Opus Dei» zvana «oblates», imaju gotovo istovetne obaveze kao i članovi iz prve grupe, ali ne žive u zajedničkim domovima, nego ostaju u svojim porodicama i samo povremeno dolaze na sastanke u centre, gde pored ostalog pohađaju studije iz filozofije i teologije. Oni koji ostaju neženjeni mogu primiti sveštenički čin, ali ni tada ne prekidaju svoj profesionalni rad, nego stiču naziv «radnik sveštenik». Oni čine nešto više od 20% od ukupnog broja članova.

Treći grupu čine supernumerariji, opisani kao pridruženi ili dopunski članovi. I oni se moraju pridržavati režima koji generalno važi za sve članove, ali su samo delimično uključeni u rad i obavešteni o njemu, a pripadaju tzv. «pripremnim centrima». Članovi iz ove grupe čine oko polovinu ukupnog članstva.

«Kooperanti» ili «prijatelji» čine četvrtinu; oni ne ulaze u krug članova, čak ne moraju ni biti katolici. Kao to stoji zapisano u internim pravilima organizacije, njima se pruža mogućnost «da sa članovimapodele duhovno bogatstvo udruženja». Uključuju se najpre u socijalno-humanitarni rad, a zatim se postepeno polje njihove aktivnosti proširuje u sferu politike. Tim putem pridobijaju se «prirodni saveznici» u obavljanju posebnih zadataka. Broj «kooperanata» i «prijatelja» danas je desetostruko veći od članova, što znači da se taj broj približava cifri od 1 milion.

Nastavak u sledećem postu …

. . .

Tekst je kompilacija pasusa iz knjige « OPUS DEI « – NOVI KRSTAŠKI POHOD VATIKANA autora Dr Smilje Avramov

. . .