Po Zakonu

20. april 2010. u Trivijalije | |Nema komentara |

Djordje Otašević

* * *

Od­gur­nem dva–tri pen­zi­o­ne­ra, sru­šim jed­nu ba­bu, mu­nem lak­tom trud­ni­cu što mi se na­me­sti­la is­pred no­sa i bez ika­kvih pro­ble­ma uđem u tram­vaj. Ni­šta lak­še. Je­dan ste­pe­nik, dru­gi ste­pe­nik i već si unu­tra. Ali da­lje ni ma­kac. Na­me­sti­la se go­spo­da na vra­ta, ta­ta im ih je ku­pio, šta li, pa ne da­ju da se pro­đe. I još ne­što gun­đa­ju. Ne va­lja vla­da, ne va­lja ono, ne va­lja ono. Iz­da­li, pro­da­li, upro­pa­sti­li. Ma ni­je ne­go! A kad spo­me­nu­še pred­sed­ni­ka, me­ni pre­ki­pe. Ja sam to­le­ran­tan čo­vek, pra­vi de­mo­kra­ta, ali šta je mno­go – mno­go je. Iz­va­dim re­vol­ver pa, za po­če­tak, upu­cam pen­zi­o­ne­ra što se ža­lio da će umre­ti od gla­di. Kao, pen­zi­ja mu ka­sni. Le­ži na po­du, ma­lo pro­kr­klja te se umi­ri. Pi­tam ga le­po je li gla­dan. Ću­ti. Zna­či da ni­je. A ma­lo­pre mi je ku­kao na sku­po­ću. La­žov­či­na jed­na. On­da is­pa­lim dva met­ka u sto­mak trud­ni­ci što se ja­da­la da ne­će ima­ti pa­ra pe­le­ne be­bi da ku­pi. Pi­tam je da li će ima­ti pa­ra da ku­pi pe­le­ne. Ona sa­mo ne­što pro­mr­mlja. Krhlj, uf­hrr, ta­ko ne­što. Ni­sam ne­ki struč­njak za je­zik, pri­zna­jem, ali to uop­šte ne li­či na „da“. Uop­šte ne li­či. Pi­tam put­ni­ke, srp­ski, da me ceo svet raz­u­me, je­su li oni ču­li po­tvr­dan od­go­vor. Mo­gli su da iz­ne­su svo­je mi­šlje­nje, slo­bod­no, de­mo­krat­ski. Ni­je ovo ta­mo ne­ka ze­mlja. Ali ni­ko ni­je čuo da je re­kla „da“. Znao sam to i ja, ono uop­šte ni­je li­či­lo na „da“, ali sam hteo da se to pi­ta­nje de­mo­krat­ski raš­či­sti. Ka­kva la­žlji­vi­ca! I gde ona da vas­pi­ta­va de­te! A po­sle mi kri­vi­mo omla­di­nu.

Iz sa­bi­je­ne go­mi­le šću­ću­re­nih put­ni­ka iz­vu­čem pro­fe­so­ra ko­jeg je, ka­ko re­če, sra­mo­ta da u iz­li­za­nom ka­pu­tu ide u ško­lu. Na­bi­jem mu re­vol­ver u usta pa ga pi­tam za­što ni­je ku­pio no­vi ka­put. To­li­ke pro­dav­ni­ce, ali nje­ga mr­zi. Ne­će, go­spo­din, da se po­mu­či da pro­še­ta po rad­nja­ma. Gur­nem mu cev du­blje u gr­lo pa ga pri­u­pi­tam ide li on u sta­rom ka­pu­tu sa­mo za­to što je ljenj da obi­la­zi pro­dav­ni­ce i ku­pi no­vi. I on bez raz­mi­šlja­nja klim­nu gla­vom. Znao sam to i ra­ni­je, ali sam hteo da se i osta­li uve­re. Mu­škar­ci su le­nji ka­da tre­ba obi­la­zi­ti rad­nje, raz­u­mem ja to, ali mu ipak sa­suh tri met­ka u gr­lo. Ne mo­že se ne­ka­žnje­no la­ga­ti. Ni­smo mi ta­mo ne­ka ze­mlja gde sva­ko la­pr­da šta mu pad­ne na pa­met. Mi pa­zi­mo i šti­ti­mo svo­je gra­đa­ne.

Iza­đoh iz tram­va­ja baš za­do­vo­ljan. A na sta­ni­ci lju­di opet ne­što gun­đa­ju. Vi­dim ja da se mo­ra de­lo­va­ti ši­re. Nji­ma ne­ko sa stra­ne pu­ni gla­vu, to je vi­še ne­go oči­gled­no, ali za­kon se mo­ra po­što­va­ti. Iz­va­dim re­vol­ver, na­bi­jem me­tak u cev, ali ne­ka sum­nja mi za­u­sta­vi ru­ku. Da li je to pra­vo re­še­nje? I ni­je. Na­rav­no da ni­je. Ni­smo mi ta­mo ne­ka ze­mlja u ko­joj se kr­še­nje za­ko­na su­zbi­ja na pri­mi­ti­van na­čin. Pa odem ku­ći po mi­tra­ljez.

. . .

    Tagovi: , , ,

     

    Ostavite komentar

     
     
     

    Pravila za komentare: Budite pristojni u komentarisanju i raspravi. Ne ostavljajte više od 2 linka u komentaru. Pre slanja komentara unesite Security Code.






     
     
     
 

Pogledajte zanimljive članke sa drugih web adresa

Učitava se...