Irena Sendler – žena koja je spasila 2500 dece
Holokaust – istrebljenje Jevreja
Holokaust, sistematsko uništavanje 6 miliona Jevreja je trajna istorija strave i tuge. Masakrirani skeleti, diabolični eksperimenti, kampovi smrti, masovne grobnice, dim iz krematorijuma …
1933 godine je u Evropi živelo 9 miliona Jevreja. Do 1945 godine dve trećine njih je ubijeno od strane Nacista. Zastrašujućih 1.5 miliona dece je sistematski ubijeno. Od ovih stravičnih podataka, nailazimo da je više od 1.2 miliona jevrejske dece ubijeno, desetine hiljada romske dece i hiljade hendikepirane dece.
Ipak, tokom Holokausta beležimo i činove ljudske borbe i hrabrosti da se ti životi spasu, priča o dobroti, ljubavi i posvećenosti. Ovo je priča o neverovatnoj ženi i njenom čudesnom daru čovečanstvu.
Irena Sendler – žena koja je spasila 2500 dece za vreme drugog svetskog rata od nacista u Varšavi
Mnogo godina kasnije Irena Sendler, sedokosa, ljubazna i otresita starica je živela skromnim životom u njenom Varšavskom apartmanu, skoro zaboravljena sve do 2000 godine. Ova neopevana heroina je preminula u ponedeljak 12 maja 2008 godine.
. . .
Njen podvig je bio skoro nepoznat mnogo godina i decenija. Onda je njena priča otkrivena od strane 4-oro studenata Uniontown High School iz Kanzasa, Sjedinjene Američke Države, koji su postali pobednici literarno-istorijskog takmičenja „2000 Kansas State History Day“, time što su napisali istorijski rad „Life in Jar“ (Život u tegli), opisujući herojsku akciju Irene Sendler. Studentkinje – Elizabeth Cambers, Megan Stewart, Sabrina Coons i Janice Underwood zajedno sa njihovim učiteljem Norman Conard-om doživeli su internacionalnu slavu i prepoznatljivost zahvaljujući svom radu. Rad, snažna priča o Majci Hrabrost, prezentovan na mnogo mesta, i popularizovan medijima kao što su National Public Radio, C-SPAN and CBS doneli su neverovatnu priču o Ireni Sendler širokoj publici. Njihov dramatičan rad i prikaz o životu u Jaru – Varšavskom getu, i dalje se nastavlja.
. . .
Irena Sendler je rodjena 15 februara 1910 godine u Otwock-u, gradiću nekih 20-ak kilometara jugoistočno od Varšave. Bila je pod snažnim uticajem svog oca koji je bio jedan od prvih Poljskih socijalista. Kao doktor, radio je mahom sa siromašnim Jevrejima koji su mu bili pacijenti i koje je lečio. 1939 godine Nemačka je okupirala Poljsku i već prisutna brutalnost Nacista u Poljskoj se time samo ubrzala nizom ubistava, terorom i nasiljem. U to vreme Irena Sendler je bila Stariji Administrator u Varšavskom Odeljenju za Socijalnu pomoć koji je upravljao socijalnim kuhinjama u svakom delu grada. Prethodno, socijalne kuhinje su obezbedjivale obroke, novčanu pomoć, i drugu pomoć za stare, decu bez roditelja, beskućnike i siromašne. Sada, sa Irenom na čelu, kuhinje su takodje prosledjivale odeću, lekove i novac i za diskriminisane Jevreje, što je bilo zabranjeno. Da bi prikrili da dostavljaju pomoć jevrejskim porodicama, u Odeljenju su jevreji bili registrovani pod fiktivnim hrišćanskim imenom. Da bi izbegli posetu nemačkih inspekcija, jevrejske porodice su bile obeležavane kao kuće sa opasnim zarazama, kao što su tifus i tuberkuloza.
Ali 1942 godine, Nacisti su zatvorili stotine hiljada Jevreja u deo grada od 16 blokova, koji je postao poznat kao Varšavski geto. Varšavski Geto je bio izolovan od ostatka grada, bez snabdevanja i jevrejske porodice su bile zatvorene iza zidova geta očekujući izvesnu smrt. Irena je bila toliko zgrožena uslovima koji su vladali u getu da se pridružila Zegoti, Savetu za pomoć Jevrejima, koji je organizovan od strane Poljskog pokreta otpora, sa jednim od prvih zadataka da spašava Jevrejsku decu.
Da bi bila u mogućnosti da ulazi legalno u geto, Irena Sendler je obezbedila sebi propusnicu od Odeljenja za Kontrolu zaraza, i posećivala je dnevno geto, ostvarujući kontakte i donoseći hranu, lekove i odeću. Ali 5000 ljudi je ubrzo umrlo od izgladnelosti i bolesti u getu, i ona je odlučila da pomogne jevrejskoj deci da izadju iz geta i nehumanih uslova. Za Irenu, i samu mladu majku, ubediti roditelje da se odvoje od svoje dece je bio strašno mučan zadatak. S druge strane, naći porodice koje će rizikovati svoje živote i dati sklonište za tu decu kada izadju, bilo je ne manje teško.
Irena Sendler koja je svojevremeno kada su počeli progoni jevreja oblačila Davidovu zvezdu u znak solidarnosti sa Jevrejima, počela je sada da krijumčari jevrejsku decu iz geta. Uspela je da regrutuje po jednu osobu iz svakog od 10 centara po gradu u okviru Centra sa Socijalnu pomoć. Uz njihovu pomoć, izdala je hiljade lažnih dokumenata sa kritvorenim potpisom. Irena je uspešno prokrijumčarila skoro 2500 jevrejske dece do sigurnog mesta i dala im privremeno nov identitet.
Neka deca su prokrijumčarena u vrećama za djubre ili vrećama za samrtnike. Neka su stavljana u pakovanja od različitih artikala i roba. Mehaničari su krijumčarili bebe u kutijama za alat. Neka deca su stavljana u gajbe za povrće, dok su neka krijumčarena kroz Katoličku crkvu, koja je imala dva ulaza. Jedan ulaz je bio u getu, a drugi u Varšavskom delu grada Aryan. Ulazili su kao Jevreji u crkvu u getu a izlazili kao „hrišćani“ u slobodni deo Varšave.
„Da li možete garantovati da će preživeti“ – Irena Sendler se kasnije prisećala očajnih pitanja jevrejskih roditelja. Ali ona je samo mogla garantovati da će deca umreti ako ostanu u getu.
„U mojim snovima, ja još uvek čujem plač dece kada su ostavljala svoje roditelje“ – govorila je.
Irena Sendler je obavljala svoj neverovatan poduhvat sa aktivnom podrškom crkve.
„Poslala sam većinu ove dece verskim organizacijama. Znala sam da mogu da računam na časne sestre.“
Imala je izuzetan rezultat u zbrinjavanju najmladjih, dece. „Niko nije odbio da uzme dete od mene.“
Deci su davana lažna imena i identitet i slana su u porodice, sirotišta i socijalne ustanove. Irena Sendler je pažljivo zapisivala i kodirala svako dete, njihovo pravo i izmišljeno ime. Sačuvala je i sakrila zapis sa njihovim pravim i kodiranim imenom u teglu, koju je zakopala ispod jabukovog drveta svog suseda, prekoputa nemačkih vojnih baraka, nadajući se da će jednog dana iskopati teglu, locirati decu i informisati ih o njihovoj prošlosti.
Tegla je sadržavala imena 2500 dece ….
Medjutim, Nacisti su upozoreni na Irenine aktivnosti, i 20 Oktobra 1943 je uhapšena, zatvorena i mučena od strane Gestapo-a, gde su joj polomljene obe noge i ruke. Zatvorena je u zatvoru Pawiak, ali niko nije mogao da slomi njen duh. Iako je jedino ona znala imena i adrese familija koje su čuvale jevrejsku decu, izdržala je sva mučenja, koja su je osakatila za ceo život, odbijajući da izda saradnike ili bilo koje skriveno dete. Nikoga nije odala. Umorena skoro do smrti, Irene Sendler je spašena skoro u zadnji trenutak, kada je član Zegote potplatio Gestapo agenta da odloži njenu egzekuciju. Nakon toga je pobegla iz zatvora, ali je sve do kraja rata bila gonjena od strane Nacista.
Nakon rata iskopala je tegle i koristila je zabeleške da 2500 dece koje je smestila kod porodica koje su ih usvojile ujedini ponovo sa roditeljima rasutim širom Evrope. Ali, većina dece je izgubila roditelje tokom Holokausta i u nacističkim logorima smrti.
Deca koju je spasila su je znala samo pod njenim šifrovanim imenom Jolanta. Godinama kasnije, pošto je bila odlikovana za svoje ratne napore, njena slika je objavljena u novinama.
„Čovek, slikar, pozvao me je telefonom“ – pričala je Irena Sendler.
„Sećam se vašeg lica“ – rekao je, „to ste bili vi koji ste me odveli iz geta!“
„Imala sam mnogo poziva nalik tome“ – prisećala se.
Irena Sendler nije mislila o sebi kao heroju. Nije polagala pravo na svoje zasluge.
„Morala sam učiniti više“ – govorila je, „ta žalost će me pratiti do kraja života“
. . .
Odlikovana je od mnogih jevrejskih organizacija širom sveta. 1991 godine je proglašena za počasnog gradjanina države Izrael. Irene Sendler je odlikovana najvišim Poljskim odlikovanjem, Ordenom Belog Orla, 10 Novembra 2003 godine u Varšavi i te godine je proglašena i za dobitnika Jan Karski nagrade za hrabrost i smelost. Zvanično je proglašena za nacionalnog heroja Poljske i mnoge škole su dobile njeno ime. Godišnjica Irene Sendler se slavi širom Evrope i Amerike.
2007 godine je nominovana za Nobelovu Nagradu. Na specijalnoj svečanosti Gornjeg doma poljskog parlamenta predsednik Poljske gospodin Leh Kačinski je objavio zvaničnu rezoluciju u čast Irene Sendler za spasavanje „najnezaštićenijih žrtava nacističke ideologije – jevrejske dece“. Obratio joj se kao „velikoj heroini upravo nominovanoj za Nobelovu nagradu. Ona zaslužuje ogromno poštovanje od naše cele nacije“.
Tokom ceremonije, Elizabieta Ficowska, koja je bila samo 6 meseci stara kada ju je Irena Sendler spasila, pročitala je Irenino pozdravno pismo parlamentu:
„Svako dete spašeno uz moju pomoć je opravdanje mog života na planeti Zemlji, i nije titula slave“ – pisala je Irena Sendler u svom pismu, „a nakon pola veka od pakla Holokausta njihove aveti još hode svetom i ne dozvoljavaju nam da zaboravimo.“
Louis Bülow
. . .
Tekst prenesen sa www.auschwitz.dk
Ako nemate protiv rekao bih nešto iz iskustva.
Pre dvadeset i nekoliko godina našao sam se u jednoj kompaniji u Kanadi. Odredjenog dana na posao nije došao majstor-mehaničar a ogromna mašina, od koje je zavisio rad celokupne proizvodnje, je stala. Budući da sam bio taj koji je vodio proizvodnju ali bez posebnog iskustva sa mašinama prišao sam nešto učiniti. Pogrešna procena i prsti moje ruke su akoro bili pod udarom odredjenih mehaničkih delova. Krv je lila iz moje ruke. Uplašio sam se. Mnogi su stajali okolo dok je jedan mladić skočio, svukao košulju koju je tog jutra prvi put obukao, iscepao je i njome zavio moju ruku.
Drugi, njegov kolega me strpao u auto i odvezao u bolnicu na ušivanje.
Kasnije sam razmišljao i shvatio lekciju koju su mi očitala ova dvojica mladića. Sudio sam o njima po njihovim tetovažama i mindjušama a ispostavilo se da su baš oni imali veća srca nego što sam ga ja imao. Prosto ne verujem da bih ja tek tako istrtgao novu košulju da nekom jedva poznatom zavijem ruku.
Pa ipak, ne treba čekati dramatične situacije. Od sebe možemo davati na mnogo lakših i prijatnijih načina. Ko nas sprečava da jednom sedmično oko svoje zgrade sa kesom u rukama pokupimo otpatke. Da ustanemo starijoj osobi ili nemoćnijem od sebe. Da ne jurimo na raskrsnicama. Da se nadjemo na usluzi komšiji, da saslušamo nekog ko bi da ispriča svoju muku…
Nije neophodno čekati dramatične situacije. Davati možemo svaki dan po malo. Ako čekamo velike i dramatične prilike najverovatnije ih nikada nećemo dočekati. Malim i svakodnevnim davanjima se uvežbavamo za bolje i veće mogućnosti.
Sve to će otvarati naša srca i više ćemo voleti život ali je sigurno da ćemo se osećati srećnijim…. Ja duboko verujem da kroz život gradimo sebe i ništa više i to upravo kroz svakodnevne minijaturne nesebičnosti…
Jednog dana sam se sa povećim teretom našao na otvorenom putu. Baš mi je trebala popmoć. Pitao sam se onako u sebi; Kome sam ja išta ikada pomogao da bih sada dobio pomoć? Nije prošlo ni desetak minuta kada je iza mene stao auto sa dvojicom mladjih muškaraca. Onaj za volanom je doviknuo, „Hajde Louis upadaj.“ Pošto se predstavio rekao je, „Još uvek se sećam trešanja koje si mi dao kada sam bio mali…“
Otuda, sve što učinimo za druge pa makar i najosnovniji osmeh je jednako veličanstveno delo. Šta više, njega je izgleda najteže iščupati iz nas a tako je potreban svima nama.
:-) :-) :-)
Treba spomenuti i njenog psa, kojeg je obucila da laje kad strazari provjeravaju njen kamionet, da bi njegov lavez zaglusio plac djece koje je krila u kutijama za alat u gepeku, i odgovorila bilo kog od strazara da slucajno udje u kamionet… i ta divna zena nije dobila Nobelovu nagradu za mir, nagrada ide sumnjivim lobistima, placenim mirotvorcima/ glasnogovornicima zlocinackog NATO pakta, predsjednicima drzava koji vode najprljavije ratove na planeti itd… i to govori koliko je ovaj svijet nedostojan takvih ljudi, ali da nema takvih ljudi kao ovaj andjeo od zene – teze bi bilo naci smisao, ovako se osjeti hod andjela, tu negdje blizu nas, tako da je i meni lakse izgurati misleci na to… kad razmislite o njenoj prici i nejnoj misiji, ovih nekoliko kretena u mojoj firmi i nesvirani penal u zadnjoj minuti se tako lako podnose, zar ne?
Te godine kada je pokojna gospodja Sendler nominovana Nobelovu nagradu je dobio Al Gor. Ima dosta prituzbi na taj izbor, mada je gospodin Gor ulozio stvarno veliki napor u Americi da skrene paznju na globalno zagrevanje i klimatske promene.
Sigurno je da gospodja Sendler zasluzuje svaku pocast i verovatno i Nobelovu nagradu, ali svakako da treba verovati i komisiji koja dodeljuje Nobelovu nagradu, jer se tu ipak radi o izuzetno postovanim, respektabilnim i casnim ljudima koji znaju sta rade.
Kakve veze ima rad na globalnom zagrevanju sa mirom – zasto tu nagradu nije dobio npr Greenpeace, nego bas Gore (GP je ucinio za zastitu okoline jedno milion puta vise od Gore-a)? Zasto Gore nije ucinio nesto po tom pitanju u onih 8 godina dok je bio jedan od 2 najmocnija covjeka na planeti? Kako vjerovati komisiji koja tu nagradu dodjeljuje placenom lobisti koji globalno zavrsava prljave poslove za Novu Svjetsku Vladu? Ili americkom predsjedniku koji nastavlja da radi na sirenju Imperije, poslavsi 50 hiljada svojih vojnika u koloniju koju jos nisu uspjeli potpuno osvojiti ni nakon 9 godina? Ja se slazem da su u toj komisiji vjerovatno respektabilni i casni nordijski intelektialci, ali u medijskom globalnom zamucenom svijetu lako se izvrne realnost, tako npr jedan Bono Vox koji vjerovatno ima casne namjere i dan danas misli da su Alija Izetbegovic i Franjo Tudjman nevinsaca i zrtve, a Milosevic zlotvor, dok mi sa terena koji poznajemo pravo stanje stvari mislimo da su sve trojica zlotvori… Ne bih da ovom polemikom skrenemo s teme – RESPECT za gdju Sandler!
Danas sam putem maila dobila clanak o Gospodji Irene Sendler sasvim slucajno ili ne , no zahvalna sam, ne znajuci da ga je Basta Balkana jos pre tri godine objavila.
Procitala sam prvo podatke na wikipediji o Gospodji Sendler i potom dobila clanak koji je uradjen od strane Baste Balkana.
Fascinirana sam hrabroscu, odlucnoscu i cinom te zene.U ono vreme u onim uzasnim uslovima, taj podvig je nesto sto se recima ne moze opisati.
Nisam iznenadjena da je bila odbijena za dobitnika Nobelove nagrade i da ju je bas tada dobio neko drugi .Svetu nisu potrebni HEROJI, jer su oni ogledalo, svedoci za ONE DRUGE i njihov cin ili pasivno posmatranje!!!!
Jelena Bodrazic