Gozba

Djordje Otašević

* * *

Na sto sta­vim sa­ten­ski stol­njak. Pa ta­nji­re od ki­ne­skog por­ce­la­na. I escajg sre­br­ni. Vi­lju­šku sa le­ve stra­ne, ka­ši­ku i nož sa de­sne. Pa če­kam mu­vu da sle­ti u pra­zan ta­njir. Sa no­ži­ca joj spret­no za­le­plje­nu hra­nu ski­nem. Sa ne­kog đu­bri­šta, iz ne­kog kon­tej­ne­ra. Po­zo­vem kom­ši­je sa pr­vog spra­ta i kom­ši­je sa dru­gog spra­ta. Po­je­du hra­nu pa se ra­zi­đu. Za­hva­le se lju­ba­zno, ali hlad­no. Je­li su i bo­lje.

Po­sle če­kam dru­gu mu­vu da sle­ti u pra­zan ta­njir. Sa no­ži­ca joj spret­no za­le­plje­nu hra­nu ski­nem. Pa po­zo­vem kom­ši­je sa tre­ćeg spra­ta i kom­ši­je sa če­tvr­tog spra­ta. Po­je­du hra­nu pa se ra­zi­đu. Za­hva­le se lju­ba­zno, ali hlad­no. Zna­ju i za bo­lje.

On­da če­kam no­vu mu­vu. Sa no­ži­ca hra­nu da joj ski­nem. Sve sam da po­je­dem, sva­rim, iz­ba­cim. Ve­li­ko gov­no da sta­vim u ta­njir. Mno­go mu­va da do­le­ti. Sa no­ži­ca hra­nu da im ski­nem. Ce­lu uli­cu na go­zbu da po­zo­vem.

. . .