Očenaš – put od zemlje do neba

Mitropolit Antonije Blum

MOLITVA OČE NAŠ 

MOLITVA OČENAŠ – PUT OD ZEMLjE DO NEBA, OD PROPASTI DO SPASENjA

Pristup Molitvi Gospodnjoj koji sada želim da izložim je neobičan i zato moram da preuzmem odgovornost za njegovu neuobičajenost i različitost koje će možda u njemu videti vernici koji su navikli na drugačiji pristup.

Molitva Gospodnja – Očenaš na staroslovenskom jeziku

„Otče naš, Ize jesi na nebesjeh, da svjatitsja imja Tvoje, da pridet Carstvije Tvoje, da budet volja Tvoja, jako na nebesi i na zemlji. Hleb naš nasuštni dažd nam dnes. I ostavi nam dolgi našija, jakože i mi ostavljajem dolžnikom našim, i ne vovedi nas vo iskušenije, no izbavi nas ot lukavago. Jako Tvoje jest Carstvo, i sila, i slava, Oca i Sina i Svjatago Duha, ninje i prisno i vo vjeki vjekov. Amin“.

Godinama mi je bilo izuzetno teško da izgovaram molitvu Gospodnju zato što nisam mogao da shvatim kako se ona prepliće sa mojim životom, u čemu je neposredna veza izmedju mog života i te molitve. U toku svog dugog života došao sam do sledećeg zaključka: cela Molitva Gospodnja je kao put od zemlje ka nebu, put od propasti ka životu.

Neki od vas se verovatno sećaju priče o tome kako je drevni Izrailj, kako su Jevreji bili u egipatskom zarobljeništvu. Oni su tamo došli slobodno, ali su ih domaći stanovnici postepeno porobili, i oni su živeli gorkim životom, u ropstvu, ali u ovom ropstvu, ipak, nisu zaboravljali na svog Boga. I iz dubina ovog ropstva, ove nesreće i porobljenosti umeli su ne samo da Mu se mole za slobodu nego da Ga proslavljaju.

Upravo ovde počinje čovekov duhovni, hrišćanski život. U bilo kojoj situaciji da se nadje, ma kako tamno i strašno bilo oko njega, ako je on zaista vernik, ako stvarno veruje da ništa u njegovom životu ne može da se desi bez Božijeg blagoslova, on može iz dubine mraka, straha i užasa da uzvikne: „Bez obzira na sve, Gospode, slava Tvom Carstvu, slava imenu Tvom!..“

Mrak o kojem govorim biva različit. To može biti mrak spoljašnjih okolnosti, koje su ponekad tako mučne i strašne: glad, hladnoća, napuštenost, progoni, tamnica, rat, situacije u kojima čoveka ostavljaju najbliži, trenutak kada nas možda najbliži čovek izdaje svesno, kao Juda koji je poljubio Hrista da bi pokazao Ko je On kako bi Ga zatim uhvatili i ubili…

Dešava se, takodje, da je to unutrašnji mrak, mrak očajanja: život nema nikakvog smisla, njegov sadržaj je toliko gorak i pust da više nema smisla živeti… Ovaj mrak može biti mrak bezbožništva u kojem se tama prostire kao dim po celoj zemlji u očima onoga ko ne veruje u nešto veće i dublje od zemlje. Ma kako bilo, u kakvim god okolnostima da se nalazimo ako je Bog za nas, zaista, Onaj Ko On jeste: bezgranična lepota, likovanje života koje nazivamo ljubavlju, onda iz najdubljeg mraka možemo da kažemo: „Bez obzira na sve, Gospode, slava Tebi!..“

Evo gde počinje svesni duhovni život, i rekao bih, herojski život, zato što uopšte ne postoji neherojski hrišćanski život. Ako možemo ovako da počnemo može nam se desiti isto što i drevnom Izrailju: u jednom trenutku će neko stupiti u naš život i reći: „Ustani, idemo, – idemo u slobodu, u unutrašnju slobodu, u takvu slobodu koju niko nikada neće moći da nam oduzme.“ Izbavi nas od lukavog, izbavi nas od obmane da smo pobedjeni zauvek, izbavi nas od sablazni da poverujemo u tamu, a ne u svetlost, izbavi nas od svake laži, od svake neistine života, izbavi nas od onoga što nas uništava iznutra, – izbavi nas od lukavog…

A dalje: „Ne vovedi nas vo iskušenije“. Na ovom putu ka slobodi, ka unutrašnjoj slobodi i ka likovanju života biće iskušenja spolja: Zašto razmišljaš o sebi? Živi spokojno! Zaboravi na Boga, zaboravi na sve ono što može da te učini drugačijim od ostalih ljudi i da načini od tebe žrtvu; zaboravi, živi kao svi ostali, udji u stado…

Unutrašnji glasovi govore: A zar je tako malo privlačnog u životu? Koliko u njemu ima lepog, zar ću odjednom morati da se odreknem toga da bih stupio u još nepoznatu oblast duhovnog života? Vredi li to?.. Bojim se!.. Zatim, ima i unutrašnjih prepreka, i upravo ovde moramo jako da se molimo: „Gospode, ne daj nam da budemo pobedjeni kušanjem, ne daj da nas savlada iskušenje, daj nam hrabrosti i mudrosti, i snage, i smirenja, i vernosti.“

U izlaganju Molitve Gospodnje kao puta ka Bogu došli smo do mesta na čiju važnost sam već ukazivao: oprosti kao sto mi opraštamo… Ovo je strašno važan trenutak.

Medjutim, šta znači reč „oprostiti“? Mi uvek mislimo da oprostiti znači zaboraviti. Oprostiti ne znači zaboraviti zato što može da zaboravi svako ko nije mnogo uvredjen – čovek se naljutio, a zatim je uvreda minula. Medjutim, ima takvih uvreda koje tako ne prolaze, a od nas se, ipak, traži oproštaj. To su vrata kroz koja treba da udjemo: ako ne prodjemo nećemo krenuti dalje… Dakle, mislim da oproštaj počinje od trenutka kada pogledamo na čoveka koji nas je uvredio, ponizio, povredio ili unesrećio i odjednom shvatimo, kad osetimo svim bićem, a ne samo glavom da je on slab, ranjiv i povodljiv čovek, da bi on možda i želeo da bude drugačiji, ali ne može – slab je, i da uvreda koju nam je on naneo uopšte nije proistekla iz krajnje zlobe već toga što je on kukavica, malodušan, pohlepan ili sitna duša.

Tada ćemo moći na njega da pogledamo potpuno novim očima, ne kao na nekog giganta koji se trudi ili se trudio da nas uništi, nego kao čoveka u kojem nije bilo dovoljno velikodušnosti i unutrašnje lepote da bude dostojan svog imena ljudskog. Oproštaj počinje od trenutka kada odjednom vidimo da je on slab, ranjiv i dostojan sažaljenja.

I u trenutku kada to vidimo moći ćemo da ga, da tako kažem, uzmemo u naručje, da preuzmemo na sebe uvredu koju nam je naneo, da podnesemo posledice njegove zlobe, i da kažemo kao što je Hristos govorio kada su Ga prikivali na krst: „Oprosti, im Oče, oni ne znaju šta čine“ – i možemo da kažemo: „Oprosti mu, Gospode, on prosto ne zna šta čini, ili „ne zna šta je činio“.

On možda nije čak ni razmišljao o strašnim posledicama svojih reči ili postupaka: nije imao dovoljno pameti, nije mogao ni da zamisli i od sitne zlobe izrastao je strašan postupak koji nas je tako duboko ranio, koji nam je možda uništio čitav život…“

Upravo u trenutku kada možemo da kažemo: „Da, shvatam koliko je on slab, dobro, ja ću podneti posledice njegove slabosti, podneću posledice njegovog kukavičluka, njegovog slepila, njegove gluposti, njegove brbljivosti ili njegove neodgovornosti“ – ovde već počinje proces opraštanja. I ovaj proces može da dodje do toga da nam čoveka postane toliko žao da zloba nestaje, ali ostaje svest o odgovornosti za ovog čoveka. I tada možemo da se molimo Bogu da ga Gospod spasi od njega samog, i od posledica koje se ogledaju u postupcima i rečima.

Naravno, ovo nam ne polazi lako za rukom, to je jedan od najtežih podviga, ali treba da shvatimo da u odnosu na Boga mi nismo ništa bolji od čoveka koji nas je tako uvredio. Jer svako od nas na svakom koraku ispoljava odsustvo odanosti, prezir i ravnodušnost prema Bogu – ili direktno, ili tako što se ponašamo prema ljudima onako kako se ponašamo. A naše prizvanje je da se prema ljudima ponašamo onako kako bi se prema njima ponašao Hristos. Ukoliko to ne činimo nismo Mu verni, nismo verni našem bližnjem i nismo verni sami sebi.

Nedavno mi je postavljeno pitanje zašto u molitvama govorimo: „Presveta Bogorodice, spasi nas!“ – a ne: »Moli Boga za nas!« kao kad su u pitanju Sveti.

Moj odgovor je bio ovakav: svaki put kad grešim, kada postupam nedostojno i sebe i Boga i svog ljudskog zvanja i svog zvanja Hrišćanina postajem odgovoran za Hristovo stradanje, za Njegov Krst, i na kraju krajeva, stupam u redove ljudi koji su bili vinovnici Njegove smrti. I kada se obraćam Majci Božijoj i govorim: „Spasi me!“ ja kao da govorim; „Mati! Ja sam kriv za smrt Tvog Sina, ako Ti oprostiš niko me neće osuditi – spasi!..“

Upravo ovako bismo morali da se molimo za one koji su nas uvredili zato što niko osim žrtvom ne može da oprosti. Samo žrtva ima prava da oprosti, da zaista oprosti. Ovo pravo nam je dato i ono je slično Božijoj vlasti da oprosti nama.

A dalje je sve jasno, dalje dolazimo do maksimuma gde molimo Boga da nas nahrani hranom večnog života i kada smo dorasli do trenutka da možemo da učinimo sve što je u našoj moći da bismo bili dostojni sinovi, da bismo se obratili Onome Ko je Slava Božija i izgovorili početne reči molitve: „Da svjatitsja imja Tvoje, da budet volja Tvoja, da pridet Carstvije Tvoje“ – i nazvali Boga svojim Ocem.

Ovim završavam svoje besede o Molitvi Gospodnjoj Oče naš, a dalje ću pokušati da kažem nešto o molitvi kao takvoj.

Molitva Očenaš

„Oče naš, Koji si na Nebesima, da se sveti Ime Tvoje, da dodje Carstvo Tvoje, da bude volja Tvoja i na zemlji kao što je na Nebu, hleb naš nasušni daj nam danas, oprosti nam dugove naše kao što mi opraštamo dužnicima svojim, i ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od lukavoga. Jer je Tvoje carstvo, i sila, i slava, Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Amin“

Tekst preuzet iz knjige „Naučimo se molitvi“ od Mitropolita Antonija Bluma.