Životni progres – pitanje smisla života Dr Justin Popović

Ava Justin Popović

Životni progres ili pitanje smisla života – gde je kraj progresa tu je i kraj života

 

Mnogi ne priznaju vaskrsenje, ne priznaju pobedu nad smrću a govore o progresu. No svi ti progresi, bili naučni, ili filosofski, ili umetnički, ili kulturni, nisu drugo do koncentrični krugovi, upisani u krugu smrti.

Progres koji izneveri i napusti čoveka u smrti, nije progres već falsifikat progresa.

Ako progres nije u stanju da osmisli život i smrt, da obesmrti čoveka i čovečanstvo, onda to nije progres već maskirani regres. Takvi su svi progresi sem progresa zasnovanog na vaskrslom Bogočoveku. Nije li smrt pobedjena, i besmrtnost osigurana vaskrsenjem, onda nema istinskog progresa u ovoj strašnoj vodenici smrti, onda su svi ljudi bez izuzetka robovi smrti, lakeji smrti, mlivo smrti. Ako je tako, rašta onda živeti, o vodeničari progresa u vodenici smrti? Zar zato, da me vodenica smrti na kraju krajeva samelje celog bez ostatka?…

Da, da, svi progresi koji nisu zasnovani na besmrtnosti čovekove ličnosti, pretstavljaju iz sebe naivne čarolike bajke i skaske, koje nesrećni žitelj ove planete sanja, u čijem naručju? – U odvratnom naručju aždaje smrti.

Reč progres u bukvalnom smislu označava svako kretanje napred. Kroz svukoliku delatnost svoju: religijsku, filosofsku, naučnu, tehničku, ekonomsku, rod ljudski se, očigledno, kreće napred, ide napred, ka čemu? Nema sumnje – ka smrti, kao poslednjoj realnosti. Rodjeni u vodenici smrti, odrasli u njoj, ljudi, svi ljudi sa svima svojim progresima bivaju najzad samleveni smrću. Zagledajte u tajnu ljudskih progresa, i ako vam razum nije uspavan morfijumom naivnog humanizma i srce opijeno opijumom kulturnog idolopoklonstva, stvaripoklonstva, vi ćete morati otkriti da čovečanstvo kroz sve svoje progrese hita ka jednom, progresira ka jednom: ka smrti.

Iza svih naših progresa stoji smrt.

To je najsigurnija meta ljudskog progresa. A kada se progres završava smrću, nije li smešno nazivati ga progresom? Pametnije je nazivati ga regresom, kobnim regresom, jer sve odvodi u nebiće, u nepostojanje, u ništavilo. Ako ne želimo da namerno zavaravamo ono malo saznanja što imamo u srcu, onda moramo i saznati i osetiti da nema istinskog progresa bez pobede nad smrću, bez osiguranja besmrtnosti za čovekovu ličnost, bez osiguranja večnog života. Drugim rečima: čoveku i čovečanstvu nema progresa bez Bogočoveka Hrista, jedinog pobeditelja smrti. Jer progres je samo ono što savladjuje smrt i osigurava besmrtnost čovekovoj ličnosti; sve pak ono što ne savladjuje smrt i ne osigurava besmrtnost ljudskom biću, nije drugo do regres, fatalni regres, koji čoveka osudjuje na smrt, iza koje nema vaskrsenja.

Pošto je Bogočovek Hristos jedini pobeditelj smrti, to je On i jedini osnivač i tvorac jedino istinskog progresa, progresa bogočovečanskog; a čovek, i sve što je čovečje, suviše čovečje, u stvari je regres. Dilema je vrlo jasna: čovek ili Bogočovek, smrt ili besmrtnost?… Prijatelju, ako si makar jednom ozbiljno zapitao sebe: šta je smisao mome životu koji ovako neumorno hita ka grobu, progresira ka smrti, – ti si samo u vaskrslom Gospodu Isusu mogao naći odgovor na svoje pitanje. Ako si pak svoj lični problem proširio na celo čovečanstvo, i u besane noći i hučne dane ozbiljno pitao sebe: kakav je smisao postojanju roda ljudskog, i šta je ustvari progres ljudski, – ti si iz svih činjenica mogao izvući samo jedan zaključak: progres je sve što odvodi Hristu i vaskrsenju, jer osigurava besmrtnost i čoveku i čovečanstvu; regres je sve što odvraća od Hrista i vaskrsenja, jer gura usmrt, u nebiće i čoveka i čovečanstvo.

Hristočežnjivost je vitalna sila progresa, jer se njome savladjuju smrt i smrtnost, to jest: greh i zlo, a osigurava besmrtnost i život večni.

Jedini smisao ljudskog postojanja u ovoj vodenici smrti jeste lična besmrtnost svakog ljudskog bića. Bez toga, našta nam progres i usavršavanje, našta filosofija i kultura, našta nam dobro i zlo, našta Bog i svet? Osetiti se besmrtnim još za života u telu, jeste blaženstvo koje se samo Bogočovekom Hristom može pronaći i osigurati.

Razvijanje osećanja besmrtnosti i njegovo pretvaranje u saznanje besmrtnosti, posao je Hristovog čoveka u ovom životu. Izgleda mi: Spasiteljevo Evanđelje i nije drugo do praktično uputstvo kako čovek može sebe smrtna preraditi u besmrtna. Praktikujući evandjelske vrline, čovek savladjuje sve što je smrtno u njemu; i ukoliko evandjelskije živi utoliko jače potiskuje iz sebe smrt i smrtnost i urasta u besmrtnost i večnost. Osećati Gospoda Hrista u sebi isto je što i osećati se besmrtnim. To osećanje besmrtnosti izvire iz osećanja Boga, jer je Bog izvor besmrtnosti i večnog života.

„Šta je besmrtnost?“ – pita veliki hrišćanski filosof, Sv. Isak Sirin, i odgovara:

„Besmrtnost je osećanje Boga“.

Osećati Boga znači: osećati se besmrtnim. Bog i besmrtnost su dva korelativna pojma, jer su dva korelativna fakta. Jedno je nemoguće bez drugog.

Osećati Boga u sebi stalno, u svakoj misli, u svakom osećanju, u svakom postupku, i jeste besmrtnost. Steći to osećanje Boga i znači: osigurati sebi besmrtnost i život večni. Otuda samo iz vere u Boga, iz osećanja Boga ističe i osećanje lične besmrtnosti čovekove.

Bogočovečanski progres se i sastoji u tome što u ljudima razvija i usavršava to osećanje lične besmrtnosti čovekove, jer do maksimuma razvija u njima osećanje Boga. Čovek Hristove vere živi osećanjem i saznanjem da je svaki čovek besmrtan i večan, te stoga ne može biti predmet ničije eksploatacije i tiranije. Osećanje besmrtnosti dolazi od osećanja Boga, a osećanje Boga ne trpi greh već ga izgoni iz čoveka, jer greh proizvodi smrt.

Ako je u čoveku živo osećanje Boga, živo je sa njim i osećanje besmrtnosti koje se neumorno bori sa svim onim što usmrćuje čoveka, a to je greh, svaki greh i svako zlo.

. . .

Citat iz knjige „Svetosavlje kao filosofija života“ autor ava Dr Justin Popović

.

Reči Ave Justina – dokumentarni film „Sveti Ava Justin Popović„

http://www.youtube.com/watch?v=p2mtGXkz46U

. . .