Djordje Otašević

* * *

Predstavljamo vam najavu za tradicionalni konkurs za kratku priču i u nastavku prvo nagradjenu priču Darka Tuševljakovića „Kuće u vazduhu“ sa IX Konkursa za najlepšu kratku priču, koja je objavljena u istovremenoj zbirci priča „Kuće u vazduhu“.

 

X KONKURS ZA NAJKRAĆU KRATKU PRIČU

Izdavačka kuća „Alma”, u saradnji sa „Beografitima”, organizuje X konkurs za najkraću kratku priču. Šalju se do tri neobjavljene priče ne duže od 15 redova (900 znakova). Nema nikakvih tematskih ili žanrovskih ograničenja. Priče, odštampane u tri primerka, potpisuju se šifrom, a razrešenje šifre dostavlja se u zasebnoj manjoj koverti, gde se navode i osnovni podaci o autoru (datum i mesto rođenja, zanimanje, književni rad, saradnja sa časopisima, objavljene knjige, adresa, telefon, e-mail adresa…).

Žiri će dodeliti I, II i III nagradu. Priče, potpisane imenom i prezimenom, mogu se poslati i elektronskom poštom, i u tom slučaju ne učestvuju u konkurenciji za nagrade, ali će biti objavljene u zborniku – ukoliko to svojim kvalitetom zavređuju.

Radovi se šalju na adresu:

Alma
Molerova 62-A
11000 Beograd

ili

[email protected]

Pošto veliki broj mejlova, iz nepoznatih razloga, ne stiže do nas, svima koji priče pošalju elektronskom poštom potvrdićemo da smo njihov mejl primili. Ukoliko vam ne odgovorimo, molimo vas da priče pošaljete ponovo.

Konkurs je otvoren do 1. septembra 2011. godine. Žiri će proglasiti pobednike 1. oktobra. Objavljene priče neće se honorisati.

Sve informacije o konkursu, nagradama, predstavljanju knjige i sl. biće objavljene na sajtu www.alma.rs. Na ovom sajtu mogu se pročitati svi zbornici s prethodnih konkursa.

Đorđe Otašević                                                                      Darko Kocjan

(„Alma”)                                                                                   („Beografiti”)

. . .

 

 

Дарко Тушевљаковић

КУЋЕ У ВАЗДУХУ

Мама и тата су добро. Време је онако, али смо се ми купали сваки дан. Јуче је пала киша и угасила пожар на пунти. Миштани кажу да је то Госпа уредила. Бубуљица и ја смо се попели на брдо изнад увале. Зовем је Бубуљица зато што ми је рекла да сам Дебели. После сам ја добио по гузици, а не она. Мама је вриштала да не смемо преко магистрале. Тата је на вестима чуо да су ноћас три куће отишле у ваздух. Миштани су ћутали и склањали поглед. Питао сам га да ли је и то Госпа уредила. „Мора да јесте”, прогунђао је и попео се на спрат да пакује ствари.

Док смо се возили магистралом, Бубуљица је рекла како би волела да се и наша кућа дигне у ваздух. Тако бисмо имали поглед на цео град и море. Мама ју је ошамарила из чиста мира. Бубуљица се расплакала, највише зато што сам јој се смејао. Мада, и ја бих волео да живимо негде горе, у ваздуху, изнад свих осталих.