Aleksandar Parezanović
* * *
Ako dođete u Egipat u vreme Ramazana, budite spremni na jedno – domaćini će ostati ljubazni kakvi jesu (ili, kako su ih već naučili), ali će biti za, recimo, jednu trećinu sporiji. Kao neka mašinica čiji se točak, zbog ispražnjenih baterija, sve sporije okreće.
A kako i ne bi ? Gosti dođu ujutru na plažu, pa pobegnu od sunca u sobe negde oko podneva, vrate se pošto su se lepo naručkali i odspavali pored klimatizacije, a ovi domaći momci bez hrane i pića (i telesnih zadovoljstava) su sve vreme tu. Onda počne da im se približava 18:00 i kraj radnog vremena na plaži, a oni sebi, kao u horu, potvrde već u 17:00 da je to – to, da je skoro 18:00 i već negde u 17:23 sve pokupe, počiste i spreme se za kolektivno bežanje sa posla, zajedno sa šefom plaže, jer ih kući čeka hrana, piće i (ponekog) telesna zadovoljstva.
Ostaje vredan samo poneki spretni momak, koji je rešio da se „iftari“ sa svežim urmama, pa se, pošto je pokupio sve peškire, popenje na palmu, otvori kesu na leđima i napuni je prelepim urmama, čiji sirovi ukus mi, Evropljani, ni ne poznajemo, već samo onu ušećerenu varijantu iz dobro snabdevenih supermarketa.
.
The Ramadan story – Priča o Ramazanu i njegovom smislu
httpv://www.youtube.com/watch?v=K9wPIkTRwv8
. . .
