Mali esej o ljubavi – leptirići u stomaku

Velibor Mihić


Mali esej o ljubavi

.

Pisati o ljubavi, kao pisati o peni! Talas dođe i prođe. Pokrene se, podigne, dostigne zenit, ZAPENI u svoj svojoj snazi, dodiru, slanoći, buci, mirisu, sjaju i… zna se… i te kako!…

Pisati o ljubavi, kao… o plimi i oseki!… Neiskusni ne znaju, iskusni znaju. Oni koje je zmija, već, ujedala, sad se i guštera boje! Prva ljubav je sva u uzvišenosti, u usponu, u trajanju, u snazi srca i tela… to jest, telo se i ne hrani, ne treba mu, a srce je sito, sito od ljubavi, „to je to“… o, o, o!… A iskusni znaju: posle plime, eto oseke!… U, u, u!…

Pa, zašto, onda…?!

E, e, e!… ne može, drukčije, ne!… ne, samo, u Beogradu, svud!…

Sve je relativno, pa i u ljubavi: neki imaju „leptiriće“ u stomaku!… a ja „mrave“!… i ponekog/ponekad „skakavca“!… Umeo je, baš, da „istruže“ stomak!… U redu, dešavalo se: i „cvrčak na ognjištu“!… zamajavao me je!…

Kad sam bio na sedmom nebu, ne znajući da se neiskustvo plaća, mislio sam: ONA i JA, dostigli smo beskonačnost! Već smo osećali da je naša ljubav velika-prevelika i da treba da se osiguramo, onako, za svaki slučaj, ne, baš, katanac, ali… da nas ne iznenade sitnice, besposlice, tričarije kao: pitanje stana, novca, ljubomore, zavidljivosti, slaganja naravi… slobodno ređajte do 27!… i, eto, nas, SPONTANO: dajemo sebi reč: AKO… ako se… prirodno, to nikad neće, ne može, ali, ipak!… ako se desi da se sporeč… posvađ… zamrzn… da se… pazi!… VEĆ sutra sastanemo na NAŠEM MESTU, kod NAŠEG ZNAKA!… Ovo „znak“, odnosilo se na saobraćajni znak ZABRANjENO PARKIRANjE na vrhu Ulice Vukice Mitrović, prema Domu zdravlja „Vračar“… Bože, i sam znak nas je opominjao, ali, šta vredi, bili smo NEPISMENI U LjUBAVI!…

U ljubavi se utrkuje: ko će pre da se nastavi, dogradi, ugradi, nagradi… Šetati po osam sati, po kiši, po snegu, ne jesti, ne disati… samo voleti, samo SRCEKUCATI!…

Čudno, nas, u to vreme, uopšte nije zanimalo koliko banana, godišnje, proizvede, recimo, Zapadna hemisfera, a koliko pirinča Istočna! Nismo imali za burek, a već smo imali imena naše buduće dece!…

Voleti, značilo je ŽIVETI!…

A kad se steknu malo veća iskustva…

Drugi slučaj…
Voleli se. Diplomirali. Zaposlili. „Čika s brkovima“ i njegova „Danče“! E, „Čika“ stavio prst na čelo i saopštio joj: rastajemo se, ne možeš da imaš dece, a ja hoću da imam de…

Ona nije ni zaplakala: znala je da će doći taj dan, samo nije znala kad! Mislite da je rešila da se… ili… taman posla!… „Danče“ je „znala znanje“: DA JE „ČIKA“ VOLI!…

I razvedu se, i rastanu se, i ni da se vide, ni da se ču… ma ni razgled… ni… niš…
Ali „Danče“ zna što on ne zna… Pratila ga, ona, poizdalje, preko ovog i onog, šta radi, kud se kreće, s kim se dru… Danče je „znala znanje“, ko čeka, dočeka!…

I eto njih na Kopu! „Upoznaju“ se! I venčaju… zar je moglo drukčije?!
Naučili su da se može živeti i u OSECI, a ne, samo, u PLIMI, plimi ljubavi…
Propustili su tri godine, godine koje se ne mogu vratiti, koliko, samo, poljubaca je propušteno!…
Ljubav je kad voliš a ne kad si voljen… Kad voliš, to je BUJANjE BOLESTI ZVANE LjUBAV, a kad si voljen, to je MIMIKRIJA LjUBAVI!… Prvo je PREDSTAVA a drugo PROBA!… Prvo je JEST a drugo MOŽDA!…

I zato, mali savet za ljubavnike a veliki za ljubav: kad ste na vrhu talasa, vi, ZALjUBLjENI, tamo, gore, na penušavoj šampanjskoj peni, kad pod vašim nožicama treperi planeta… POMISLITE na oseku, na slabljenje MORA LjUBAVI i udvostručite/utrostručite poljupce i zagrljaje… imaćete čeg da se sećate!…

Ja sam propustio, bar, 1.500 poljubaca, a „Čika“ i više… a vi?!…

Ja, sad, i ne znam gde je moja draga… I kajem se što nisam grešio, više… duže… jače… strasnije…

Zatvorim oči… i sve je kao nekad…

I njeno lice, i moj glas, i njen smeh, i moje nade, i njena obećanja, i moje slutnje, i njene laži, i moja naivnost… i njene igre i moje (po)greške… da, daaaaaaaa…. to je bila LjU… LjUB…

Samo nema mene… nema nje…

I, zato: kad je poljubiš: odmah dodaj još poljubac-dva-tri… imaćeš čeg da se sećaš kad zažmuriš sećajući se srećnih dana mladosti!…

Trči, ljubi!… Kroz pet godina, biće kasno!…

A kroz osam, ona će zaboraviti da se ljubi!…*)

. . .

2 Responses to "Mali esej o ljubavi – leptirići u stomaku"

  1. Boris  23. mart 2012. at 00:01

    Prelijepo, prelijepo, prelijepo……. a posebno ono „Ljubav je kad voliš a ne kad si voljen….“.

    Velibore, uljepsa mi cijelo poslijepodne!

  2. natasa  23. april 2012. at 12:35

    Divan tekst :) ostavi te u razmisljanju o tome kako svakog trenutka propustis neki poljubac zagrljaj osmeh … a zasto? zbog onog ‘ko ce prvi da se javi’ …

Leave a Reply

Your email address will not be published.


Security Code: