Velibor Mihić

 

Sokobanjo, milosti, puna! … Ili, sećam se …

Moto: Ako Vas ovo što čitate – bar, malo! – podseća na čuveno delo „Detinjstvo, Dečaštvo, Mladost“ Lava Nikolajeviča Tolstoja, ne čudite se: to mi je i bila namera! Kod Tolstoja Jasna Poljana a kod mene Sokobanja…  Zamislite, u Sokobanji, sasvim sigurno, postoji Vila „Jasna Poljana“! A da li u Jasnoj Poljani postoji Vila „Sokobanja“ – čisto sumnjam!

.

Prvih dana posle rata

Anegdota je autentična, verujem majci.

Prvi predsednik Narodnog odbora u Sokobanji, godine 1944, bio je čiča Milovan, bunardžija. Iako nepismen, vrlo pismeno je zahtevao red i disciplinu, a naročito je vodio računa da se na vreme dolazi na posao. Stao bi na glavni ulaz, rano, mnogo pre ostalih i dočekivao činovnike.

Ko zakasni, sekretar bi ga zapisivao.

„Bre, kad u minut izlegate iz Opštinu, u minut ima i da ulegate!“ – bio je njegov komentar…

Zaslužio je spomenik.

.

„Izvini, malo su pregoreli…“

Svi Banjci znaju ko je Bata Nole, bio je velik i iskren zaljubljenik u fudbal, sokobanjski stadion nosi, zaslužno, njegovo ime (pravo ime Novica Milošević). Imao je Bata Nole predivnu suprugu, gospođu Dadu, mladu, lepu, vrednu, idealnu u svakom pogledu, izuzev u jednom – nije mogla da shvati toliku zaluđenost svog muža za fudbal. Bukvalno, čim izađe iz kancelarije, on trči na stadion, i tako stalno: fudbaleri, navijači, utakmice, gostovanja…

Kasno dođe kući, gladan i umoran.

– Pa gde si ti, bre, Nole?! – pita ga Dada.

– Kako gde sam, pa evo me, večeram – kaže dok jede.

– Večeraš, crni Nole, ali to ti je ručak! A ni doručak nisi pojeo, a večeru će pojedeš sabajle!

Tako Bata Nole, tako godinama… fudbal i samo fudbal…

I „puče film“ njegovoj ženi, gospa-Dadi: kakav joj je život s takvim zaljubljenikom u fudbal, Nole nikad nije kod kuće, vreme prolazi, godine, dece nemaju…

I desi se…

Vratio se Bata Nole, kasno, kući. Kuća kao uvek blista, sve na svom mestu, sve uredno, čisto i ispeglano, a na stolu bokal vode sa šustiklom i tri tanjira: doručak, ručak i večera!

I pismo…

„Dragi Nole, ne zameraj, ostavljam te zbog fudbal… Izvini, krompirići su malo izgoreli… Tvoja bivša Dada.“

Dada je otišla u Niš, udala se za obućara i imala s njim decu. Obućar nije voleo fudbal. Ujutro je doručkovao, u podne ručao, uveče večerao a noću… a noću… spavao u bračnom krevetu sa svojom predivnom Dadom…

.

Ražanj

Davno-davno, u Sokobanji, kad bejah mlad i kad sam lako pamtio, čuo sam ovu priču, a njene „aktere“ sam lično poznavao, bili smo prve komšije i zato mi treba verovati jer ništa nisam ni dodao ni oduzeo…

Vratio se, jednom, iz kafane, kući, Žika Perin, u Banji poznat kao Žika rabadžija. Vidi, nema oca Pere.

– Kude je tatko? – pita Žika svoju ženu Zagu (Zaga je, još, živa, juče sam je posetio, dala mi slatko i vodu).
– Ne znam kude je tatko – kratko odgovori Zaga.

Sestru Tonu Žika preskoči, pita majku Persu.
– Perso, znaješ li, ti, more, kude je tatko?
– Pera je otiš’o u… u…
– U šta, mamo? U… u…?
– Ražanj – odgovori mu majka…
Zar onako star pa da, bez njega, ide u Ražanj?!

Ode Žika u Transportno, kupi kartu za autobus… u Aleksincu mora da preseda… pa u Ražanj… Tako i bi, ali, samo, do Trebič-česme! Seti se, Žika, da nije video u dvorištu sekirče okačeno na ekseru, kod podruma. Nije Pera otišao u mesto Ražanj – nego u Ozren da nabere ražanj za prase!…

Na Ozrenu, lako ga pronađe, na tom mestu, uvek su zajedno brali ražanj za prase.

Leži Pera i ječi. Pao, uganuo nogu!
– Pa gde si, ti, Žiko, sunce ti kalaisano, dva dana ležim na zem?!

A Žika će, srećan što je oca zatekao živog i zdravog:
– E, tatko, bio sam, nekim poslom, u Ražanj!…

Oca je doneo na leđima, u jednoj ruci je nosio sekirče, u drugoj ražanj… a otac se sam držao.

.

Devet puta dosta!

Bio sam u sedmom razredu gimnazije, u Aleksincu. Jedne zime, za vreme školskog raspusta, poželim da se oprobam na skijama, da pokušam, možda nije teško, tim pre što sam veoma dobro znao da se klizam na klizaljkama, jurili smo, kao deca, nizbrdo, na Vrelu, sve do Rusimovića i Boška Kokice… Srećni dani, gde ste sad?!…

Šta da radim, skije nemam?…

Požalim se majci Kseniji (tad je kao kancelarijski referent i daktilografkinja radila kod sudije za prekršaje Branka Živkovića), u zgradi Milicije.

– Skije?… Ništa lakše, idi kod Dragana komandira, stanuje blizu vile „Mišić“, reći ću mu da ti da skije kad se vrati kući – reče mi majka…

Po podne, da mi čika Dragan skije sa štapovima i poželi uspešnu vožnju…

Nije prošlo ni pola sata, vraćam se, ja, s Kraljeve livade, vraćam skije.
– Bre, Bobo, kad pre nauči da voziš skije?! – čudi se komandir.
– Devet puta sam pao, dosta za početak – odgovorio sam.

Nikad nisam naučio, a ni učio… toliko sam se ugruvao da me, čini mi se, i sad „grbina“ boli!

.

Rani dani

Kad danas čitam kako je u našim školama, pa i u stranim, hteo-ne-hteo, sećam se svojih ranih dana školovanja u osnovnoj školi, u Sokobanji, izmedu 1944. i 1947. Ali, pošto je svakom poznato kakva je današnja škola u Srbiji, ima, tog, mnogo u dnevnoj i nedeljnoj štampi, evo najsvežijeg uvida kako danas uče mladi Danci, u ovom slučaju njihovi gimnazijalci koji su ugostili naše učenike, svoje vršnjake iz Niša, a posle ću preći na svoje školovanje u osnovnoj školi i „kako su nas vaspitavali“…

U „Politici“ od 2. decembra 2008. piše da danski gimnazijalci uopšte ne moraju ni da dolaze u školu! Pazi, zar je to lepo?! Da sam „Politika“, ne bih ni pisao o tom, nego o nečem vrednijem, preporučljivijem, a ne… Dalje?… Ðacima je dozvoljeno da jedu i pričaju na času!… Dok nastavnik predaje, đaci mogu da igraju video-igrice, čak i piju! Izostanke ne moraju da pravdaju! Mogu, na časovima, da šalju imejlove i, naravno, da ih primaju pošto im mobilni telefoni nisu isključeni! Važno je da polože testove, i stvar je u redu. Školske table nema, koriste se ekrani jer svi đaci imaju umrežene kompjutere s ekranima na svojim klupama. Ko hoće da nešto zabeleži, donese laptopt i tako „hvata beleške“! Čas traje ne 45 minuta kao kod nas nego 60. Nastavnik predaje pola sata a posle se đaci dele po grupama. Nastavnici i đaci se međusobno šale, đaci nastavnika oslovljavaju po imenu, bez ikakvog predznaka. Svi znaju engleski, imaju široku kulturu ali, ipak, nisu znali gde se nalazi Srbija! Nastavnik je na ekranu, na mapi Evrope, pokazao „čizmu“, rekao da je to Italija i da je Srbija „tu, negde“! (Nije ni on znao!)… Našim đacima koji su gostovali u Danskoj, u okviru evropskog programa za razmenu učenika i studenata, sve je plaćeno. Na kraju, dobili su po 150 evra džeparca i vratili se u Niš…

Kad sam ja učio osnovnu školu u Sokobanji, posle 1944, zvono, na zvonari, na školskom krovu, pozivalo nas je u školu. Još mi i sad odzvanja njegov zvon. Da ne odem u školu, to se nije moglo ni zamisliti!

Pa, ipak, nije bilo sve idilično, naročito u pogledu kažnjavanja učenika. Učitelj mi je bio (kasnije i upravitelj škole) Dušan Cvetković koji me je naročito voleo, čak mi je i tepao „Boki, Boki…“! Ali to mu nije smetalo da i ja, kad drugi „zasluže“, dobijem punu „porciju“ batina!…

Lično nas je tukao, drenovim štapom. Ponekad je slao jednog našeg druga Tomislava Gojkovića, najjačeg među nama, da „ubere“ drenovak i da nas, posle, udara po ispruženim dlanovima! Pa ih, posle, usijane od batina, hladimo na klupi! A njega je, posle, tukao učitelj!… (Tomo, jesi li, još, živ, čitaš li ovo?!).

Eto, ovako Danci, danas… a onako mi, u to davno doba našeg detinjstva…

Kad su lepše mirisale ljubičice, jorgovani, lipe i karanfili… Ili mi se, samo, tako čini?… Kad smo bili mladi, nevini i naivni…

.