Redakcija Bloga i Dragana Rajblović

Put na planinu Kablar kojim se redje i teže ide

Savladana je Severna strana i stena Kablar-a

Gradska deca se oduševe kada vide ovcu u polju. Ili ježa na putu. Još kada dodiruju jagnje ili pojure za stadom. Ali nema ko da im pokaže ovcu, niti da im pokažu drozda na drvetu ili čaplju u reci. Roditelji su umorni i nemaju ideju da decu treba da nauče nečemu prirodnom, da ih izvedu u šumu, na livadu, odvedu na reku ili medju stenje i kamenje.

Subota, 12 Maj 2012 godina. Nastavljajući našu obrazovnu misija što prirodnijeg života ličnim primerom, planinari amateri i heroji Rtnja su se uputili na drugu, isto tako zanimljivu planinarsku destinaciju – Kablar. Planina pored Čačka, koja zajedno sa planinom Ovčar i rekom Zapadna Morava stvara poznatu Ovčarsko Kablarsku klisuru. Planina koja je poznata po pećinama i manastirima. Predeo koji je nazvan Sveta Srpska Gora zbog mnoštva manastira i monaškog života. 

Kablar je visok 889 metara nadmorske visine. Nalazi se na oko 10 km od Čačka kada se Ibarskom magistralom krene ka Užicu i Zlatiboru. U podnožju planine je Ovčar Banja. Uspon na Vrh Kablara podrazumeva savladjivanje visinske razlike od 600 metara i predjeni put pri usponu od nekih 2 do 3 kilometra, kada se krene najkraćim putem iz Ovčar Banje, što smo mi i uradili. Ima dužih i lakših puteva kroz okolna sela, ali mi smo izabrali severnu stranu Kablara, pravo uz severnu stenu, pored pećina.

Naša ekspedicija je krenula oko 7 h ujutru mini busom. Kao i kod uspona na Rtanj, bilo nas je ukupno oko 30 avanturista. Većina, odnosno 2/3 njih sa prošle ekspedicije na Rtanj je bilo tu, i svi smo išli busom ali smo imali i dva para koji su sami došli automobilom i motorom. Tandem mladih Ruskinja koje su došle na motoru je bilo posebno obeležje penjanja na Kablar, čime je ekspedicija dobila i internacionalni karakter. Raspon godina u grupi je bio od 7 do 70 godina. Da dobro ste pročitali, imali smo učesnike od 7 i od 70 godina!

Pri dolasku u Ovčar Banju prošli smo pored Wellness Centra Kablar, kome ćemo se vratiti na kraju misije zbog bazena sa toplom termalnom vodom i palačinki. Otišli smo na pola kilometra dalje, do restorana Dom, u samom podnožju planine od koje je i kretala planinarska staza. U restoranu Dom koji se nalazi pored pruge su popularne cene i iznenadjujuće dobar espreso, tek da se zna.

Svakako posebno istorijsko, kulturno i duhovno obeležje tog prostora su manastiri u Ovčarsko Kablarskoj klisuri, njih 10, koji su još od srednjeg veka prisutni na ovom tlu i daju mu posebnost.

Na desnoj strani Morave – strana Ovčara su manastiri:

Manastir Vavedenje, na izlasku iz klisure, (danas parohijska crkva)
Manastir Vaznesenje, spram Jovanja na drugoj strani reke, par stotina metara udaljen,
Manastir Preobraženje, nekad se nalazilo na levoj obali 2 kilometra uzvodno od Nikolja, naspram starog manastira,
Manastir Sveta Trojica, na brdu, naspram Blagoveštenja,
Manastir Sretenje, nedaleko od Sv. Trojice, na podnožju ispod samog vrha Ovčara,

Na levoj obali Morave – strana Kablara su:

Manastir Blagoveštenje, 2 kilometra od Preobraženja, iznad Ovčar Banje,
Manastir Ilinje, na brdu nad Blagoveštenjskim tunelom, sada metoh manastira Blagoveštenja,
Manastir Jovanje,6 kilometara uzvodno od Vavedenja, nekada najvažniji manastir, „lavra“,
Manastir Nikolje,2 kilometra uzvodno od Jovanja,
Manastir Uspenje, crkvica pronađena kod ruševina Jovanjske kule, metoh manastira Jovanja

Ali o manastirima u nekom drugom članku.

Deca, zaštitni znak planinarskih šetnji i uspona koje organizuje sportski klub Alti i naša Bašta Balkana, odmah su na Zapadnoj Moravi spazili viseći most i pojurili da ga predju. Mala Marija je pri pogledu na vrh Kablara, reku Moravu i viseći most ushićeno uzviknula “Mama, dodji da vidiš raj!”

I zaista, ceo predeo je lep i zanimljiv, priroda je bujna i snažna. Mada, zbog prisustva auto puta i prolaska automobila i kamiona, ugostiteljskih objekata i reke Morave na kojoj primećujete pecaroše, predeo ne ostavlja utisak usamljenosti i divljine. Posebno kada pogledate na vrhove Kablara i Ovčara, gde na svakom stoji po jedan veliki repetitor za mobilnu telefoniju i ostale elektronske komunikacije.

Tokom vožnje, vodja ekspedicije Dragana Rajblović nas je sve prisutne upitala da odlučimo kojim putem ćemo ići na vrh Kablara. Ponudila nam je dve mogućnosti, lakšu i malo težu. Kod prve, lakše pešačke rute išli bi kroz sela, livade i blažim nagibom. Drugi put je malo teži, planinarski, jer je strmiji, ljudi idu redje njim, ali je uzbudljiviji. I svi mogu da ga savladaju, uz malo dobre volje. Junački smo svi prihvatili drugi, redji i teži put.

Heroji Rtnja, planinari amateri i baštovani blogeri, rešili su da ovog puta postanu junaci Kablara, Ovčarsko Kablarske klisure i meandara Zapadne Morava.

Nakon osveženja i priprema, krenuli smo. Na oko 20 metara od restorana Dom odmah iza trafo stanice počinjala je planinarska staza. Idealno. Ušli smo u gustu šumu, i krenuli stenovitom uskom stazom. Poučeni ranijim iskustvom, pustili smo vodiča i decu da idu brže napred a mi smo stariji svi natenane šetali, štedeći dah i snagu.

Rešili smo da se ne umorimo previše na Kablaru, uostalom rečeno nam je da je mnogo manje naporno od Rtnja, put je kraći, visinska razlika manja, i da bi za 2 sata trebalo da se popnemo do vrha. Sitnica za nas, sada već iskusne amatere planinare, hrabrili smo se mi medjusobno.

Od starta uspon je bio strmiji od onoga što smo očekivali. Ipak, šuma je bila divna, bukova i hrastova. Prava džungla. Bilo je zaista lepo. U kasnijem delu ćemo videti još lepota prirode i zanimljivih delova, koje će samo slika dočarati. Izgledalo je da će ovo biti jedna prijatna šetnja do vrha Kablara. Uostalom, neko nam je rekao da se automobilom može doći do vrha. Početak je obećavao lep provod.

Svi smo išli disciplinovano u koloni, jedan iza drugoga lagano pričajući. Atmosfera je bila odlična. Dan je bio fantastičan. Mnogi od nas su uživali u doživljaju koji je pravi planinarski. Sve vreme smo išli kroz šumu, dan je bio prelep, sunce je sijalo, ali nama nije bilo pretoplo jer nas je hladovina šume štitila.

Nakon prvih dvadesetak minuta, počeo je strmiji deo. Morali smo da se hvatamo za obližnja stabla ne bi li se održali na nagibu. Štapovi su mnogima bili potrebni za potporu. Staza je bila uska, naslonjena često na okolne stene. Kolona se često zaustavljala jer nije bilo lako zaobići planinara koji zastane ili ima teškoća da predje preko nekog dela. Ovo nije bila šetnja, ovo je bilo pentranje.

Medjusobno smo se potpomagali, bilo je deonica gde je zahtevana ozbiljna pažnja i koncentracija da se ne okliznemo i padnemo, što na stenovitu stazu, što niz padinu, jer je bilo strmo i padine nisu bile bezazlene. Dok smo na Rtnju mogli decu da pustimo bez brige da jure sama, ovde smo morali da pazimo na njih i da budemo krajnje oprezni.

Strm uspon je trajao i trajao. Gore i samo gore. Počinjalo je da nam postaje naporno. I počeo je ozbiljan umor i zamor. Nismo očekivali ovakav izazov. Doduše, u bubnjanju naših slepoošnica i srca nismo ni pomišljali da ima i većih izazova, ali o tome malo kasnije.

Pitali smo se da li će se ovako nastavti do vrha, jer je bilo medju nama nespremnih i povredjenih. Ubedjivali su nas da do vrha ima različitih deonica, ali da neće biti strašno. Lica pojedinih planira su govorila sama za sebe šta trenutno misle i osećaju. Ali nikoga nije napuštala dobra volja i raspoloženje. Shvatali smo da ovo neće biti tako teško i naporno kao uspon na Rtanj. Verovali smo u to. To nam je davalo snagu. I odlučnost da nastavimo. Po svaku cenu. Uprkos svemu :-)

Pravili smo češće pauze, jer smo imali smene jakih i slabijih uspona, noge i srce su se naprezali. Nije bilo lako.

Prva destinacija našeg puta je bila Savina voda, odnosno Savina pećina u kojoj se po legendi molio i podvizivao Sveti Sava. S obzirom da u blizini nije bilo potoka i nije se moglo dugo ostati u planini u molitvi a bez vode, Sveti Sava se pomolio Gospodu za vodu i želja mu bi uslišena, voda se pojavi iz stene, te se stoga tu nalazi izvor nazvan Savina voda. Prilaz Savinoj steni je vrlo strm.

Tu u pećini Svetog Save podignuta je mala crkva, takozvana Savina Crkva koja predstavlja mesto hodočašća.

Sa nama su išla i dva starija gospodina koja su se popela samo do crkvice u stenama i da tamo zapale sveće. Crkva je u funkciji ali je bila zatvorena za posetioce. Vrlo prijatan hlad je bio u njenoj seni i tu smo napravili dužu pauzu, da se rashladimo i pomolimo. Barem neki od nas.

Nakon pauze krenuli smo dalje. Morali smo da se spuštamo nekoliko desetina metara niže niz padinu, da bi došli do staze koja vodi ka vrhu. Neki od nas su koristili zadnjicu da bi mogli da se spuste jer je bilo klizavo i vrlo strmo. Srećom, svi smo sišli bez nezgoda.

Uz put smo naišli na tim od nekoliko alpinista koji su nosili planinarsku užad. Uhvatila nas je panika, nije valjda to za nas?! I ovako nam ide teško, ko će sada uz uže da se penje. Medjutim, oni išli svojim putem prema liticama. Pomogli su nam uz put i nastavili dalje.

Na jednom mestu je uspon bio toliko strm da je postavljena metalna sajla koju smo morali da koristimo, da se hvatamao za nju, ne bi li se popeli gore. Počela je borba, korak po korak, santimetar po santimetar. Svi su bili strpljivi i čekali da se saputnik pre njega popne. Išli smo polako, par koraka pa pauza. Štedila se snaga.

A onda je nastupio planinarski izazov koji nas je naterao da smognemo sve svoje snage. Počela je agonija. Naišli smo na na vrlo strm i dugačak deo posut šljunkom i kamenjem, koje se klizalo ispod naših nogu. I to je trajalo i trajalo. Napraviš par klizavih koraka, hvataš se za drvo, kamen, pomažeš se štapovima i pitaš se šta ti je ovo trebalo. Mnogi su krenuli da puzaju četvoronoške, što je kamera našeg fotografa zabeležila, ali zbog dostojanstva naših planinara to nećemo prikazivati.

Napor je bio ekstreman za nas, amatere. Morali smo da budemo vrlo skoncentrisani da se ne okliznemo. male lavine kamenčića su se obrušavale iza nas i oko nas od hoda planinara. Shvatili smo koliko je važna obuća za planinarenje, imati dobre gojzerice ili obuću sa kramponima. kao i rukavice, jer kada počneš da se klizaš hvataš se za kamen, drvo, stenu, granu, samo da se ne iskidaš leteći dole.

Ovde smo se suočili sa još jednim problemom o kome nismo ni sanjali. Možda nemaš snage za uspon, ali odavde povratka nema. Dole silaziti sa ove strmine je mnogo opasnije nego penjati se. Začas se oklizneš i poletiš da se kotrljaš preko oštrog kamenja. Nema povratka. A neki medju nama su bili na izmaku snaga. Nekima je koleno pucalo od naprezanja. Ovde je vladalo veliko opterećenje na mišiće nogu, kolena i zglobove. Počeli smo da se bodrimo. Moramo istrajati.

Izgledalo je da klizavi uspon traje beskonačno. Ipak, došao mu je kraj. Na kraju uspona strpljivo su nas čekala deca koja su se po običaju prva probila.

Posedali smo okolo umorni. Teško smo disali i tražili dah. Pitali smo vodju kolone i navigatora Mladena koliko ima još do gore. „Još jedna trećina, otprilike“ – odgovorio je. „Ali samo da znate, pazite gde sedate, na Kablaru ima zmija, šarki i poskoka“. Ignorisali smo ga. Ko će sad i o zmijama da razmišlja.

Tada nam se desio peh. Foto aparat nam je otkazao, baterija mu se neočekivano brzo istrošila a ona nije bila zamenjiva, za nju nismo imali rezervnu opciju. Zato na ovom mestu pravimo prekid našeg foto putovanja. Srećom, imali smo rezervni fotoaparat i sa njim smo uslikali nastavak uspona mada će nam slike biti drugačije. U sledećem tekstu dajemo prikaz dolaska na vrh i spuštanje sa Kablara, dok u trećem tekstu idu slike sa vrha – šta se vidi sa vrha Kablara.

Zbog toga smo se i peli gore, zar ne?

. . .

P.S. Ako se pitate zašto smo stavili ovoliko slika, odgovor je jednostavan. Želimo da se svi učesnici naše ekspedicije sećaju glavnih momenata puta i planinarenja, i da im slike uvek stoje na web-u, da kada se osete slabim ili malaksalim, odu do ovih strana i nadju novu energiju. I novu volju. Jer znaju šta su izdržali na Kablaru. Uprkos svemu.