Ire­na Baj­če­ta

 

Za­što sam ta­kav, ne znam

.

Ni­sam te ni­ka­da pi­tao. Uglav­nom si ti pi­ta­la. Ja sam od­go­va­rao i pri­ča­li smo o me­ni. Ja sam bio vje­ro­vat­no glav­na ulo­ga. Ka­žem – vje­ro­vat­no.

Ri­je­či od­la­ze na hi­lja­du stra­na, ri­je­či do­la­ze sa hi­lja­du stra­na. Za­to se mo­ja vje­ro­vat­no­ća kao je­di­nog sma­nju­je. Zna da bo­li i da ne bo­li. Ka­žem bio.U me­đu­vre­me­nu po­čeh ma­lo vi­še da či­tam, ma­lo ma­nje da pi­šem, ma­lo du­že da okli­je­vam. Ma­lo ko­je do­vo­di do ne­čeg ona­ko ve­li­kog. Ve­li­kog kao oma­nja ku­ća. Oma­nja, sa dvi­je ili tri so­be. So­be od ko­jih se jed­na ili dvi­je ne ko­ri­ste. Jed­na ko­ja se ko­ri­sti, pr­lja­va je i ne­sreć­na i u njoj je sa­mo sto­li­ca za jed­no. Jed­no ko­je će vje­ro­vat­no osta­ti sa pra­šnja­vim tra­go­vi­ma sto­pa­la na po­du oko sto­li­ce – te je­di­ne. Tra­go­vi­ma uta­ba­nim u srž dr­ve­ta, dr­ve­ta ko­je je tr­plje­lo ko­ra­ka i ko­ra­ka, u krug.

Krug kao isto, krug kao po­no­vo.

Po­no­vo ću ura­di­ti isto i po­no­vo na­cr­ta­ti krug. Ili ćeš ti na­cr­ta­ti krug a ja ću sje­dje­ti i po­sma­tra­ti ka­ko to ra­diš. Vje­ro­vat­no na sto­li­ci. Ili na po­du. Mo­žda pad­nem sa sto­li­ce. Mo­žda me i gur­neš. Lak­tom, no­gom, ri­je­či. Ali ću vje­ro­vat­no pa­sti. Sla­ba­šan sam, ma­li. Na sto­li­cu se pe­njem ru­ka­ma, no­ga­ma, vu­čem se, raz­vla­čim. Ne ba­caj mi trud, bo­lje­će me da ga gle­dam ka­ko se raz­bi­ja o pra­ši­nu. Pra­ši­nu, ili ostat­ke ko­sti­ju onih ko­ji bi­ja­hu gur­nu­ti. Gur­nu­ti kao ne­što zbi­lja ne­po­treb­no, sta­vlje­ni u za­gra­du kao ri­ječ vi­ška.

Vi­šak, onaj ko­ji se sta­vlja u osta­vu pa is­ko­ri­sti po po­tre­bi i pre­ma ras­po­lo­že­nju. Onom ko­je se mi­je­nja kao obla­ci u oblač­nom da­nu. Dan ili noć, ne vi­dim. Ne vi­dim, mrač­no je. Za­što? Ne­ma od­go­vo­ra. Vra­ća­mo se na po­me­nu­tu vje­ro­vat­no­ću. Vje­ro­vat­no ću ka­sni­je do­bi­ti mo­je svje­tlo. Ne in­te­re­su­je me ob­ja­šnje­nje za­što ne mo­žeš, ali ja ga ho­ću od­mah na­zad. Od­u­vi­jek je bi­lo mo­je. Bes­prav­no mi ga od­u­zi­maš. Vra­ti, če­kam u pra­ši­ni. Jer ipak skli­znuh. Da, sa sto­li­ce. Ima od to­ga ne­ko­li­ko no­ći ili da­na. Jer ne znam da li je dan ili noć. Mo­žda i ne­de­lja da­na? Vi­še?

Du­go sam do­lje, pre­du­go. Go­ni­će te zbog to­ga, osu­di­ti, pre­zre­ti. Mo­žda i ja čak. Ili ću opet skvi­ča­ti na po­du oko tvo­je sto­li­ce, u pra­ši­ni. Za­što sam ta­kav, ne znam.

. . .

 Priča iz zbirke kratkih priča „Najkraće priče 2011“, priredio Djordje Otašević, IK Alma.