Nikola Giljen i Jelena Mandić

 

ČUKUR ČESMA

Spomenik dečaku Savi Petkoviću koji je postao simbol otpora turskom porobljivaču

 

Da li smo uopšte svesni vrednosti i značaja kulturno‐istorijskih spomenika koji nas okružuju? Da li smo upoznati sa njihovim značenjem i simbolikom? Koliko poznajemo priče koje stoje iza njih? Da li i mi danas, kao nekada pesnik Milan Rakić, možemo da kažemo da smo dostojni istorije naše? Ova priča je mali doprinos poznavanju srpske istorije i istorije Beograda u cilju jačanja svesti očuvanja naše kulturno‐istorijske baštine.

Knez Mihailo i sukobi sa Turcima

Odmah po svom drugom dolasku na vlast 1860. godine knez Mihailo Obrenović postavlja kao svoj prvi i osnovni zadatak pripremu Srbije za rat sa Osmanskom imperijom u cilju oslobođenja srpskih zemalja od turske okupacije. Srpsko turski odnosi odmah se zaoštravaju. Carigradska štampa optužuje Mihaila za sukobe duž granice Srbije i Bosne, a Novine serbske iznose podatke o turskim zločinima – ubistvima i pljačkama na teritoriji Srbije, tada autonomne kneževine u sastavu Osmanskog carstva.

Na Preobraženskoj skupštini 18. (6.) avgusta 1861. usvojen je Zakon o ustrojstvu narodne vojske. Time je pored profesionalne vojske od oko 5.000 vojnika Srbija dobila i potencijalnu vojnu silu od oko 100‐150.000 vojnika. To je još više pogoršalo odnose između Srbije i Turske. Izbijaju i prvi sukobi između turskih vojnih posada i lokalnog srpskog stanovništva u gradovima Sokolu i Užicu u kojima su se nalazila turska vojna utvrđenja.

.

Incident na Čukur česmi

Te 1862. godine u Beogradu su postojale dve policije. Srpska je bila nadležna u srpskom, a turska u turskom delu grada. Granica između dve varoši protezala se od Dunava preko Vidin kapije, šancem do Stambol kapije, pa preko Varoš kapije do Save i Sava kapije. Pošto je srpskih kuća bilo i u turskom delu grada sedište srpske policije smešteno je u turskom delu grada preko puta sedišta turske policije. Na čelu srpske policije nalazio se major Mihailo Barlovac (1822‐1891). Policiji je pomagala i žandarmerijska četa od oko 120 ljudi, a po potrebi i vojska pod komandom đenerala Ranka Alimpića. Turskoj policiji je podršku pružao turski vojni garnizon nizama smešten u Kalemegdanskoj tvrđavi.

U zategnutoj političkoj situaciji, u na silu podeljenom Beogradu pod delimičnom jurisdikcijom turskih vojnih i policijsakih snaga u leto 1862. godine jedan incident izazvaće pravi mali rat. U vrelo nedeljno popodne, negde između 4 i 6 časova 15. (3.) juna 1862. godine, na Čukur česmi u današnjoj Dobračinoj ulici u turskom delu varoši došlo je do sukoba Srba i turskih vojnika u redu za vodu. Mlaz vode bio je slab, točilo se sporo, pa se red na česmi otegao. Srbi i turski vojnici prepirali su se oko toga ko će prvi da zahvati vodu. U redu se nalazio i dečak Sava Petković iz sela Lukovo kod Kuršumlije. Sava je došao u selo Jajinci nadomak Beograda kod svojih rođaka Milenka Petrovića i žene mu Ljubice (rođ. Nikolić). Došao je da uči sarački zanat, ali je u to vreme bio šegrt kod bakalina Alekse Nikolića (neki autori navode da je Aleksino prezime bilo Popović).

Prema jednoj varijanti u opštoj gužvi na česmi, koškanju i svađi, Sava je nehatom oborio i razbio krčag turskih vojnika. Prema drugoj verziji ‐ svedočenju očevica Karla Perola italijanskog gostioničara i službenika italijanskog konzulata u Beogradu, Turci su tražili da piju vode iz Savinog krčaga (testije), a Sava to nije dozvolio. Postoji i treća priča prema kojoj su Turci sklonili Savin krčag i pod česmu podmetnuli svoj. Bilo kako bilo na dečakove proteste jedan od nizama je reagovao tako što ga je udario krčagom u glavu i teško povredio. Manje je verovatna verzija po kojoj je Turčin potegao bajonet i njime ranio dečaka.

Neki izvori govore o tome da je srpski tedžurman (prevodilac i zastupnik kod turskih vlasti) Sima Nešić potom otpratio ranjenog Savu kući (verovatno ne u Jajince već kod njegovog gazde Alekse), dok je prema drugim izvorima dečak preminuo ubrzo posle ranjavanja tu kod same česme. Kako Savu kasnije ne pominju istorjski izvori pretpostavlja se da je on u svakom slučaju kasnije preminuo od posledica ranjavanja.

Sukob na Čukur česmi ubrzo je eskalirao i doveo do fizičkog razračunavanja Srba i turskih vojnika. Karlo Preolo je tvrdio da se tedžurman Sima Nešić nalazio u blizini Čukur česme na jednoj lokalnoj svadbi i da je sa srpskim žandarmima dotrčao na mesto sukoba čim se glas o sukobu proširio čaršijom. On tvrdi i da su Turci tu na licu mesta ubili Simu Nešića i žandarma Đorđa Nišliju. Prema drugim svedočenjima Simu je na mesto sukoba poslao tadašnji srpski upravnik beogradske policije major Mihailo Barlovac. Sima i Đorđe su Savinog ubicu zapravo spasli linča i priveli ga. Dok su ga sprovodili u srpsku policijsku stanicu Turčin se oteo i pokušao da utrči u zgradu turske policijske stanice preko puta ulice. Sima, Đorđe i još nekoliko srpskih žandarma potrčali su za njim da ga spreče u toj nameri, ali su ih turski policajci zasukli kuršumima sa prozora turske policije. Nešić i Nišlija su na mestu ubijeni, a nekoliko srpskih žandarma je ranjeno. Danas po Simi Nešiću tridesetjednogodišnjem državnom službeniku i velikom poligloti nosi ime Simina ulica u Beogradu.

Posle ovog incidenta srpsko turski sukob se još više rasplamsao i proširio po gradu. Srbi su na podsticanje i u organizaciji artiljerijskog kapetana Đoke Vlajkovića (potonjeg zadužbinara i dobrotvora po kome nosi ime Vlajkovićeva ulica u Beogradu) iz svojih kuća uzeli kremenjače, pištolje, handžare i jatagane i sukobljavali se sa Turcima širom varoši. Naročito su bili žestoki sukobi na prostoru Velike pijace koja se nalazila na mestu današnjeg Studentskog parka. Čitave noći se puškaralo duž šanca i oko spoljašnjih kapija gradske tvrđave koje su Turci bili zaključali. Turci su zauzeli busiju u sedištu svoje policije, a Srbi u tada nedovršenom Kapetan Mišinom zdanju. U borbama se naročito istakao kapetan Dimitrije Karadžić, sin Vuka St. Karadžića. U toku noći Srbi su uspeli da zuzmu spoljne kapije grada. Srušili su Varoš i Sava kapiju, ali ne i najomraženiju Stambol kapiju koja se nalazila na prostoru između današnjeg Narodnog pozorišta i Narodnog muzeja.

Sutradan oprezni predsednik srpske vlade Ilija Garašanin trudio se da smiri situaciju i da se sa Turcima potpiše primirje. Na tome su insistirali i svi strani konzuli u Beogradu pogotovo britanski konzul Longvort, mada su Englezi i pre i tada, a i kasnije uvek stajali na tursku stranu i optuživali Srbe da su uzročnici svih sukoba u Srbiji.

U međuvremenu Turci su iz Kalemegdanske tvrđave poslali jednu četu nizama da pomogne policiji u turskom delu varoši. U trenutku kada su turski vojnici stavljali bajonete na puške i spremali se da upotrebe silu nad srpskim življem u turskoj varoši na samo poprište sukoba stigao je predsednik vlade Garašanin. Zbog njegovih oštrih protesta komandir turske čete pristao je, mada teške volje, da se sa vojnicima vrati u tvrđavu. Zahtevao je srpsku žandarmerijsku pratnju radi bezbednosti. Kada je žandarmerijska patrola pod komandom poručnika Ivka Prokića dopratila Turke do tvrđave na srpske žandarme je zapucao jedan turski vojnik, a potom su i ostali Turci na komandu svog oficira plotunima zasuli srpske žandare. Poručnik Prokić je na mestu ubijen, a više žandarma je ranjeno. Sukob se tako praktično nastavio, ali su Srbi ovim potezom, ipak, uspeli da vrate turske vojne trupe u tvrđavu, spreče njihovo značajnije aktiviranje i pokolj Srba u Beogradu.

Poručnik Ivko Perić sahranjen je sutradan na Starom – Tašmajdanskom groblju. Pola veka kasnije 1921. godine nastao je zapis koji pominje da je na Tašmajdanskom groblju tada još uvek postojao Prokićev grob, mada zapušten i sa skrominm spomenikom. Na spomeniku je stajao sledeći natpis: „Ovde počiva žandarmerijski poručnik Ivko Prokić, koji 4. juna 1862. godine primi mučenički venac od Turaka, pošto je Otečestvu verno poslžio 22 godine.“
Istog dana 16. juna uz pomoć konzula Longvurta Garašanin i turski komadant Beograda muhafiz Ašir‐paša popisali su primirje. Iako je povremeno duž linije razdvajanja dolazilo do sporadičnih puškaranja situacija se prividno smirivala i sve je ukazivalo da je najgore prošlo.

.

Bombardovanje Beograda

Trećeg dana 17. juna situacija se u potpunosti smirila. Srbi su u međuvremenu u Beogradu okupili oko 1.500 pripadnika vojske, policije, žandarmerije i dobrovoljaca naoružanih sa četiri topa. Te su snage mudro zaslugom Ilije Garašanina ostale na prethodnim položajima. Njima je bio suprotstavljen turski garnizon sa oko 4.000 vojnika i preko 200 topova.

Srbi su primirje iskoristili da sahrane postradale u prethodna dva dana sukoba. Opelo je služio mitropolit beogradski Mihailo sa brojnim sveštenicima. Prisustvovao je i veliki broj Beograđana i pripadnika vojske, policije i žandarmerije. Pogrebna povorka krenula je od Saborne crkve u pravcu današnjeg Studentskog trga odakle je trebalo da produži put Tašmajdana.

Ne mnogo pre izbijanja incidenta na Čukur česmi u jednom pismu srpskom kapućehaji (diplomatskom predstavniku) u Carigradu, Jovanu Ristiću, predsednik vlade Ilija Garašanin je napisao: „Srpska vlada ne može smatrati Beograd sigurnim, sve dok su topovi sa turske tvrđave upereni na njega. I sa drugim tvrđavama u sličnom stanju mir i sigurnost Srbije zavise od najmanjeg incidenta.“ Mudri konzervativac Garašanin bio je u pravu u vezi obe stvari. U vezi sa incidentom koji može biti varnica koja će zapaliti veći požar, a naročito je bio u pravu u vezi s pretnjama turskih topova. Kada je pogrebna povorka stigla do mesta na kome se danas nalazi Kolarčeva zadužbina sa Kalemegdana su zagrmeli turski topovi i osuli smrtonosnu paljbu po Beogradu. Ljudi iz povorke su se u strahu razbežali ostavivši sanduke na sred ulice. Bombardovanje je trajalo od 9 časova ujutro do 4 časa popodne, a ponovljeno je i u toku noći između 17. i 18. juna. Sudeći prema različitim izvorima u Beogradu je tada poginulo između 20 i 50 građana, a 20‐tak njih je ranjeno. Porušeno je ili izgorelo 20, a između 350 i 400 kuća je oštećeno.

Garašanin je odlučnim, ali umerenim tonom telegrafisao Porti: „Ako Porta ne želi da stvara komplikacije, treba odmah da prekine takve demnostracije; inače, ikao smo u miru s našim sizerenom, bićemo prisiljeni da zavedemo mere na svim ugroženim tačkama.“

Knez Mihailo se, u međuvremenu, vratio iz unutrašnjosti Srbije u Beograd. Od skupštine je dobio neograničena ovlašćenja i zaveo vanredno stanje. Mobilisao je 15.000 vojnika. Za razliku od umerenog Garašanina Knez je bio spreman na rat sa Turcima. U svom govoru narodu on je poručio: „Čujte Srbi! Ašir‐paša bombarduje vaš glavni grad i sultan vas okrivljuje! Mi smo slobodan narod, imamo Ustav, naša prava su zajamčena…Narode, braćo! Napred vojnici! Neka nam Bog pomogne!“

Svi strani konzuli u Beogradu, osim austrijskog vicekonzula – Srbina Vasića (!), potpisali su izjavu kojom okrivljuju Ašir‐pašu za kršenje prethodno potpisanog sporazuma i bombardovanje grada. Turci su smenili Ašir‐pašu i u Beograd poslali specijalnog komesara Ahmeda Vefika da evakuiše Turke iz varoši u tvrđavu.

.

Rasplet

Srpska vlada nije bila složna oko načina na koji će se kriza razrešiti. Garašanin je bio svestan da Srbija nije spremna za rat i konačni obračun sa Turcima, da za to nema dovoljnu podršku Francuske i Rusije, i da je austrijska i engleska naklonost Turcima nepokolebljiva. U depeši sa uputstvima Jovanu Ristiću upućenoj u Carigrad Grašanin piše: „Srpska vlada se mora požaliti Porti i silama zaštitnicama, i zahtevati mere kojima će se sprečiti da se ovo ne ponovi… Ako se, gospodine, sile slažu da je bombardovanje Beograda bilo najflagrantnija zloupotreba sile, ili zanemarivanje prava naroda, jasno je da je najprostija stvar da se onemogući ponavljanje ovakvih nesreća. Imamo moralnu snagu da budemo strpljivi i da umereno odgvorimo na sva nemotivisana i ponavljana nasilja… Srpska vlada smatra da je najbolje rešenje da se povrati poverenje i osigura mir i red, evakuacija i rušenje tvrđava.“

Knez Mihailo se suprotstavljao Garašaninovoj fleksibilnosti koju su podržali i predsednik Državnog saveta Jovan Marinović i pukovnik Ipolit Monden, budući ministar vojni. Mihailo u svom pismu Ristiću piše: „Mrtvi uzao, koji između nas i Turaka postoji, neće se odrešiti dokle se sabljom ne preseče… Dok je turskih gradova u Srbiji, niti njoj može biti napretka, niti meni biti opstanka.“

Mirovna konferencija o rešenju krize sazvana je 22. juna u Kanlidži, nedaleko od Carigrada. Predstavnici Srbije kao vazalne kneževine nisu bili pozvani da prisustvuju. Francuska i Rusija su sporazumno zastupali interese Srbije zahtevom za evakuaciju turskih garnizona. Austrija i Velika Britanija su stale na stranu Turske – optuživale su Srbiju za sukob i tražile status quo. Engleski konzul Bulver zapisao je u jednom izveštaju: „U Garašaninovom memorandumu nema ni reči žaljenja ili osuđivanja zbog grozota o kojima sam upravo govorio. Borba je prirodno usledila posle ovih izazivanja od strane stanovništva i usuđujem se da kažem, skoro i od strane srpske vlade, jer je Garašaninov memorandum više doprineo da se borba razbukta nego da se izbegne.“

Turci su vešto iskoristili naklonost Austrije i Engleske. Podjednako su optuživali i Garašanina i kneza Mihaila za ratobornost. Optuživali su ih za mobilizaciju navodno 80.000 vojnika i prepremanje napada na turske garnizone. Prvobitna jednodušnost velikih sila u osudi turskog bombardovanja Beograda postepeno je splasnula. Odluke konferencije u Kanlidži nalagale su Turcima da poruše dva mala utvrđenja u Sokolu i Užicu, da garantuju da više neće biti bombardovanja gradova i da se muslimanski živalj koji u Srbiji živi izvan turskih utvrđenja evakuiše iz zemlje. Odlukama su bili razočarani čak i umerenjaci okupljeni oko Garašanina, a kamoli ratobornija grupa okupljena oko Kneza. Samatrali su da je to bila samo potvrda prethodnih dogovora tj. Hatišerifa iz 1830. godine. Francuska i Rusija ubeđivale su Srbiju da se više od toga nije moglo dobiti. Uveravali su Garašanina da bez njihovog velikog zalaganja Srbija ne bi dobila ni toliko, i da bi odluke konferencije u potpunosti bile u skladu sa engleskim predlogom – sasvim na štetu Srba i u korist Porte.

Knez Mihailo se u početku protivio prihvatanju odluka iz Kanlidže. Pretio je da će ih odbaciti i sukobljavao se sa svojim ministrima – umerenjacima. Govorio je da će radije poginuti u ruševinama Beograda. Na kraju su ga Garašanin i umerenjaci ipak nagovorili da prihvati odluke konferencije. Knez je potpisao ponuđeni protokol, ukinuo vanredno stanje i raspustio mobilisane dobrovoljce.

Četiri godine kasnije konačno je porušena i zloglasna Stambol kapija. Godinu dana posle toga, usled žive srpske diplomatske akcije, povoljnih međunarodnih prilika i pritiska velikih sila Turci su napustili četiri preostale tvrđave u Srbiji. Najviše su odugovlačili sa napuštanjem upravo Beogradske tvrđave. Prema konačnom dogovoru posle napuštanja Kalemegdana na njemu je, pored tek postavljenog srpskog, nastavio da se vijori i turski barjak, kao znak vrhovne vlasti Porte. Taj barjak simbolično je isečen i bačen sa zidina u blato devet godina kasnije, kada je 1876. godine Kneževina Srbija objavila rat Osmanskoj imperiji. Svečana i simbolična predaja ključeva gradova knezu Mihailu obavljena je u Beogradu 6. aprila 1867. godine. Imena gradova koje su Turci napustili 1862. i 1867. uklesana su na pločama koje okružuju spomenik knezu Mihailu u Beogradu.

.

Spomenik dečaku

Savu Petkovića, dečaka ubijenog u incidentu na Čukur česmi 15. juna 1862. godine njegov narod i njegovi sugrađani nisu bili zaboravili. Spomenik na mestu negdašnje Čukur česme u Dobračinoj ulici ispred broja 30 podignut je 1931. godine sredstvima iz zadužbine i po testamentu trgovca duvanom Tome Vanđela. Spomenik čini mermerni postament sa česmom koja dana, nažalost, ne radi. Na postamentu se nalazi natpis: „U spomen događaja 26. maja 1862. godine podiže ovaj spomenik zadužbina Vanđela Tome 1931.“

Na postamentu se nalazi ležeća bronzana skulptura dečaka Save Petkovića kraj čijih nogu je razbijeni krčag. Autor ovog spomenika čiji je pravi naziv „Dečak sa razbijenim krčagom“ je akademski skulptor Simeon Roksandić. Gipsani kalup načinjen je još 1922. godine o čemu svedoči natpis na samoj skulpturi. Ukupna visina spomenika je 149 cm, same skulpture 30 cm, a težina 120 kg. Model za figuru dečaka bio je Vlastimir Kepa Petković, kasnije telefonista Radio Beograda i fudbaler BSK‐a koji je u vreme izrade skulpture prema pričama očevidaca godinama i građom odgovarao liku Save Petkovića.

Nekoliko lopova – huligana ukralo je 21. maja 2010. bronzanu skulpturu Save Petkovića. Isekli su je i polupali čekićem na 22 dela i za 200 evra prodali vlasniku divljeg otpada u Krnjači. Posle efikasne akcije beogradske policije desetak dana kasnije 20 delova skulpture je pronađeno, a lopovi su privedeni pravdi.

Teško oštećen spomenik verovatno ne bi bilo moguće obnoviti da pre krađe i devastiranja nije napravljen 3D snimak spomenika koji je načinila firma „3D svet“ (direktor Zoran Miljenović). U saradnji sa njima, Zavodom za zaštitu spomenika kulture grada Beograda (direktor Mila Popović Živančević), Centralnim institutom za konzervaciju (konzervator za metal Nataša Ristić), Umetničkom radionicom „Kuzman“ iz Smedereva i Livnicom Jeremić, akademski vajar mr Zoran Kuzmanović uspešno je rekonstruisao skulpturu. Figura je vraćena na spomenik u Dobračinoj ulici i on je ponovo svečano otvoren 20. aprila 2011. Svake godine 15. juna delegacija Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije na čelu sa ministrom polaže venac na spomenik Savi Petkoviću na Čukur česmi. Taj datum se proslavlja kao Dan MUP‐a i policije Republike Srbije u spomen na događaje u kojima su srpski policajci i žandarmi odigrali herojsku ulogu u spašavanju Beograđana od turskog zuluma i bombardovanja suprotstavivši se četrdeset puta jačim i pedest puta bolje naoružanim turskim snagama.

Čukur česma, u prevodu Duboka česma, ima duboko istorijsko značenje za prestonicu, čitavu Srbiju i srpski narod. Na tom mestu počelo je da se raspliće klupko oslobođenja Srbije od turske vlasti, klupko koje su početkom veka načeli Karađorđe i Miloš. Događaji na Čukur česmi u mnogome su opredelili politiku Srbije u narednom istorijskom periodu, od 1862. do 1918. godine, i odredili njenu i sudbinu njene prestonice. Sava Petković, nesrećni junak događaja na Čukur česmi postao je simbol otpora Srba turskom ropstvu, a njegov spomenik spomen na ljubav prema slobodi.
. . .

Tekst je publikovan u reviji „Istorija“ i nastao je kao deo naučno-istraživačkog rada Fonda „Princeza Olivera“   www.princezaoliverafond.org.rs