Monahinja Jefimija
POHVALA SVETOM KNEZU LAZARU
.
Gospodstvovao si zemljom otačastva ti i u svim dobrotama uzveselio si uručene ti hrišćane i mužastvenim srcem i željom pobožnosti izašao si na zmiju i neprijatelja božastvenih crkava, rasudivši da je neistrpljivo za srce tvoje da gledaš hrišćane otačastva ti ovladane Izmailjćanima, ne bi li kako ovo postigao: da ostaviš propadljivu visotu zemaljskog gospodstva i da se obagriš krvlju svojom i sjediniš sa vojnicima nebeskog cara.
I tako dve želje postigao jesi: i zmiju ubio jesi i mučenja venac primio jesi od Boga.
Sada ne predaj zaboravu voljena ti čeda koja si sirota ostavio prelaskom tvojim, jer otkako si ti u nebeskom veselju večnom, mnoge brige i stradanja obuzeše voljena ti čeda i u mnogim mukama život provode, pošto su ovladani Izmailjćanima.
I svima nam je potrebna pomoć tvoja, te se molimo moli se zajedničkom Vladiki za voljena ti čeda i za sve koji im sa ljubavlju I verom služe.
Tugom su mnogom združena voljena ti čeda, jer oni što jedoše hleb njihov podigoše na njih bunu veliku i tvoja dobra u zaborav staviše, o mučeniče.
No ako si i prešao iz života ovoga, brige i stradanja čeda svojih znaš i kao mučenik slobodu imaš pred Gospodom.
Prekloni kolena pred Vladikom koji te venčao, moli da mnogoletni u dobru život voljena ti čeda provode bogougodno, moli da pravoslavna vera hrišćanske neoskudno stoji u otačastvu ti, moli pobeditelja Boga da pobedu podari voljenim ti čedima, knezu Stefanu i Vuku, za nevidljive i vidljive neprijatelje, jer ako pomoć primimo s Bogom, tebi ćemo pohvalu i blagodarenje dati.
Saberi zbor svojih sabesednika svetih mučenika, i sa svima se pomoli proslavitelju ti Bogu, izvesti Georgija, pokreni Dimitrija, ubedi Teodore, uzmi Merkurija i Prokopija i četrdeset sevastijskih mučenika ne ostavi, u čijem mučeništvu vojuju čeda tvoja voljena, knez Stefan i Vuk, moli da im se poda od Boga pomoć, dođi, dakle, u pomoć našu, ma gde da si.
Na moja mala prinošenja pogledaj i u mnoga ih uračunaj, jer tebi ne prinesoh pohvalu kako priliči, već koliko je moguće malome mi razumu, pa zato imale nagrade čekam.
No nisi ti tako, o mili moj gospodine i sveti mučeniče, bio malodaran u propadljivom i malovečnom, koliko više u neprolaznom i velikom, što primio jesi od Boga, jer telesno stranu mene u tuđini ishranjivao jesi izobilno, te sada te molim oboje: da Me ishraniš i da utišaš buru ljutu duše i tela mojega.
Jefimija usrdno prinosi ovo tebi, sveti.
. . .
Monahinja Jefimija je rodjena kao Jelena Mrnjavčević (1350 — 1405. godine) i bila je kći uglednog srpskog plemića i vlastelina u državi cara Dušana, kesara Vojihne. Pre nego što se zamonašila bila je žena despota Uglješe Mrnjavčevića.
Posle pogibije muža Uglješe Mrnjavčevića u Maričkoj bici 1371. godine, zamonašila se i preša u Srbiju. Živela je na dvoru kneza Lazara i tu je bila očevidac kosovskog stradanja, Lazareve smrti, kao i vazalne Srbije koja je poslala vojsku za bitku kod Angore 1402. godine.
.