Zlatko Šćepanović

 

Sjaj u očima dobrih momaka i duh koji se ne predaje – poraz nije opcija

 

Moj kum je proveo 8 godina u inostranstvu radeći kao visokospecijalizovani ekspert. Kao tražen stručnjak obišao je razne zanimljive zemlje. Video je sveta za svog veka, što bi rekli stari. Jedna od tih zemalja je i Brazil, magična zemlja Južne Amerike o kojoj ćemo pričati u ovom tekstu. Mogao je da ostane u inostranstvu ali se zbog dece vratio u zemlju pre nekoliko godina. Sada radi kao jedan od direktora u velikoj internacionalnoj kompaniji. On je dobar momak, u svakom pogledu.

Muku muči sa mladim saradnicima i iznenadjen je koliko su mladi u Srbiji postali agresivni kada je novac u pitanju. Samo traže novac, više novca, veće plate, ne obazirući se ni na situaciju ni na okolnosti da je velika besposlica, da firme slabo posluju, da jednostavno nema budžeta za prohteve mladih srpskih japija. Većina ne želi da uči i da napreduje polagano u struci, hoće odmah sad i sve. Lako postaju nemoralni. I stalno su nezadovoljni i u strasnoj potrazi za zadovoljenjem. Oči su im grozničave i napete.

Velike su to emotivne rupe u mladjim generacijama, rupe ispunjene nezadovoljstvom koja se leči šopingom i gomilanjem stvari i odličja. Svakojakih odličja na sve načine. Moj kum nije takav. On je dobar momak, stvarno dobar, fin i pošten momak. U njegovim očima gori svetlucavi detinji sjaj, onaj sjaj životne radosti, na njemu je osmeh životne vedrine. I cela naša generacija, makar mi koji smo ostali povezani, zadržali smo neku detinju nevinost, moralnost i sjaj u očima. Mi još uvek imamo nadu i pozitivan odnos prema svetu. Nas novac i status ne zanimaju, nas zanimaju iskustva i plemenite stvari, od spašavanja planete do opismenjavanja nepismenih i nekulturnih. I nismo se predali bez obzira na okolnosti i ma kako bilo ko od nas živeo bolje ili lošije. Mi smo ono što bi se starinski reklo baš, baš dobri momci, ma kako to pretenciozno zvučalo.

Pričamo o Brazilu. On je bio tamo. Meni su još pre 13 godina preporučili da odem sa suprugom da živim tamo. To je jedino mesto gde ima mesta za Evropljanina. I gde se Evropljanin ceni i gde može da ugodno i opušteno živi, pod uslovom da izbegava favele i manja mesta po unutrašnjosti. Pričamo o dolazećem Svetskom prvenstvu – Fifa World Cup u Brazilu 2014-e i Olimpijadi u Rio de Janeiru 2016 godine. Kako da odemo u Brazil i pogledamo te dve manifestacije. Naravno, pričamo i o karnevalu u Riju, o plažama Ipanema i Kopakabana, plastičnoj hirurgiji po kojoj je Brazil poznat, fudbalu i Marakani, odbojci na plaži, brazilskom mesu i Amazonu.

Brazil sve više deluje kao san mnogim mladim Evropljanima. Lepa, velika, srdačna zemlja, puna prirodnih lepota i odlične klime. Ekonomski u naponu snage i puna poslovnog prosperiteta. Ljudi su tamo veseli i srdačni. Većinom su siromašni i neobrazovani ali srećni i vedri. Veliki megapolisi postoje i poslovi se sklapaju, zemlja napreduje, potrebni su kadrovi. Dobra prilika za mlade i dobre stručnjake iz Evrope.

Ali mi smo naše mladalačke šanse već iskoristili ili propustili, kako ko. Kum je doduše bio u Brazilu i rado bi se vratio tamo. Ja nisam i rado bih otišao tamo. Pravimo plan. Smeo i ambiciozan plan. Angažovaćemo se poslovno u sledećih 4 godine, zaradićemo dovoljno i odosmo u penziju. U Brazil. Ne da živimo tamo, nego da penziju počnemo sa Brazilom i gledanjem Olimpijade u Rio De Žaneiru 2016 godine. Da nam to bude tačka i vreme od koga smo slobodni od zapetljanosti i napetosti srpskog poslovnog okruženja. Penzija. Ali ne ona stvarna, da sediš i primaš sitnu i jadnu penziju, igraš šah u parku i čuvaš unuke po potrebi. Ne, jer bićemo još mladi u to doba, zapravo ne mladi, ali u najboljim godinama. I nas status lenčarenja i nerada ne zanima, da sedimo i ne radimo ništa. Ne, ne, to nije smisao našeg penzionisanja. Smisao je da ne radiš ono što moraš i sa kim moraš, pogotovu u sredinama koje te habaju. Hoćemo da biramo kad i šta ćemo i sa kim da radimo. Lep san. Bajka.

Ali kao što rekoh moj kum ima sjaj u očima. I detinji osmeh i entuzijazam večitog deteta. Za nas poraz nije opcija. Nema predaje. Mi verujemo još uvek u bajke. I da vidite, ovu bajku i možemo ostvariti. Otići u Brazil i u penziju. Njemu, kumu, je izvesnije da to ostvari, da za 4 godine rada u inostranstvu, teškog rada koji je dobro plaćen, stvori kapital koji je dovoljan da ode u penziju. Meni je malo teže, i verovatno ću i zakasniti, jer meni sve u životu dolazi kasnije i sporije, ali kao što rekosmo: „Gde ima volje ima i načina“.

Plan je napravljen, dogovor je pao. Idemo u Brazil da gledamo Olimpijske igre, i da ostanemo tamo jedno par meseci, da igramo fudbal i odbojku na pesku, plivamo na Kopakabani i Ipanemi, učestvujemo na maskenbalu u Riju, posećujemo stadion Marakanu i navijamo za koga god, ko već igra tamo, i jedemo čuvenu brazilsku govedinu i njihove specijalitete. Uz put i da nešto zanimljivo radimo, da imamo poslove koje možemo voditi s vremena na vreme i sa daljine. Savremene komunikacije nam idu u prilog, stvari postaju moguće.

Žene i prijatelji nas čudno gledaju kada pričamo o tome. Verovatno misle „kriza srednjih godina ih drma“. Pitaju se verovatno da li smo svesni gde mi to živimo, u kakvom svetu, da se živi od danas do sutra, da je nesigurnost ogromna, kriza, besposlica, sirotinja svuda, ljudi zombirani i poludeli od stresa, neizvesnosti napetosti. Prozvali su nas Brazilci, onako šaljivo. „Brazilci“, oni koji žive u svojim snovima a ne kroz naslove dnevnih novina i udarne vesti dnevnika.

Ali mi imamo i dalje sjaj u očima. Snove, nadanja i bajke u koje verujemo. I životno saznanje da nisi pobedjen sve dok sa „svinjom ne počneš da jedeš iz istog čanka“, kako kaže jedna kineska poslovica. Kako duboka misao, „dok ne počneš da jedeš sa svinjom iz istog čanka“, dok ne „legneš na rudu“ kako kaže naš narod, odnosno dok ne postaneš nalik „svinjama“ – dok ne prihvatiš okolnosti u kojima si kao ličnu neminovnost.

Zato idemo u Brazil – poraz nije opcija. Barem ne u našem slučaju. Sjaj u našim očima je odraz sjaja u našim srcima.

Michel Teló – Ai Se Eu Te Pego

. . .