Sveti Ilarion Veliki
Šta je to Dobrotoljublje – Zbornik rajskih cvetova i plodova
Nekoliko uvodnih reči za „Dobrotoljublje“ – riznica pravoslavne duhovne mudrosti
Ovim rečima Sveti Maksim Ispovednik i Sveti Grigorije Palama izražavaju sadržaj Jevanđelja Hristovog: večno dobro, blage i radosne vesti za svakog od nas ljudi i za čitav rod čovečanski. To i takvo Jevanđelje doživeli su i u sebi ostvarili Sveti Oci Pravoslavne Crkve Hristove, od Svetih Apostola do Svetog Antonija i Maksima, do Svetoga Save i Grigorija Palame, i do naših dana žive ga i ostvaruju svi istinski pravoslavni hrišćani, svaki po meri vere svoje, po „meri dara Hristova„.
Kao što su Dela Apostolska nastavak Jevanđelja Hristovog, tako su i dela Svetih Otaca nastavak Jevanđelja i Dela i Poslanica Apostolskih. A sve što su Sveti Oci napisali, najpre su sami ispunili i ispunjavajući onda druge naučili, kako kaže Sveti Simeon Novi Bogoslov, potvrđujući tako jevanđelsku reč Spasiteljevu (Mt.5,19). Jer, Sveti Antonije Veliki je rekao: „Nema većeg bezobrazluka i drskosti nego tražiti od drugih ono što sam nisi ispunio„.
Zato su Sveti Oci pisali samo ono što su sami u ličnom i sabornom iskustvu doživeli i praktično na delu ispunili. Otuda su oni, uz Svete Apostole i Proroke, naši stalni učitelji i duhovni oci u Hristu Bogu i Spasu sviju.
Knjiga koja je pred nama, a zove se Dobrotoljublje, jeste produžetak i ostvarenje Svetog Jevanđelja Hrista Čovekoljupca, jedinog Spasitelja roda ljudskog i večnog Obožitelja čoveka.
Šta sadrži Dobrotoljublje?
Evo odgovora jednoga od prevodioca Dobrotoljublja na ruski jezik, Svetitelja Teofana Zatvornika: „Dobrotoljublje sadrži u sebi izjašnjenje (= izlaganje i tumačenje) skrivenoga u Gospodu Isusu života“ (Kol. 3,3).
Skriveni u Gospodu našem Isusu Hristu istinski hrišćanski život začinje se, raskriva se, i do savršenstva dohodi, u svojoj za svakoga meri, po blagovoljenju Boga Oca, dejstvom prisutne u hrišćanima (u Crkvi) blagodati Presvetoga Duha, pod vođstvom samoga Hrista Gospoda, Koji je obećao da će biti sa nama u sve dane neodstupno (Mt.28,20). U Dobrotoljublju je izneto i izraženo sve što se zbiva u duhovnom životu hrišćanina: đavolski napadi i iskušenja, borbe i odolevanja (=pobede), padovi i ustajanja, začinjanja i utvrđivanja različitih projava duhovnog života, stupnjevi opšteg napredovanja i svojstveno svakom stupnju stanje uma i srca, uzajamno u svemu dejstvovanje slobode ljudske i blagodati Božije, osećanje blizine i udaljenosti Božije, osećanje promisaonog svedržiteljstva Božijeg i svoga predavanja – konačno i nepovratno – u desnicu Gospodnju, sa odlaganjem svih svojih načina dejstvovanja, a pri stalnom, usiljenom dejstvovanju (= podvizavanju)“.
Kako to biva, to jest kako se hrišćanski istitinski živi i podvizava, i kako taj život napreduje i usavršava se do mere rasta i visine Hristove shodno Dobrotoljublju? – Pre svega: verom i molitvom, podvigom i dugotrpljenjem, smelom nadom i smernom ljubavlju, umrtvljenjem u sebi i svlačenjem sa sebe staroga paloadamovskog čoveka i oživljavanjem u sebi bogolika i oblačenjem u novog čoveka koji se obnavlja po liku Hristovom (Kol.Z, 5.9.10), blagodaću Duha Svetoga Utešitelja, Koji se u nama moli uzdasima neiskazanim (Rm.8,26). „Ništa silnije od vere, ništa ravno molitvi“, veli Sveti Jovan Zlatousti. „Vera je, veli isti Svetitelj, početak i temelj našeg novog bića i ipostasi u Hristu, jer smo njome postali u Hristu i sjedinili se sa Njime“, a to sjedinjavanje i jeste istinski hrišćanski život – život sa Hristom i u Hristu. Hristos je „Načalnik (=začetnik) i Savršitelj vere“ naše (Jev.12,2-3), a vera se, po Dobrotoljublju, ispoljava kao život i življenje, kao delo i delanje po Hristu i u Hristu, jer bez podvižničkog življenja i delanja vera je mrtva (Jak.2,17-20).
Vera, pak, po Dobrotoljublju, ispoljava se prvenstveno kroz molitvu, kao život u molitvi i molitvom.
„Moliti se Bogu treba većma negoli disati“, veli Sveti Grigorije Bogoslov. A njegov kasniji imenjak, poznati učitelj i duhovni vođ pravoslavnih isihasta na Balkanu u 14. veku (kada je i nastao zbornik svetootačkih tekstova koji danas zovemo Filokalija = Dobrotoljublje), Sveti Grigorije Sinait, ovako opisuje šta je molitva Isusova, poznata u Dobrotoljublju kao umnosrdačna molitva: „Molitva je kod početnika: kao oganj radosti koji izbija iz srca, a kod savršenih: kao miomirisna delotvorna svetlost“.
I opet: molitva je propoved Apostola, energija (=delovanje) vere, ili bolje reći sama neposredna vera, osnova i stvarnost onoga u šta se nadamo (Jev.11,1), dejstvujuća ljubav, pokret anđelski, snaga Bestelesnih Sila, njihova delatnost i radost, Jevanđelje Božije, uverenje i ispunjenost srca, nada spasenja, znamenje osvećenja, obeležje svetosti, poznanje Boga, projava svetog Krštenja, banja očišćenja, zalog Duha Svetoga, radost Isusova, veselje duše, milost Božija, znak pomirenja (s Bogom i ljudima), pečat Hristov, zrak duhovnog Sunca, zvezda Zornjača u srcu, potvrda Hrišćanstva, znamenje izmirenja s Bogom, blagodat Božija, premudrost Božija, ili bolje reći početak samomudrosti, Božije javljanje, delatnost i zanimanje istinskog hrišćanina, a osobito monaha, način življenja tihovatelja (=usamljenika, isihasta), povod molitvenog samovanja i tihovanja, dokaz anđelskog života na zemlji. I šta još treba mnogo govoriti? Molitva je sam Bog, Koji čini sve u svemu (1.Kor.12,6), i Koji sve deluje u Hristu Isusu, jer je jedna energija i dejstvo Oca i Sina i Svetoga Duha“ (Dobrotoljublje, Glave o molitvi, 113).
Sastavljač i izdavač grčke Filokalije, Sveti Nikodim Svetogorac, naziva Dobrotoljublje: „riznicom duhovnog bdenja i trezvljenja, čuvarem čistote uma, mističkom školom umne molitve, knjigom obrazaca prakse i podviga, neobamanljivim vođom duhovnog sozrecanja, rajem Svetih Otaca, zlatnom pletenicom svetih vrlina, knjigom prepunom Isusovog radovanja i uživanja, trubom koja nam ponovo doziva blagodat; i zbirno rečeno: samim organom oboženja“ – blagodaću Duha Svetog (Predgovor Filokaliji).
Sveti pisci Dobrotoljublja naglašavaju svuda u svojim spisima, sabranim u ovom čudesnom Saborniku – Zborniku rajskih cvetova i plodova: da je vera i molitva, prava (=pravoslavna) vera i iskrena umnosrdačna molitva istovremeno delatnost rečju i mišlju, srcem i umom, dušom i telom, voljom i snagom, „teorijom“ {=duhovnim sozercanjem i prozrenjem) i praksom, tj. samožrtvenim življenjem i podvizavanjem, ličnom askezom i delatnom ljubavlju, onom koja se ispoljava kao hristoljublje i bogoljublje i onom koja se projavljuje kao delatno bratoljublje i čovekoljublje. Jer samo život i delo, u sveživotonom i sveličnom sabornom jedinstvu, čine punoću pravoslavnog duhovnog Predanja, zabeleženog i zasvedočenog u Dobrotoljublju. I još nešto: Dobrotoljublje je nastalo u monaškim sredinama, ali nije ni iz daleka namenjeno samo monasima, nego svima hrišćanima, pa ma gde oni bili i ma kojim se poslom bavili. Jer, po Svetom Pismu, svima nam je jedan posao i jedno delo i jedna služba: živeti, raditi i služiti Bogu na slavu i sebi i ljudima na spasenje. Zato je u pravoslavnoj Crkvi na Istoku, od od Jerusalima do Mesopotamije, od Sirije i Male Azije do Balkana i do pravoslavnog Zapada, od Egipta do Moravske i Zavoložja, Dobrotoljublje bilo tako saborno, svepravoslavno prihvaćeno i čitano i praktikovano, kao primljeno Jevanđelje, kao nauka i praksa Pravoslavlja, kao Ortodoksija i Ortopraksija.
Reč filokalija (=dobrotoljublje) u hrišćanskoj literaturi sretamo najpre kod Klimenta Aleksandrijskog (2-3 vek,) u njegovom Pedagogu, koji je u stvari označava Hrista: „Čovek je po prirodi uzvišeno i delatno živo biće koje željno traži dobro, jer je stvorenje Dobroga (Boga), i zato je istinskom dobrotoljublju i prelepim zadovoljstvima tuđ onaj neslavni život u uživanjima koji mnogi ljude provode“ (Pedagog, 3,7). Ljubav, dakle, prema istinski lepom i dobrom jeste dobrotoljublje, jer u grčkom i slovenskom jeziku lepo i dobro skoro su sinonimi. Istinska lepota uvek je i dobrota, i pravo dobro uvek je i lepo. Najveća Lepota i najveće Dobro i jeste Ljubljeni Sin Božiji i Sin Čovečiji, Bogočovek Isus Hristos. Zato je On krajnja meta svakog dobrotoljublja.
Međutim, izraz Dobrotoljublje u značenju zbirke lepih i dobrih tekstova upotrebljen je prvi put od Svetih Kapadokijaca, Vasilija i Grigorija, kada su, polovinom 4. veka, podvizavaući se kraj reke Irisa u Pontu, pravili književno-bogoslovski izbor iz dela mudrog i učenog Origena poletno se učeći na dobrotoljubivim delima mladog Aleksandrijca, no vešto izbegavajući potmule jelinske zamke u filosofiji i zablude u nedelatnoj i nespasonosnoj praksi.
Filokalija je, dakle, ljubav prema lepom i dobrom. No za Svete Oce Kapadokijce, a onda i za sve kasnije istinske hrišćanske mislioce i podvižnike, kao usotalom i za Jevanđelje Hrista Bogočoveka i Njegovih Apostola i Proroka, uvek su nerazdvojno spojeni i sjedinjeni slovensnost delatna i delo slovesno. Zato su za vođe i učitelje hrišćanskog života uzimani, čitani, prepisivani i u zbornike sabirani, samo umno-srdačni, sozercateljno-praktični podvižnici misli i delatnosti jevanđelske i pravoslavne, kakvi su bili veliki Oci hrišćanskog Istoka, kako oni učeni bogoslovi u svetu, najčešće na episkopskim službama u narodu Božijem po gradovima, tako i oni „građani pustinje“, koji su svojim bogougodnim životom i podvizima pustinju „anđelima u telu“ nastanili i „zemlju onebesili“, kao što su bili Sveti Antonije i Makarije i plejade egipatskih, palestinskih, sirijskih, maloazijskih, carigradskih i južnoitalijanskih podvižnika, sve do sveštenih isihasta Svete Gore i Balkana u 14. veku.
Zbornici slični nama danas poznatom Dobrotoljublju nastajali su već u 4. i 5. veku, kao što je Otečnik, pa sve do 11. veka, kao što je tada nastali Evergetinos, sastavljen od monaha Pavla, osnivača manastira Bogorodice Evergetide u Carigradu, onog manastira u kojem će kasnije boraviti Sveti Sava Hilandarac, filokalijski molčalnik koji će postati Arhiepiskop svih Srpkih i Primorskih zemalja i u sebi spojiti pustinju i grad, molitvu i praksu, lepo i dobro, umno delanje i delatno sozercanje.
Današnja, pak, Filokalija=Dobrotoljublje, kao bogata zbirka tekstova „svetšenih trezvenjaka“, sastavljena je najvećim delom u vreme procvata pravoslavnog isihastičkog pokreta u Svetoj Gori i Balkanu, naročito posle trijumfa isihazma, i kao pravoslavnog bogoslovlja i kao pravilne podvižničke prakse, na velikom saboru u Carigradu 1351. g. O tome svedoče brojni svetogorski i drugi grčki i slovenski rukopisi iz 14. i 15. veka (napr. u Hilandaru i drugde po Svetoj Gori i po bibliotekama Balkana, Rusije i Zapadne Evrope). Ovu zbirku je iz rukopisa prebrao, sabrao i proširio Episkop Korintski Makarije Notaras (1731-1805), pa ju je godine 1777, kada je posetio Svetu Goru, predao tada još mladom no učenom i iskusnom podvižniku Nikodimu Svetogorcu (1749-1809) daje on sredi, dopuni i prepisane tekstove uporedi sa svetogorskim rukopisima, te tako pripremi za štampu, što je Sveti Nikodim i učinio u toku svega dve godine. Potom je tako sređeni Zbornik Sveti Nikodim vratio Svetom Makariju Korintskom, a ovaj je, sretnuvši u Smirni blagočestivog kneza Moldovlahije Joanisa Mavrokordata, uspeo da od njega dobije saglasnost i novac, te grčka Filokalija bude prvi put bude štampana u Veneciji 1782. g. Sa ovog grčkog izdanja preveo je na slovenski jezik (verovatno koristeći i već postojeće slovenske prevode mnogih svetootačkih tekstova koji su ušli u grčku Filokaliju) ceo zbornik Dobrotoljublja (bez naročitih izmena) Sveti Pajsije Veličkovski (1722-1794) i štampao ga u Petrogradu 1793. g.
Nepun vek kasnije, 1876. g. veliki ruski bogoslov i profesor teologije, episkop i isihasta, Sveti Teofan Zatvornik (Govorov), preveo je na ruski i izdao I tom Dobrotoljublja, i dalje do 1890. svake godine izdavao po jednu knjigu ovog petotomnog proširenog (skraćenjima, izostavljanjima i dodavanjima izmenjenog) kapitalnog dela. (Ukratko: u ruskom Dobrotoljublju, za razliku od grčkog i slovenskog, skraćena su Poglavlja Maksima Ispovednika; izostavljeni: Petar Damaskin, Silogističke glave Kalista Katafigiota, Praktična i teološka poglavlja Grigorija Palame, itd; ali je zato dodat velik broj dela Jefrema Sirina, Varsanufija i Jovana, Lestvičnika, Ave Doroteja, Teodora Studita i dr).
Naši vredni monasi Hilandarci, krenuli su ovom prvom knjigom, u prevod sa ruskog i izdavanje na srpskom jeziku ovog Teofanovog Dobrotoljublja, ništa manje značajnog i čak obimnijeg od grčkog i sloveskog. Time oci Hilandarci nastavljaju svešteno živo predanje svetih Hilandaraca: Svetog Save, Domentijana, Starca Isaije, i drugih Bogu poznatih svetih isihasta i dobrotoljubaca roda našeg krstonosnog i hristočežnjivog. Neka ovo štampano objavljivanje srpskog Dobrotoljublja naših srpskih Svetogoraca, kao ono Svetog Makarija i Nikodima Svetogorca bude na opštu polzu pravoslavnih
hrišćana.
. . .
Ceo tekst i knjiga „Dobrotoljublje“ može se pruzeti u pdf formatu ovde dole na linku (free download) …
Dobrotoljublje – Filokalija riznica pravoslavne mudrosti i duhovnih pouka