Rade Radovanović
ORIGINAL FALSIFIKATA –
Pozorišna predstava i film Original falsifikata o tri posleratna druga
PRVI ČIN
I – maj, 1945.
Ori se pesma:
Pšenica je stasala
Šumadija glasala
Šumadija naša dika
Biće republika!
Pošo Hitler na Rusa
Pa se busa u prsa:
Pregaziću ruskog baju
Kao srpsku raju.
Sluša Staljin Hitlera,
Poludelog molera,
Pa se smeje na po brka,
Švabo biće trka!
Šalju Rusi i Staljin,
Plamen bombe na Berlin,
A Hitlera boli glava,
To je napast prava!
Eto tako Švabo moj,
Došao je konac tvoj,
Ne mož svako da nas voda
Došla je sloboda!
Zagrljeni, klateći se i pucajući iz pištolja, izlaze.
II – 11. juni 1986.
Kancelarija predsednika komiteta. Radni sto, fotelje, plakar, polica sa knjigama… Pavlović, mladolik i snažan četrdesetogodišnjak, nadnet nad stolom, lista neke papire. Vujić, pritisnut godinama, zavaljen u fotelji. Iščekuje šta će Pavlović reći…
PAVLOVIĆ: Jeste li se setili, druže Vujiću?
VUJIĆ: (Sleže ramenima)
Nisam. Šta da se setim kad ne znam.
PAVLOVIĆ: Šta ne znate?
VUJIĆ: Ni što sam ovde ni što si me zvao…
PAVLOVIĆ: Baš vam ništa ne pada na pamet… Bar neka pretpostavka?
VUJIĆ: Kažem ti – ne znam… Šta da pretpostavljam?
PAVLOVIĆ: Dobro, druže Vujiću! (Odlazi do plakara) Jeste li za neko piće?
VUJIĆ: Hvala, ne pijem.
PAVLOVIĆ: (Uzima “Votku” iz plakara)
Ne pijete? To sigurno otkad ste u penziji… Šetnje, pecanje…
VUJIĆ: Ne. Još od pre četiri, pet godina… Operisani mi i srce i jetra…
PAVLOVIĆ: E, onda je bolje da pazite… Hoćete li sok ili kafu?
VUJIĆ: Jok, jok, neću ništa.
PAVLOVIĆ: (Sipa piće) Kako hoćete… Ako se predomislite… (Diže čašu) Hajde, živeli!
VUJIĆ: Živeli, živeli!
PAVLOVIĆ: (Pije) Prema informacijama koje ja dobijam vi ste, i kao penzioner, vrlo aktivni. Dajete ton tako kod vaših drugova boraca.
VUJIĆ: Šta ga znam… valjda navika?
PAVLOVIĆ: Lepo… samo malo nelogično.
VUJIĆ: A što? Da možda to nekome ne smeta?
PAVLOVIĆ: Ne, ne… samo kažem… Vi tako čili, kao u najboljim skojevskim danima, a vaša bivša “Pobeda”… znate već…
VUJIĆ: Da nisam možda ja kriv što ih nabiste pod stečaj? Vujića na silu u penziju – pa katanac u bravu, a?
PAVLOVIĆ: Ih, na silu… Nije baš tako bilo…
VUJIĆ: Pavloviću, ja tebi da kažem… Jebeš ti takvu računicu i takvu politiku… Jebeš ti to!
PAVLOVIĆ: Teške reči, druže Vujiću! Teške…
VUJIĆ: Teške, jel? A nije vam bilo teško da šesto ljudi ostavite bez posla? To vam nije bilo teško?
PAVLOVIĆ: Nije. Mrtvaca moraš sahraniti.
VUJIĆ: Jes, jes… Pogotovo ako ga pre toga ubiješ.
PAVLOVIĆ: Drugim rečima – vi tako doživljavate svoj odlazak u penziju? Da niste malo, ipak…
VUJIĆ: Ja dok sam bio u “Pobedi” niko nije smeo da pomene likvidaciju… Ni da pomene… A da sam ostao još godinu dana… (Pavlović se smeje) Smej se ti, smej…
PAVLOVIĆ: Pa zaista je smešno… (Uzima neki papir) Znate li vi šta pričate?
VUJIĆ: Znam ja šta pričam, znam…
PAVLOVIĆ: Poslednjih godinu dana, do odlaska u penziju, vi ste proizvodili milijardu gubitaka dnevno… U četvrtom kvartralu čak i više, ali neka bude… milijardu dnevno.
VUJIĆ: Ko je, bre, proizvodio? Ja?
PAVLOVIĆ: Hoćete li da vam pokažem čiji potpisi stoje ovde?
VUJIĆ: Ne treba, hvala. Znam ja dobro šta sam potpisivao…
PAVLOVIĆ: Ne znate, u tome i jeste vaš problem.
VUJIĆ: A ti znaš, jel? Ti sve znaš… vidim ja…
PAVLOVIĆ: Ja sam studirao ekonomiju, druže Vujiću… Pa sam diplomirao, pa magistrirao… radim doktorat… Ja to moram da znam…
VUJIĆ: E pa, brajko, ako moraš da znaš… moraš da znaš i da to nisu gubici… To, Pavloviću, nisu gubici!
PAVLOVIĆ: Nisu gubici? (Smeje se) Ako je tako, ako vi to meni dokažete… ja ću uzeti sve svoje diplome i poješću ih ovde pred vama… Ako mi to dokažete…
VUJIĆ: Preko osamdeset posto su nenaplaćena potraživanja… Preko osamdeset posto… I ti to, Pavloviću, moraš da znaš… Ostalo su kursne razlike…
PAVLOVIĆ: Nenaplaćena potraživanja… Nenaplativa potraživanja, druže Vujiću! Objasnite mi zašto su nenaplativa… To mi objasnite…
VUJIĆ: To neka ti objasne u Komori i SIV-u… Nesam ja smišljao kompenzacione poslove.
PAVLOVIĆ: Tačno. Vi ste samo potpisivali ugovore po kojima vam Arapi vrednost radova obračunavaju ne samo u nafti, što je takodje glupost, nego i u… bananana, urmama, kokosu, šta ja znam u čemu sve… Čudi me da niste i pesak prihvatili… to im baš uspeva…
VUJIĆ: Ma je l’ tebi, bre, jasno čoveče da se to od mene tražilo? Je l’ tebi to jasno?
PAVLOVIĆ: Naravno da mi je jasno! (Zvoni telefon)
VUJIĆ: Pa šta onda oćeš? Šta ti od mene oćeš?
PAVLOVIĆ: Ništa. (Uzima slušalicu) … Molim… A, ti si… Jesam, zauzet sam… A trajaće dok traje… Gde da ostane?… Ceo dan… ne dolazi u obzir!… Ništa se ja ne derem… samo ti kažem… To mene ne zanima… Ako nećeš – ne moraš… Ne, ne ja ću to srediti! … Možeš i da se ne vraćaš… Da, da… Rekao sam – ja ću srediti… (Spusti slušalicu) Izvinite za trenutak… (Uzme slušalicu i okrene broj) Idi, molim te, uzmi mi klinca… Jeste… Dobro, samo mu nemoj kupovati sladoled… Vidi da li je ručao… Zdravo! (Spusti slušalicu) Razgovor o vašoj “Pobedi” smo završili… To me ne zanima… Razumete?
VUJIĆ: Šta smo završili? Ja bi tebe molio…
PAVLOVIĆ: Nemate vi mene, Vujiću, šta da molite. Ovo nije crkva, a ja nisam ni Bog ni pop. Ne delim indulgencije.
VUJIĆ: Šta ne deliš?
PAVLOVIĆ: Oproštaj grehova.
VUJIĆ: Ma, Boga ti! Nemaš ti meni, brajko, šta da opraštaš, nego ti meni objasni jednu stvar…
PAVLOVIĆ: Ne, nego objasnite vi meni…
VUJIĆ: Nemam ja tebi šta da objašnjavam… ti si magistar…
PAVLOVIĆ: Ostavite se tih sitnih štosova… Objasnite mi šta ste radili posle rata?
VUJIĆ: Šta, šta sam radio… posle rata?
PAVLOVIĆ: Šta ste radili, posle rata, sa onima koji su krali, pljačkali, špekulisali… Sa onima koji su, kako ste govorili, podrivali sistem? To mi objasnite?
VUJIĆ: (Zapanjen) Oćeš da kažeš, predsedniče…
PAVLOVIĆ: Ništa ja neću da kažem! Ja sam pitao?
VUJIĆ: Zvao si me da mi kažeš kako sam ja taj koji podriva sistem?
PAVLOVIĆ: Ne!
VUJIĆ: Hvala ti, druže predsedniče!
PAVLOVIĆ: Bez zahvaljivanja!… Ako ste u ratu mogli da se ubijate za jabuku i šljivu ili za parče slanine… a posle rata da osudjujete na smrt zbog kila marmelade ili par metara žice… šta bi mi danas trebalo da radimo? Šta mi danas da radimo, druže Vujiću?
Vujić ga nemo gleda.
. . .