Веселинка Стојковић

Опет је Божић. И опет ће пролеће.

БОЖИЋНИ КОЛАЧ ЈЕ НАСРЕД СОФРЕ

Савко Пећић Песа: Старе куће дервентског краја

Недеља, 6. јануар

Година 2008.

Бадњи дан

Мрак се већ спушта.

Деда уноси бадњак и сламу.

Разастире сламу по великој соби, између рогожа на којима ће се преноћити. Ми смо око њега. Деца, нас две. Сви. Радујемо се гласно. Посипамо пшеницу по деди, по домаћину, сејемо је по слами. Деда је благо радостан. Очи му се смеју како само његове очи умеју.

Деда бадњак прелива вином, и шапуће молитву. Ми чекамо вино, да се умијемо, да бисмо целе године биле здраве и румене. Хватамо вино ручицама, и пљускамо се по образима већ заруменелим од хладноће док смо деду нестрпљиво чекале пред вратима, окупане и свечано обучене.

Деда пали бадњак.

Баба седи на троношцу док се бадњак разгорева једним својим крајем у шпорету, док деда чини шта му ваља чинити. Сви смо око деде, око ватре. Прскају варнице, Божић је на путу.

Деда потом износи нагорели комад дрвета у снег. Од њега ће, у рано јутро, док још спавамо, пошто нас погледом покрије и стопли у већ расхлађеним нашим постељама, и обиђе и намири стоку, и прође по дворишту, башти и воћњаку, од тог дрвета ће деда направити крст и окачити га на куку пред кућом. До новог Божића. А онда ће приставити на ватру, коју је распалио како само он уме, на крај ватре, припремљено осушено месо чији мирис убрзо испуни кућу… Четрдесет дана се јео пасуљ на води из огромног лонца, купус из огромног лонца, кромпир печени и кувани, бели и црни лук готово уз сваки оброк, без белог се није седало за софру, празилук са сувом куваном паприком изгњечен у љутеницу и кукурузни хлеб, кукурузна погача са „расóницом“, боза са хлебом од „чистог“ – пшеничног брашна, црног, поврће и воће из туршије и свеже.

Кад деда уђе, оплаштен хладноћом која нас пријатно запахне и рашири се по соби, баба се спушта на сламу. Тиха и блага, моја баба, никада са повишеним гласом. Сада још тиша, још топлија. Са пуним ситом у рукама свакојаког воћа, сушеног, куваног, свежег. Јабуке, дуње, крушке – куване и слатке као мед, ораси, кестени, шљиве, смокве. Свега је ту, што нам је посластица за овај велики и најрадоснији дан, пуно сито.

Мајка је напунила трпезу разноврсном посном храном. Брижна је и радосна. Софру је поставила на средини собе, усред сламе. Седамо сви око ње, око софре, у круг. Мајка се спушта последња.

Божићни колач је насред софре. Погачица са парицом је поврх пите са купусом, округле и топле, у тепсијици поред колача. Са друге стране је пасуљ, редак, у лонцу, и залучен, у каленици, у земљаној посуди, густ, са алевом паприком одозго, нарецкан виљушком или ножем, и зејтином преливен. Пасуљ, и један и други, никада нису слађи, него о Божићу и посним славама. Па слатке пите са празилуком, са пиринчем, у танким корама печеним на плотни шпорета. И још ђаконија је по софри, од рибљег меса – ако га је било, ако је могло да се купи, или да се оде у град по њега, од киселог купуса, од сушених паприка, од паприка из туршије… Ту је и сушено грожђе, и из туршије, мушмуле из туршије, свеже, ако су сачуване… И печена бела бундева – „печéнка“ је на крају софре, жути се од слаткоће.

Мало се разговарамо, па устајемо. Деда се крсти, и сви редом. С поштовањем узима хлеб-колач, и, свечано, свечано сече колач у виду крста, прелива вином хлеб, љуби хлеб, па ми. Вино потом пробамо сви. Као на слави. У круг. С десна на лево.

Као на слави.

(Или је то само на слави било? Али ја видим деду уз Божићну софру, усправног и крепког – са колачем! Нâс!)

Сада долази за нас, децу, најважније.

Ломимо погачицу. Мајка је ломи, и уз благослове који прате комадиће, дели свима. Први комадићи иду за „кућу, за стоку, за пилчики“, за „берикéт“. Па за „голéми пилчики“, за нас, децу. Чекамо своје парче, нестрпљиво, сестра и ја, унапред се радујемо парици. Срећница, ако је једна од нас, кличе од радости, поскочи много пута, онако, седећи, и устане. Онда парицу узима деда, домаћин, када се у комадићу, који добије, не нађе,  уз добар откуп, у орасима, ако није био у граду и донео неку посластицу, као што су „свилене“ бомбоне, а био је обавезно, које после поделимо сестра и ја. Парицу деда чува до наредног Божића, за срећу целе куће, свих нас.

Вечерамо у тишини, свечано. Од свега помало узимамо, само комадић-погачицу не остављамо за сутра. Крстимо се опет, пошто завршимо вечеру, деда, баба, мајка, ми.

Баба нам из сита сада дели посластице.

Свима једнако. Свему се радујемо, чекамо, загледамо, бројимо… Пробамо. Од свега мора да се поједе по комад ако не више. И орасима се радујемо, иако их имамо целе године – пет дрвета ораха различитих величина плодова укруг чеоне стране дворишта увек је било, од најкрупнијих… Сутра, у нови и велики дан, од раног јутра већ смо са орасима „у Реку“, као сви из махале, и дечаци и девојчице, али и одрасли, и из других махала, на широком, главном друму, који сече село целом дужином његовом. Да покажемо колико их имамо, и да се играмо ораха.

Дечаци да се играју, а ми да их гледамо.

(Добро је што је Ратајска река кренула другим коритом, Антонина, па је остала само Река за нас и наше сусрете и игре велике и лепе читаве године – с обе стране њеног дугачког тока. Понела си Реку, Антонина, знам. Сви је имамо.)

Нешто претегне, па и ораси, знамо, баба увек спреми више и боље за нас, децу, унучице своје, за све унуке ако су ту, и од синова, који су по Србији, и чекамо. Чекамо радосно да баба наша истресе сито…

Онда се изнаразговарамо шта нам ваља радити у новој години, да нам све буде добро и берићетно, пожелимо једни другима здравље и срећу, па се спремимо за ноћ, прекрстимо, помолимо у себи, и сместимо у спремљене лежајеве.

Мајка се последња скупи уз нас, децу.

Данас нема ни деде мога, ни бабе моје, ни мајке моје.

Мога деда Јована, моје баба Олге, моје мајке Роске.

Више од 35 година, више од 20 година, више од 4 године.

Била је јесен, било је пролеће, било је лето. Године 1972, године 1987, године 2003.

17. октобар, 7. мај, 11. јул.

… Кад по роси ходам и данас, као капљичице њене на сунцу, блескају речи из траве, са ливаде у Доњем пољу, у рано јутро, по којој смо трчале нас две, сестра и ја, још мале, и ручицама узбирале бисерчиће који су се одмах топили, док је мајка заливала башту (док се башта није преселила у Буљајке, другим ливадама у суседство) ако није стизала да то увече уради: роса, бисер, росица, роска, росичица, капљичица росе, роска…

А било је пролеће у пуном цвету, и росно јутро јунско је било 1951. када је отишао. Имао је 26 година. И он је био пролеће. Мој отац Славко.

Опет је Божић. И опет ће пролеће.

(Драга моја Антонина, 2011)