Nobelova nagrada 2010 za književnost i roman Avanture nevaljale devojčice – Mario Vargas Ljosa
Avanture nevaljale devojčice
ČILEANKICE
Tog leta 1950. Ćopavi Lanjas je prvi put muvao jednu curu – crvenokosu Seminauel – i ona mu je, na iznenađenje celog Mirafloresa, rekla „da“. Ćopavi je zaboravio na svoje šepanje i od tada je išao ulicom prsivši se kao da je Čarls Atlas. Tiko Tiravante je raskinuo sa Ilze i smuvao Lauritu, Viktor Oheda je smuvao Ilze i raskinuo sa Inge, Huan Bareto je smuvao Inge i raskinuo sa Ilze. U kraju je vladalo takvo sentimentalno preraspoređivanje da smo ostajali zbunjeni, ljubavi su se prekidale i ponovo započinjale, i na subotnjim žurkama parovi koji su odlazili nisu uvek bili isti oni što su dolazili. „Kakva neozbiljnost!“, sablažnjavala se moja tetka Alberta, s kojom sam živeo od smrti svojih roditelja.
Talasi plaža u Mirafloresu lomili su se dva puta, daleko, prvi put na dvesta metara od obale, i do tamo smo išli mi hrabri da ih dočekamo grudima i puštali smo da nas nose jedno sto metara, do mesta gde su talasi umirali tek da bi se moćno povratili i ponovo lomili u drugom naletu, koji je nas što smo jurili za njima gurao do kamenčića plaže.
Tog izuzetnog leta, na žurkama u Mirafloresu svi su prestali da igraju valcer, korido, bluz, bolero i uarače, jer je mambo razbijao. Mambo, zemljotres koji je na žurkama u kraju sve parove – i dečje i adolescentske i zrele – naterao da se kreću, skaču, poskakuju i prave figure. I sigurno se isto dešavalo na žurkama van Mirafloresa, s one strane sveta i života, u Linseu, Brenji, Čoriljosu, ili još egzotičnijim četvrtima kao što su Viktorija, centar Lime, Rimak i Porvenir, gde mi iz Mirafloresa niti smo kročili niti smo mislili ikada da kročimo.
I kao što smo sa valcera, uaračea, sambe i polke prešli na mambo, takođe smo sa rolšua i trotineta prešli na bicikl, neki, kao na primer Tato Pop i Toni Ogledalo, na motocikl, a jedan ili dvojica čak i na automobil, kao lokalni rmpalija Lučin, koji je ponekad od tate krao ševrolet kabriolet i vozio nas sto na sat da napravimo krug po keju, od Terasasa do klanca Armendaris.
Ali najznačajniji događaj tog leta bio je dolazak u Miraflores iz Čilea, njihove daleke zemlje, dveju sestara čije su upadljivo prisustvo i neponovljiv način govora, brz, s gutanjem poslednjih slogova reči i s nedovršenim uzvikom na kraju rečenice koji je zvučao kao ,,pue“, napravili revoluciju među nama, stanovnicima Mirafloresa koji smo upravo zamenili kratke pantalone dugim. I u meni, više nego u drugima.
Mlađa je izgledala starije i obrnuto. Starija se zvala Lili i bila je nešto niža od Lusi, godinu dana mlađe. Lili je imala najviše četrnaest-petnaest godina, a Lusi trinaest ili četrnaest. Pridev privlačna kao da je bio izmišljen za njih, ali iako Lusi jeste bila takva, nije bila baš kao njena sestra; ne samo zato što joj je kosa bila kraća i manje plava i što se oblačila ozbiljnije od Lili nego i zato što je bila ćutljivija i što je u plesu – iako je takođe pravila figure i izvijala se sa smelošću na koju se nijedna žiteljka Mirafloresa ne bi usudila – izgledala kao neka skromna, inhibirana i gotovo bezlična devojka u poređenju sa Lili, onom čigrom, onim plamenom na vetru, onom prikazom, kada su se puštale ploče na pikapu, kada je treštao mambo i kada smo počinjali da igramo.
Lili je igrala kao živa vatra i vrlo graciozno, smeškala se i pevušila reči pesme, podizala ruke, pokazivala kolena i pokretala struk i ramena tako daje čitavo njeno malo telo, koje su tako zločesto i sa toliko krivina oblikovale njene suknje i bluze, izgledalo kao da se uvija, vibrira, i od glave do pete je učestvovalo u plesu. Onaj ko je igrao mambo s njom uvek bi izvukao deblji kraj, jer kako da sledi taj đavolski vihor razigranih nogu a da ne ispadne trapav? Nemoguće! Čovek bi od početka zaostajao za njom, vrlo svestan da su oči svih parova bile usredsređene na njene mambo poduhvate. „Kakva mala!“, zgražavala se moja tetka Alberta. „Igra kao Tongolele, kao igračica rumbe iz meksičkog filma.“ „Dobro, ne treba zaboraviti da je Čileanka“, odgovarala je sama sebi, „ženama iz te zemlje vrlina nije jaka strana.“
Ja sam se zaljubio u Lili do ušiju, na najromantičniji način da se čovek zaljubi – govorilo se takođe zacopati se. Tog nezaboravnog leta tri puta sam pokušao da je smuvam. Prvi put u gornjem parteru Rikarda Palme, bioskopa u Centralnom parku Mirafloresa, na nedeljnom matineu, ali nije pristala, rekla mi je da je još mlada da bi imala dečka. Drugi put na klizalištu koje je upravo tog leta otvoreno u dnu parka Salasar, i rekla mi je da neće, da treba da razmisli, jer iako sam joj se ja malo sviđao, roditelji su od nje tražili da nema dečka dok ne završi četvrti srednje, a ona je još bila u trećem. I poslednji put, nekoliko dana pre velike gužve, u Krem Riki na Bulevaru Larko, dok smo pili milkšejk od vanile, i naravno, opet sam čuo „ne“; što bi mi rekla „da“ kad smo već i ovako izgledali kao momak i devojka? Zar nas nisu uvek kod Marte, kad smo igrali igru istine, birali kao par? Zar nismo sedeli zajedno na plaži u Mirafloresu? Zar nije na žurkama najviše igrala sa mnom? Zašto bi mi onda formalno rekla „da“ kad je ceo Miraflores mislio da smo par? S licem manekenke, tamnim i nestašnim očima i punim usnama, Lili je bila oličenje koketerije.
„Na tebi mi se sve sviđa“, govorio sam. „Ali najviše način na koji pričaš.“ Bila je duhovita i originalna, po intonaciji i ritmu tako drukčija od Peruanki, a i zbog nekih izraza, reči i izreka od kojih smo mi iz kraja bili na sedmom nebu, pokušavajući da odgonetnemo šta znače i da li se u njima krije neki podsmeh. Lili je stalno govorila nešto dvosmisleno, pravila zagonetke, ili pričala neke viceve koji su bili toliko masni da su se devojke iz kraja zgražavale. „One male Čileanke su užasne“, presuđivala je moja tetka Alberta, skidajući i stavljajući naočari nalik na profesorku, zabrinuta da te dve strankinje ne unište mirafloreski moral.
U Mirafloresu s početka pedesetih godina još nije bilo visokih zgrada; to je bila četvrt jednospratnih kućica, najviše dvospratnih, sa vrtovima i neizostavnim geranijumima, poncijanama, lovorima, bugenvilijama, travnjakom i terasama po kojima su se uspinjale kozja krv ili bršljan, s ljuljaškama gde su susedi čekali noć ćaskajući i udišući miris jasmina. U nekim parkovima bilo je bodljikave petlove kreste sa crvenim i ružičastim cvetovima, duž pravih, čistih trotoara raslo je drveće sučea, jakarande, kupine, a kolorit su davali kako cveće iz vrtova tako i žuta kolica sladoledžija firme D’ Onofrio u belim mantilima sa crnim kapama, koji su obilazili ulice danju i noću, najavljujući svoje prisustvo sirenom čije je sporo zavijanje na mene imalo dejstvo varvarskog roga, kao iz praistorije. Još se čuo poj ptica u tom Mirafloresu gde su porodice sekle borove kada su devojke stasavale za udaju, jer ako to ne bi uradili, jadnice bi ostajale usedelice kao moja tetka Alberta.
Lili mi nikada nije rekla „da“, ali istina je da smo izuzev te formalnosti u svemu drugom izgledali kao momak i devojka. Držali smo se za ruke na matine predstavama u bioskopima Rikardo Palma, Leuro, Montekarlo i Kolina, i mada se nije moglo reći da smo u mraku partera radili radnju kao parovi sa dužim stažom – raditi radnju bila je formula koja je obuhvatala sve, od bezazlenih poljubaca do cmakanja s jezikom i ružnog pipkanja, koje je svakog prvog petka valjalo priznati popu kao smrtni greh – Lili me je puštala da je poljubim u obraz, u ivicu uha, u ugao usana, i ponekad bi na sekund dotakla svojim usnama moje i udaljila ih s melodramatičnom grimasom: „Ne, ne, to ne, mršavko!“ „Zacopan si, mršo, pečen si, mršo, istopićeš se koliko si se naložio, mršo“, rugali su mi se drugovi iz kraja. Nikad me nisu zvali po imenu – Rikardo Somokursio, uvek nadimkom. Nisu ni najmanje preterivali: bio sam zaljubljen do ušiju u Lili.
Zbog nje sam se tog leta potukao s Lukenom, jednim od mojih najboljih drugova. Najednom od onih okupljanja devojčica i momaka iz kraja na uglu Kolona i Dijega Ferea, u bašti Čakatlana, Luken je, praveći se duhovit, odjednom rekao da su Čileankice bile prostakuše jer nisu bile prave plavuše nego farbane i da su, meni iza leđa, u Mirafloresu počeli da ih zovu Blajhane. Zamahnuo sam da ga opalim direktom u bradu, on je eskivirao i otišli smo da rešimo sukob pesnicama na ćošku keja Rezerve, pored hridina. Nismo razgovarali cele nedelje sve dok nas na sledećoj žurki momci i devojke iz kraja nisu naterali da se pomirimo.
Lili je svako popodne volela da ide u taj ćošak parka Salasar pun palmi, tatula i zvončića, gde smo sa malog zida od crvene cigle posmatrali ceo zaliv Lime kao što kapetan broda sa komandnog mosta posmatra more. Ako je nebo bilo vedro – a mogao bih da se zakunem da je tog leta nebo stalno bilo bez oblaka i da je sunce sijalo nad Mirafloresom ne izneverivši nijedan naš dan – tamo u dnu, na obzorju okeana video se crveni, plamteći disk kako se oprašta sa zracima i užarenom svetlošću dok tone u vodama Pacifika. Sa istim žarom s kojim je išla na pričest na podnevnu misu u crkvu u Centralnom parku, Lili je netremice gledala tu plamenu loptu i čekala trenutak kada će more progutati poslednji zračak da zamisli želju koju će sunce ili Bog da joj ostvari. I ja sam zamišljao želju, verujući samo polovično da će se ostvariti. Naravno, uvek istu, da mi napokon kaže „da“, da budemo momak i devojka, da radimo radnju, da se volimo, da budemo verenici, venčamo se i bogati i srećni završimo u Parizu.
Mario Vargas Ljosa
. . .