Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek Istorija

Frančesko Petrarka i Laura

Frančesko Petrarka i Laura

Još jedna svetski poznata ljubav, ona koju je Petrarka obelodanio u Kanconijeru

 

Petrarka i LauraFrančesko Petrarka je najpoznatiji pisac humanizma i renesanse. Živeo je u četrnaestom veku (1304–1374). Svi ga pamtimo po njegovom delu Kanconijer (drugi naziv za ovo delo glasi Rasute rime). Kanconijer je velika ljubavna oda Petrarkinoj voljenoj Lauri. Od prvog susreta sa njom, Petrarka voli. Sreo je u crkvi u Avinjonu 1327. godine. Laura je bila udata i samim tim njemu nedostižna. Ceo njegov Kanconijer inspirisan je tom platonskom ljubavlju prema njoj.

Petrarka u svom delu prati svoju ljubavnu istoriju – od prvog susreta sa Laurom, pa i posle njene smrti. Kanconijer je i podeljen na dve celine – na život i trenutke dok je Laura bila živa, i na Petrarkin život i razmišljanja posle njene smrti, misli koje su bile prouzrokovane tim teškim događajem. U liku Laure ostvaruje se antički pojam kalokagatije – spoj spoljašnje i unutrašnje lepote. Laura je prikazana kao neko božansko biće sa izvanrednom lepotom i vrednostima. To je bio razlog zbog koga su mnogi proučavaoci Petrarkinog dela smatrali da Laura nije ni postojala.

Laurino postojanje ni do danas nije pouzdano utvrđeno. Kao što je već rečeno, neki proučavaoci Petrarkinog dela tvrde da Laura u stvarnosti nije ni postojala. Takve tvrdnje su postojale još u vreme dok je Petrarka bio živ i on je to poricao. Ipak, postoje izvesne pretpostavke da se iza lika Laure krila Laura de Noves, žena koja se 1325. godine udala za grofa Uga de Sada. Svejedno o kojoj Lauri je reč, bilo da je reč o Lauri de Noves ili nekoj drugoj ženi, ona je bila Petrarkina životna inspiracija, nešto što ga je pokrenulo da napiše jedno od najpoznatijih dela svetske književnosti.

Frančesko Petrarka u Kanconijeru voli od prvog trenutka, pati, žudi za dragom, ona postaje razlog njegovog života. Iako se ta ljubav nije ostvarila, ostala je platonska, ipak je ostavila ogroman trag na Petrarkin život i književni rad. U Petrarkinom najpoznatijem delu ređaju se pesme o prvom susretu sa Laurom, o tome kako se zaljubio na prvi pogled, dati su opisi njene božanske lepote. Zatim slede pesme o njegovom bolu i patnji zbog neuzvraćene ljubavi, bol zbog Laurine smrti, da bi se na kraju Petrarka polako približavao ljubavlju prema Bogorodici i božanskoj ljubavi i u poslednjoj pesmu slavio nju kao početak i kraj svega. Time je Petrarka u liku Laure ostavio spomenik voljenoj ženi kao trajni simbol težnje prema nedostižnoj lepoti koja se na kraju pretvorila u žudnju za onom nebeskom i neprolaznom lepotom koja je ovekovečena u Bogorodici.

Najviše pesama zbirke Kanconijer čine soneti (pesme koje se sastoje od četiri strofe u kojoj su prve dve katreni, a druge dve tercine – katreni su strofe od četiri, a tercine strofe od tri stiha). Jedan od najlepših soneta jeste Sonet broj 61 u kome Petrarka opisuje prvi susret sa voljenom. Ovde ćemo ga dati u celosti kao ilustraciju za početak Petrarkine ljubavi prema Lauri:

Neka je blažen dan, mesec i doba,
Godina, čas i trenut, ono vreme
I lepi onaj kraj i mesto gde me
Zgodiše oka dva, sputaše oba,

Blažene prve patnje koje vežu
U slatkom spoju s ljubavlju mene,
I luk i strele što pogodiše me,
I rane koje do srca mi sežu

Blaženi bili svi glasovi, koje
Uz uzdah i žudnju i suze bez broja
Prosuh, zovući ime Gospe moje;

I blažene sve hartije gde pišem
U slavu njenu, i misao moja
Koja je njena i ničija više…

U navedenom sonetu Petrarka slavi dan u kojem je sreo svoju voljenu. Slavi čak i patnje koje je prouzrokovala ljubav, kao i pesme u kojima je ta ljubav opisana. Njegova misao je samo njena i ničija više. Tako će ostati do kraja, čak i posle Laurine smrti. Petrarka nikad neće prestati da piše pesme ženi koju je voleo ogromnom ljubavlju koja nije bila uzvraćena, ali, bez obzira na to, nije prestala da bude večita inspiracija.

Liszt – Benedetto sia `l giorno – Sonetto 61 di Petrarca (S.158/2), Aler/Blumenthal

Brankica Živković, profesor srpskog jezika i književnosti-master

4 komentara

  • Velike ljubavi traze velike zrtve…
    Velike ljubavi su u vecini slucajeva i neostvarene ljubavi, ljubavi ceznje i patnje, pa su utoliko vece jer se razvijaju u dusevnom a ne u fizikom zblizavanju.
    Moralne prepreke koje su postojale pre nekoliko stoleca, danas vise nema…
    Da li to znaci da nema ni velikih ljubavi? …bilo bi interesantno cuti misljenje danasnje omladine na ovu temu.

  • Smatram da i danas postoje velike ljubavi… Duhovna ispunjenost postoji, samo je retka. Kada se dve duše sretnu i ujedine, rađa se prava ljubav. U današnjici jeste sve izmenjeno, ali verujem da i danas mora da postoji prava ljubav, a ona bez duhovne povezanosti nije prava.

  • A ko moze dati definiciju „ljubavi“, a tek „velike ljubavi“, pa to je relativno 🙂
    Moje shvatanje i moje iskustvo mi govori da nema velike ljubavi bez odredjene doze tuge, koja je obavijena konstantno ljubavlju, srecom i zeljom…

  • Naravno da ima velikih ljubavi i danas, a ovo je pesma mojoj:

    VKE
    Popodnevne misli o njoj

    Želim da te zagrlim, da štitim te od vetra
    Da te sakrijem od mesečevog svetla.

    Kad kiša dobuje po staklu auta, da te ljubim,
    Dok zatvorenih očiju brojimo ljubomorne kapi
    koje sumanuto jure u svoju propast,
    Ne bi li makar jedna uspela da dospe do lica tvog
    I tako slivajuci se po obrazu završi na usnama.

    Ovo je naša priča, ali samo tvoja pesma.
    Ne zato što te volim, nego zato što si toga vredna.

Ostavite komentar

Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter