Frančesko Petrarka i Laura

Još jedna svetski poznata ljubav, ona koju je Petrarka obelodanio u Kanconijeru. Frančesko Petrarka i Laura, njihova ljubavna priča

Frančesko Petrarka je najpoznatiji pisac humanizma i renesanse. Živeo je u četrnaestom veku (1304–1374). Svi ga pamtimo po njegovom delu Kanconijer (drugi naziv za ovo delo glasi Rasute rime).

Kanconijer je velika ljubavna oda Petrarkinoj voljenoj Lauri. Od prvog susreta sa njom, Petrarka voli. Sreo je u crkvi u Avinjonu 1327. godine. Laura je bila udata i samim tim njemu nedostižna.

Ceo njegov Kanconijer inspirisan je tom platonskom ljubavlju prema njoj.

Petrarka u svom delu prati svoju ljubavnu istoriju – od prvog susreta sa Laurom, pa i posle njene smrti. Kanconijer je i podeljen na dve celine – na život i trenutke dok je Laura bila živa, i na Petrarkin život i razmišljanja posle njene smrti, misli koje su bile prouzrokovane tim teškim događajem. U liku Laure ostvaruje se antički pojam kalokagatije – spoj spoljašnje i unutrašnje lepote. Laura je prikazana kao neko božansko biće sa izvanrednom lepotom i vrednostima.

To je bio razlog zbog koga su mnogi proučavaoci Petrarkinog dela smatrali da Laura nije ni postojala.

Laurino postojanje ni do danas nije pouzdano utvrđeno. Kao što je već rečeno, neki proučavaoci Petrarkinog dela tvrde da Laura u stvarnosti nije ni postojala. Takve tvrdnje su postojale još u vreme dok je Petrarka bio živ i on je to poricao.

Ipak, postoje izvesne pretpostavke da se iza lika Laure krila Laura de Noves, žena koja se 1325. godine udala za grofa Uga de Sada. Svejedno o kojoj Lauri je reč, bilo da je reč o Lauri de Noves ili nekoj drugoj ženi, ona je bila Petrarkina životna inspiracija, nešto što ga je pokrenulo da napiše jedno od najpoznatijih dela svetske književnosti.

Frančesko Petrarka u Kanconijeru voli od prvog trenutka, pati, žudi za dragom, ona postaje razlog njegovog života. Iako se ta ljubav nije ostvarila, ostala je platonska, ipak je ostavila ogroman trag na Petrarkin život i književni rad. U Petrarkinom najpoznatijem delu ređaju se pesme o prvom susretu sa Laurom, o tome kako se zaljubio na prvi pogled, dati su opisi njene božanske lepote.

Zatim slede pesme o njegovom bolu i patnji zbog neuzvraćene ljubavi, bol zbog Laurine smrti, da bi se na kraju Petrarka polako približavao ljubavlju prema Bogorodici i božanskoj ljubavi i u poslednjoj pesmu slavio nju kao početak i kraj svega. Time je Petrarka u liku Laure ostavio spomenik voljenoj ženi kao trajni simbol težnje prema nedostižnoj lepoti koja se na kraju pretvorila u žudnju za onom nebeskom i neprolaznom lepotom koja je ovekovečena u Bogorodici.

Najviše pesama zbirke Kanconijer čine soneti (pesme koje se sastoje od četiri strofe u kojoj su prve dve katreni, a druge dve tercine – katreni su strofe od četiri, a tercine strofe od tri stiha). Jedan od najlepših soneta jeste Sonet broj 61 u kome Petrarka opisuje prvi susret sa voljenom. Ovde ćemo ga dati u celosti kao ilustraciju za početak Petrarkine ljubavi prema Lauri:

Neka je blažen dan, mesec i doba,
Godina, čas i trenut, ono vreme
I lepi onaj kraj i mesto gde me
Zgodiše oka dva, sputaše oba,

Blažene prve patnje koje vežu
U slatkom spoju s ljubavlju mene,
I luk i strele što pogodiše me,
I rane koje do srca mi sežu

Blaženi bili svi glasovi, koje
Uz uzdah i žudnju i suze bez broja
Prosuh, zovući ime Gospe moje;

I blažene sve hartije gde pišem
U slavu njenu, i misao moja
Koja je njena i ničija više…

U navedenom sonetu Petrarka slavi dan u kojem je sreo svoju voljenu. Slavi čak i patnje koje je prouzrokovala ljubav, kao i pesme u kojima je ta ljubav opisana. Njegova misao je samo njena i ničija više. Tako će ostati do kraja, čak i posle Laurine smrti.

Petrarka nikad neće prestati da piše pesme ženi koju je voleo ogromnom ljubavlju koja nije bila uzvraćena, ali, bez obzira na to, nije prestala da bude večita inspiracija.

Brankica Živković, profesor srpskog jezika i književnosti-master

Liszt – Benedetto sia `l giorno – Sonetto 61 di Petrarca (S.158/2), Aler/Blumenthal