Turcizmi

O turcizmima, rečima koje smo usvojili iz turskog jezika

 

S obzirom na to da su srpski krajevi dugo bili pod turskom vlašću, u srpskom jeziku i danas ima dosta turcizama. Turcizmi nisu samo reči koje su nekad korišćene, već su to reči koje se i dalje koriste, one koje su ukorenjene u srpski jezik.

Turcizmi nisu bitni samo za srpski jezik, već i za srpsku istoriju i tradiciju. Proučavajući turcizme, dolazimo u dodir sa rečima koje su označavale nešto što više ne postoji, neke pojmove koji su davno zaboravljeni. Tako učeći o turcizmima, učimo i o našoj starini. Mi kao narod jesmo bili prisiljeni da usvajamo turcizme, bili smo ugnjetavani od strane Turaka pet vekova, ali ta istorija se ne može promeniti. Zbog tog se moramo baviti i ovim aspektom našeg jezika kao nečim veoma bitnim u jezičkoj istoriji srpskog naroda. Mnoge narodne pesme, epske i lirske, zatim narodne pripovetke i novele, basne, obiluju turcizmima, i ne možemo ih tumačiti ukoliko ne znamo te reči. Sve ovo ukazuje na važnost poznavanja reči koje su nam došle iz turskog jezika.

Mnogi ne bi ni pomislili za neke reči da su turcizmi jer su toliko ukorenjene u srpski književni jezik da se potpuno osećaju kao domaće: bašta, bubreg, čarapa, čekić, jastuk, limun, majmun, papuče, kašika, kusur, i mnoge druge. Tu su i one reči za koje možemo i pretpostaviti da su potekle iz turskog jezika ili na osnovu njihovog glasovnog sastava, ili na osnovu toga što znamo da neki pojmovi i potiču iz turske tradicije: avlija, arpadžik (vrsta luka), boza, dućan, dušman, dželat, džezva, ćuprija (most), halva, baklava, kafa, zulumćar… Neke od navedenih reči se više ne koriste, već se za njih uzimaju reči novijeg porekla (avlija je dvorište; dušman je neprijatelj; ćuprija je most; dućan je radnja, prodavnica).

Turcizmi koji se mogu čuti ili videti u srpskim narodnim pesmama, narodnom govoru (dijalektu) i sl.:

Adet: običaj, arslan: lav (iz narodnih pesama), ašik: ljubav, babo: otac, berberin: brijač, čair: livada (poznati park u Nišu po kome se i niška sportska hala zove Čair), ćata: pisar, danga: žig (pripovetka Radoja Domanovića – Danga), drum: put, džonjati: dremati, gradina: bašta (najstariji i najpoznatiji niški književni časopis nosi naziv Gradina), derviš: član islamskog verskog reda (roman Meše Selimovića: Derviš i smrt), dilber: dragi (narodne lirske pesme), direk: drveni stub, dorat: konj, duvar: zid (narodna izreka: Doterati cara do duvara), đakonija: poslastica, đuvegija: mladoženja (narodni običaji), izmećarka: sluškinja (pominje se u filmu Zdravka Šotre Zona Zamfirova), izmotavati se: šaliti se, jendek: jarak, kidisati: navaliti, kavga: svađa, kaldrma: put (i danas se put koji je pravljen na starinski način, popločan kamenjem, zove kaldrma, a ne put), kaur: nevernik (epske narodne pesme), lasno: lako (narodne pesme), mešćema: sudnica (Petar Kočić: pripovetka Jazavac pred sudom), mramor: kamen (naselje pored Niša), muštuluk: radosna vest, mehana: gostionica, pandur: stražar, pendžer: prozor, poharati: opljačkati, prstenovati: veriti, razabrati se: doći k sebi, sindžir: lanac (narodne pesme), terzija: krojač, toke: ukrasi na odelu na grudima (pesma Veče Đure Jakšića u kojoj je jedan stih: Kao zlatne toke krvlju pokapane…), ćurak: ogrtač (narodne pesme, npr. one o Marku Kraljeviću), vazda: uvek, zulum: nasilje…

Još mnogo je ovih reči, ko želi da sazna više o njima, i da nauči nove primere, može to videti iz knjige Abdulaha Škaljića Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku (link: http://www.scribd.com/doc/31265906/Abdulah-Skaljic-Turcizmi-u-srpskohrvatskom-jeziku).

Turcizama najviše ima u prizrensko-timočkom dijalektu (njime se govori na prostoru od Prizrena na jugu do reke Timok na severu, istočno do Zaječara, granice sa Bugarskom i granice sa Makedonijom, a zapadna granica mu je sa granica sa Albanijom, sve gore do Stalaća). Na tim prostorima Turci su se najviše zadržali pa je srpski jezik morao da pretrpi najveći njihov uticaj.

Brankica Živković, profesor srpskog jezika i književnosti-master