Integracija stranaca i emigranata u stranoj zemlji – primer Austrija
Kako se domaći ljudi kao emigranti uklapaju u austrijsko društvo. Izazovi integracija, država Austrija i strani državljani
Da kažem odmah na početku kako glasi jedna od prihvatljivih definicija pojma integracija: «Integracija je rad na uspostavljanju jednakosti prava i šansi» (jer su obaveze, kao što je plaćanje poreza i poštovanje zakona već automatski «izjednačene»). Ono što se prećutkuje jeste velika želja društva da stranci «postanu nevidljivi», odnosno da se «utope» u većinsko društvo i prihvate njegove norme i običaje. Treba, takođe, imati u vidu da većinsko društvo želi da zadrži svoje više pozicije, tako da mu zdrava konkurencija nije baš prioritet. Ali integracija je značajna uprkos tome, jer donosi koristi i domaćima i strancima. Moram da napomenem i to da je Austrija mala zemlja i da je u neku ruku prirodno da brine o svom daljnjem opstanku, odnosno očuvanju identiteta.
Za razliku od današnjeg, austrijsko društvo od šezdesetih do devedesetih godina prošlog veka nije skoro uopšte vodilo računa o integraciji, niti je preduzimalo sistematske mere da je unapredi (kursevi nemačkog jezika, prekvalifikacija, informisanje na maternjem jeziku za nove doseljenike itd.). Svi su čvrsto verovali u pojam «gastarbajter»: dođe, odradi svoje, uštedi i vrati se odakle je došao da bi svoje mesto ustupio nekom drugom «voljnom siromahu» iz neke tamo zaostale zemlje. Iako je jedan mislilac rekao «Pozvali smo gastarbajtere, došli su ljudi», to nikoga nije zanimalo. Čak i kada su videli da se retko ko vraća i da im se škole «pune» decom stranaca, Austrijanci su i dalje zatvarali oči pred tom činjenicom i prepuštali ih same sebi.
U Beču je danas od 1,6 miliona stanovnika čak 31% (svaki peti) stranog porekla, bez obzira na to imaju li austrijski pasoš ili ne. «Naši jezici» (dakle bosanski, hrvatski, srpski) su (je) drugi jezik po govorenosti ne samo u austrijskom glavnom gradu, već i u celoj zemlji (skoro pola miliona ljudi). Kada biste, međutim, prosečnog Bečliju na ulici pitali kojih je stranaca u njegovoj zemlji/gradu najviše, skoro svi bi odgovorili isto: Turaka. Zašto je to tako?
Prvo zato jer je navedena grupa «vidljiva», a drugo jer «ne želi da se integriše». Na osnovu kojih kriterijuma Austrijanci procenjuju (ne)spremnost stranaca da se integrišu? Prvenstveno na osnovu odeće kod žena (marama, dugi mantili) a zatim na osnovu «nepristojno» visokog broja dece (Austrijanke – ako ih uopšte imaju – imaju po jedno, Turkinje prosečno po troje). Ta dva kriterijuma dovode do zaključka da njihove žene nisu emancipovane, što znači da ih muževi «terorišu» i koriste kao «mašine za rađanje» kako bi povećali broj pripadnika te vere. Ovo poslednje mišljenje zastupaju oni koji se plaše Islama i ne vole njegove pripadnike. Sledeći najvažniji kriterijum «neintegrisanosti» je nepoznavanje jezika (čak i posle 30 godina neprestanog boravka), koje Austrijance (danas) doslovno «dovodi do ludila».
Druga generacija gastrabajtera i integracija naslednika
Zašto Austrijanci ne misle i o «našima» slično? Oni koji su došli šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka kao klasični «gastarbajteri» danas su u penziji i imaju unučiće. Nekadašnji Jugosloveni (u Beču prvenstveno Srbijanci, a među njima opet prilično brojni «Vlasi» i Romi) su od samog početka bili izuzetno cenjeni od Austrijanaca. Kažem cenjeni, a ne voljeni. Poslodavci su, dakle, bili zadovoljni radom naših majstora («što okom vidi, to rukom stvori»), kao i naših žena («vredne, pouzdane, čiste, čestite»). Sviđalo im se i to što žene nisu «zatucane» (verovatno posledica deklarativne izjednačenosti muškaraca i žena u socijalizmu, ali i odsustva vere), dakle idu kod frizera i kod ginekologa, pa se «čak i razvode» (što je posebno važan znak emancipovanosti). Najvažnije je, međutim, bilo to što su bili jeftina radna snaga, što nisu ništa znali, pa zato ni zahtevali. A zašto je bilo tako? Jer nisu znali jezik. Na tim našim ljudima (kao i na Turcima) siti su se nazarađivali raznorazni mešetari (posrednici za stanove, kredite, papire, poslove itd.), a preko njih naravno i njihovi «šefovi Austrijanci». Još neke odlike naših ljudi posebno su godile i gode Austrijancima: ne traže prava, dakle «pokorni su» i ne interesuju se za politiku (što se ne može reći i za Turke, kojih je dva puta manje, ali su više puta glasniji), dakle pada im na pamet da «lobiraju» ili ne daj Bože podržavaju ili sami osnivaju partije.
Njihova deca i unučići danas su, mađutim, pravi Austrijanci, hteli to oni ili ne. Iako su letovanja ili deo detinjstva proveli kod baba i deda po srbijanskim i ostalim selima, oni su ipak veći deo života bili u austrijskom društvu i sistemu (osnovna škola, pa onda najčešće zanat, pa posao – uglavnom mehaničar, frizerka itd., što je opet «društveni uspon» u poređenju sa roditeljskom generacijom i njihovim «bednim poslovima»). Zatim su se pooženili i poudavali (najčešće «svojima», jer je «najslađa jabuka iz svog dvorišta») i dobili decu koja uglavnom više ne znaju (ili «samo» ne govore) jezik svojih deda i baba, iako je «domovina» blizu. Kuće koje su pripadnici prve generacije zidali decenijama u «domovini», odričući se svega, živeći u malim stanovima i putujući svakog vikenda u kombiju prepunog građevinskog materijala zvrje prazne, a oni su i dalje u svojim stančićima, da bi «bili blizu dece» koja ni ne sanjaju o povratku u sela svojih predaka.
Imamo, dakle, jednu brojnu generaciju prvih gastarbajtera koja je potpuno izgubljena između snova o penziji u svojoj kući u domovini i realnosti života u stančiću u zemlji koja ih nikada nije prihvatila, kao što ni oni nju nisu nikada osetili svojom. Tu je onda generacija njihove dece, koja je odrastala kraj roditelja koji ne znaju nemački (i kojih je često morala «da se stidi» ili da im prevodi) i koji su se često (opravdano) žalili na Austrijance koji ih iskorišćavaju (nepravedno otpuštaju, ne isplaćuju platu, odmor i sl.). Ta generacija i voli i ne voli Austriju, jer ne zna šta da misli. Treća generacija (njihova deca) će vrlo dobro znati kome bar pretežno pripada, jer im roditelji često govore još samo nemački.
Integracija, dakle, kod gore opisanih brojnih pripadnika prve generacije gastarbajtera nije uspela. Oni i «pravi» Austrijanci ostali su jednostavno tuđi jedni drugima. I to decenijama. Kao primer uspešno integrisanih stranaca mogu se s druge strane navesti bosanske izbeglice. Od 1992. ih je u Austriju došlo 90.000, od kojih je 60.000 ostalo i to uglavnom u Beču. Ovi ljudi su došli iz «prave nužde»; ne zbog finansijske situacije ili da bi izgradili kuću u domovini, nego da bi našli utočište, jer im je kuća uništena ili oduzeta. Pošto je, dakle, bio ispunjen prvi uslov za «savršenu integraciju» (da nemaju gde da se vrate, čak i ako žele), oni su je munjevitom brzinom savladali: naučili nemački, «prepisali» diplome i svedočanstva, našli kakav-takav posao i prvom prilikom uzeli austrijsko državljanstvo. Danas u austrijskim gimnazijama uči veliki broj dece koja se prezivaju na «-ić», što je do pre deceniju i po bila izuzetna retkost.
Da zaključim: ko zna nemački, taj može da pročita sve što ga zanima, od kućnog reda do ugovora o stanu ili kreditu. Taj ume i da se pobuni i da zahteva svoja prava. Taj ide i na sud, ako su mu ona uskraćena. I to je «jedankost šansi». Očito je, na žalost, tako da se ljudi koji svoju zemlju napuste iz nužde tuđoj zemlji prilagođavaju takođe samo iz nužde.
Oni koji skoro svaki vikend provode «na točkovima» i vode «život klatna» nemaju interesovanja za bilo kakvo uklapanje u društvo u kojem «samo zarađuju». Onaj ko ne razume svoju okolinu može u jednom društvu da provede i četrdeset godina i da mu ono ne postane nimalo jasnije. Ako mu nije jasno kako žive ljudi među kojima je, na koji način o kom problemu razmišljaju, onda mu oni ostaju večno strani. Predrasude bujaju, nesporazumi cvetaju. To sve, naravno, važi i za Austrijance, od kojih je ipak malo teže očekivati da nauče jezike i upoznaju kulture svih brojnih i vrlo različitih grupa stranaca kojima su okruženi.
Ako, dakle, postoji, «formula» za integraciju to je: odluka da se čovek ne vrati (iz nužde ili svojom voljom) + znanje jezika zemlje u kojoj je + interesovanje za ljude, običaje i vrednosti u njoj. (Pravo na kritiku se podrazumeva, ali samo ako se zna o čemu se govori). Svi koji pođu tim putem, imaju šansi da im život «u tuđini» ne bude «pakao», makar i po cenu asimilacije (potpunog utapanja koje nikako ne zagovaram i koje nije nužna posledica napora da se upozna društvo u kome se živi). Oni koji ostaju u svojim tesnim zajednicama istomišljenika objektivno ne mogu da očekuju da će ih prihvatiti većinsko društvo. I pored svih razlika u mentalitetu (jedni «zatvoreni i hladni», a drugi «otvoreni i topli») moguće je približiti se svakom narodu i naći u njemu ljude koji vrede. Ljudi koji učine ovaj napor sebi i svojoj deci omogućavaju bolji život i budućnost. I pored svih mogućih poraza, vredi bar pokušati.
Ovim tekstom ne želim nikoga da podučavam, već samo da eventualno podstaknem diskusiju o ovoj izuzetno značajnoj temi, jer nam internet svima za to pruža priliku. Nadam se da će i čitaoci ispravno razumeti moju nameru i da će se javiti prilozima o temi integracije u njihovim sredinama.