Sveti Franjo Asiški i Sveti Sava – pokušaj kontrastivne paralele

Kako su dva značajna verska lidera živela u isto doba i šta su govorili. Sveti Franjo Asiški i Sveti Sava Srpski

 

 

Kada se Sveti Franjo Asiški rodio, kao sin Petra Bernardoneovog, 1182. ili 1181. godine, Rastko Nemanjić, potonji sv. Sava, imao je sedam ili šest godina (rođen je oko 1175). Kada je Sveti Franjo Asiški umro, 3.oktobra 1226, Sava Nemanjić je pred sobom imao još devet godina življenja u ovom životu.

Nikakvog zasvedočenog dodira nisu mogli imati, jer vesti o tome nema, iako su im se putevi mogli ukrstiti. Jer obojica, ali u različita vremena, putovala su u Svetu zemlju. O Franji Asiškom, čije se delo već bilo pročulo na italskom Poluostrvu, Sava je mogao slušati od Venecijanke Ane Dandolo, kojom se 1217. godine oženio njegov brat Stefan.Tada je već (1210 ili 1209. godine) papa Inokentije III bio usmeno odobrio regulu (pravila) franjevačkog reda, a pismeno će tek svojom bulom papa Honorije III potvrditi 1223. godine konačna pravila ovoga reda.

Franjo (Francesco) Asiški nije bio ni iz vladarske, ni iz plemićke porodice, poput Save Nemanjića. Ali potekao je iz porodice bogatoga trgovca tkaninama, iz staleža koji je već tada počeo da preobražava privredni, politički i kulturni lik Italije. U ranoj mladosti pomagao je ocu u njegovim trgovačkim poslovima i zapamćen je kao bistar momak raskošne inteligencije. Učestvovao je i u međusobnim ratovima koje su vodile italske komune, pa su ga Peruđinci i zarobili i utamničili 1204. godine. Legenda veli da je u tamnici doživeo duhovni preobražaj. Vrativši se u zavičaj, u Asizi, bolestan i slab, sve mu je izgledalo tašto i isprazno, kao što se mnogim prosvećenim ljudima u hrišćanskom svetu, čitaocima Jevanđelja, tada život ukazivao. ”Jer put je kratak, braćo moja ljubljena, kojim tečemo. Dim je život naš, para, zemlja i prah. Za malo se javlja, a brzo prolazi. Mali je trud života našeg, a veliko je i beskonačno dobro nagrada”, kao što kazuje sv. Sava u početku Karejskog tipika (prevod je ovde i dalje Tomislava Jovanovića iz Zadruginog izdanja Sabranih dela Svetoga Save).

Pred vizantijskom ikonom sv. Damjana, video je Franja da se na slici usta pomeraju i da mu kažu: “Idi i spasi Crkvu moju, koja propada”.

Prosvetljenje Franjino podudarilo se sa nastojanjima pape Inokentija III, pisca poznatog dela De miseria humanae condicionis, koje je docnije poznato pod naslovom De contemptu mundi. Inokentije III je želeo da crkvu uzvisi do vaseljenske moći i da je nadnese nad Carstvom i nad kraljevstvom, kao i da pokrene Četvrti krstaški rat, koji će 1204. godine dovesti do pada Carigrada. A sv. Sava, u Žitiju svetoga Simeona kaže: “I dok provedoh tu [na Svetoj Gori] osam godina, nastadoše mnogi meteži u kraju tom, jer prođoše Latini i zauzeše Carigrad, bivšu Grčku zemlju, čak i do nas, i ulegoše i tu u sveto mesto. Veliki, dakle, metež beše”.

Pokrenuo je papa i reformu monaškog života, pa je pomogao Franji i Dominiku da osnuju nove redove, koji će toliko uticati na zapadno hrišćanstvo.

Honorije III, koji ga je nasledio, samo je nastavio politiku Inokentija III. Godine 1206. Sveti Franja Asiški je počeo svoje delo iskupljenja crkve: on se oslobađa svakog poseda i imanja, a u Asiziju, pred ocem, bez reči skida sa sebe haljine i na taj način se i simbolično odriče svakog zemaljskog dobra. U 25. godini, pokriven samo otrcanim ogrtačem, napušta svoj grad-državu (1207) i kreće prema Gubiju. A sveti Sava, u Žitiju svetoga Simeona citira Jevanđelje po Mateju: “Ako hoćeš spasen biti, idi i razdeli sve imanje svoje ništima, i, uzevši krst, pođi za mnom”.

Otada Franja Asiški obnavlja napuštene crkve, neguje i ljubi gubavce. Kada je, po predanju, 24. februara 1209. čuo u kapeli nazvanoj “della Porciuncula,” koju je takođe obnovio, reči Jevanđelja: “Idite i propovedajte…nemajte ni zlata, ni srebra, niti putne torbe, ni dve haljine, ni obuće, ni štapa”, Franjo, uzviknu: ”evo, to želim!” i sve odbaci, odene se grubom seljačkom tunikom i opaše prostim kanapom. Tada počeše da se okupljaju njegove pristalice u velikom broju, povedene njegovom smernošću, čednošću i vedrim siromaštvom. Sledi ga među prvim Bernardo de Kvintavale (Quintavalle), bogati i veoma cenjeni građanin Asizija, koji je 1210. godine u Bolonji osnovao prvi franjevački manastir. Kanonik Pijetro Kataneo (Cattaneo), kao i pouzdani saradnik Franjin, fratar Egidije, jesu među prvom jedanaestoricom koji su se pridružili Franji. Tipik koji je potvrđen bulom Honorija III ima samo 12 poglavlja. Asiški je odbio da uzme za predložak regulu benediktinskog reda, koja mu je ponuđena, jer su benediktinci bili najbogatiji monaški red u Zapadnom hrišćanstvu, sa ogromnim feudalnim posedima, na kojima se nisu odricali zemaljskih zadovoljstava. Ključna mesta u kratkoj reguli ostaju: odricanje od imovine, zabrana primanja novca, izdržavanje radom i milostinjom, potpuno siromaštvo i sirotinjsko odevanje, za razliku od bogatih benediktinskih haljina.

Važno je napomenuti da su iz razumljivih razloga feudalni gospodari i carska vlast, i Oton IV Brunsviški, kao i Fridrih II Hoenštaufen, blagonaklono gledali na osnivanje i rast siromaškog franjevačkog reda, Male braće, kako se obično i danas nazivaju. Jedan od najvažnijih tekstova Male braće jeste spis koji je nastao godinu dana posle Franjine smrti,1227. godine, na latinskom jeziku, od anonimnog autora, pod naslovom Sacrum commercium sancti Francisci cum Domina Paupertate (Sveto venčanje svetoga Franje s gospom Ubogosti). Ovaj tekst je veoma uticao na franciskansku kulturu u XIII i XIV veku, a delovao je na Đota i na Dantea, koji se za slavne tercine XI pevanja Raja nadahnuo njime. Ideal siromaštva obogaćen verom dovodi do “perfetta letizia”(savršene radosti), do onoga što etimološkom figurom kaže sv. Sava u Žitiju svetoga Simeona: “radošću radujući se i veseljem veseleći se”.

Najnovije srednjovekovne studije donose nam vesti o povorkama gladnih koje su lutale Italijom i koji su mogli naći utehu u izvornim jevanđeoskim porukama, koje su i Sveti Franjo Asiški i njegovi sledbenici kazivali nadahnuto i jednostavno, jezikom njima dostupnim, otkrivajući im da će oni, siroti i ubogi, dosegnuti carstvo nebesko, a svojim primerom su to i dokazivali, hraneći se onim što im se udeli i odevajući se u kostret. Ideal siromaštva i uzdržanosti propovedao je i sv. Sava i u Karejskom i u Hilandarskom tipiku, istina ne tražeći da ima opšte važenje i izvan manastirske bratije. Franjina pouka bila je “protugrađanska”, protivstavljala se bogatstvima sticanim u italskim gradovima-državama, a time je na neki način podupirala i gvelfsku politiku crkvene države, koja se odupirala carskoj vlasti i gibelinima koji su je podržavali. S druge strane, Savina pouka je učvršćivala feudalno društvo srpske države, koja je pak nastojala da bude centralizovana, ujedinjujući državnu i crkvenu vlast, a nije imala ni jezgra onoga što su predstavljali italski gradovi – države, relativno nezavisni, kolebajući se tokom celog XIII veka između papske i carske vlasti.

Mnogi drže da istorija italijanske književnosti počinje slavnom pesmom Franjinom na umbrijskom narodnom jeziku koja je poznata pod naslovom Laudes creaturarum ili Cantico di Frate Sole (Pesma brata Sunca). Asiški saziva sva Božija stvorenja, nadahnut psalmima Davidovim, da hvale Gospoda: ”Laudato sie, mi Signore, cum tucte le tue creature” (Neka si hvaljen moj Gospode, sa svim svojim stvorenjima”), na biblijski način osam puta ponavljajući invokativnu formulu “Laudato sie, mi Signore”: najpre neka bude hvaljen “gospar brat Sunce, koji jeste dan, a njime nas osvetljavaš”: potom “sestrica luna i zvezde”, pa “brat vetar”, i “brat plamen”, i konačno “sestra naša majka zemlja”, “koja nas hrani i održava”. U trima poslednjim strofama Gospod se hvali “zbog onih koji opraštaju preko Tvoje ljubavi, zbog sestrice naše telesne smrti”, pa se pozivaju sva božija stvorenja da zahvaljuju Gospodu i da mu služe.

Pesma Franje Asiškog jeste integralno otkrivanje Jevanđelja, njegovo svojevrsno tumačenje, koje bi imalo da postane pesnički i verski steg obnovljenog hrišćanstva, koje neće mariti za ovozemaljske imovinske prolaznosti. U praskozorju, u cik zore, kada sunce počinje da obasjava istočni horizont, po vazdašnjem srednjevekovnom običaju, Franjo Asiški je od svoje dvadesete godine hvalio Gospoda uz pomoć psalama. Naročito je poslednjih pet psalama uticalo na religiozno-pesničku imaginaciju Franjinu koji počinju (citiram Daničićev prevod): “Hvali, dušo moja, Gospoda”(146), “Hvalite Gospoda…” (147), ”Hvalite Gospoda na nebesima…”(148),”Pojte gospodu pjesmu novu,” (149), “Hvalite Gospoda u svetinji njegovoj”, (150), a u latinskoj Bibliji, koju je Sveti Franjo Asiški koristio počeci su glasili: Laudate”, “Lauda, “Cantate Dominum”. I Cantico di Frate Sole (Laudes Creaturarum) jeste jedna lauda, sa počecima na lik onih biblijskih. Najpre se hvali Gospod trojnim zazivom (sunce, mesec, zvezde), a potom četirma elementima (vazduh, voda, vatra, zemlja), a ljudi su nedostojni Gospoda jer su ukaljani smrtnim grehom, da ga imenuju i da ga hvale. Tvorca ima da hvali ono što je on stvorio, a ljudi tek treba da budu dostojni hvale.

Tomazo di Čelano (Tommaso di Celano), u svojoj Vita prima, koja je iz 1228. godine, izričito kaže: “ad laudandum ed glorificandum Creatorem universitatis elementa omnia invitabant”, “omnia elementa invitabant ad laudem Jesu”, Čovek treba da postane “speculum Christi” da bi postao dostojan. Franjina pesma jeste poziv na samousavršavanje čoveka da bi postao dostojan Boga i onoga što je on stvorio, što se oličava u vaseljeni i u četirma elementima. Očevidno je da se Sveti Franja Asiški drži četiriju elemenata, koji od starogrčke starine kapilarnom difuzijom traju u narodnim verovanjima, a sve da bi vaznosio sveprisutnost Gospodnju, koja se u potonjim franjevačkim učenjima širi na sav živi svet.

Sveti Sava je više okrenut zemaljskom životu čovekovom. Danas bismo rekli društvenom okruženju njegovom. Zato on i posvećuje toliku pažnju Zakono-pravilu (Nomokanonu), tipicima manastirskim: kako živeti da bi čovek postao dostojan Gospoda. A da bi se u Gospodu živelo treba urediti društvo i državu, kao i manastirsko življenje. U savezu sa drugim ljudima, u dobru, čovek postaje dostojan Boga. Franjina poruka ima da dosegne pojedinca, Savina poruka upućena je čoveku u zajednici ljudi. Sveti Franjo Asiški je uticao na umetnost, čineći prirodu, stvorenje Gospodnje, dostojnom prikazivanja, tražeći i poništenje čoveka ako Gospoda nije dostojan, a sveti Sava je težio da stvori zajednicu koja bi ukupnim svojim delanjem stvarala ljude dostojne Božanstva. I zato je sveti Sava postao simbol celog jednog naroda, srpskog, a Sveti Franjo Asiški ostao simbolom poistovećenja s Gospodom kroz vaseljenu i celokupno tvorenje Gospodnje.

Franjevačka kultura imala je veliki uticaj na kulturu i umetnost XIII i XIV veka, unela je živi svet u slikarske predstave biblijskih motiva, a nesumnjiv je njen uticaj na Đotovo slikarstvo. I u Istočnoj crkvi bilo je elemenata takvog rasuđivanja. Vidimo ih i u ovom odlomku iz Savinog Žitija svetom Simeonu: I dostigavši livadu pokoja, među drveta krasna uzrastom i plodovima, na kojima pojahu slatke ptice, gde slušavši i požive miran i nemetežan bogougodni život, i pravoverjem dobro ukorenivši se i svetlo sijajući, kao drvo divno stajaše u pristaništu dobrom, to jest Svetoj Gori. A usred toga, kao slatkoglasnu pticu i pustinoljubnu grlicu, željenog nađe nekog monaha, milu utehu hristoljubivom starcu, i nekada od njega othranjeno jagnje, izdanak od ploda njegovog i cvet od korena njegovog, a tu je i dobri miris. Jer zažele, vaistinu, i počinu na livadi krasnoj, na kojoj pojaše ptica menjajući glasove, pet čula premudrih nasićivaše: gledanje, slušanje, miris, glasanje i dodir ptice”.

I srpska književnost počinje spisima sv. Save, on je počeo dugu povorku žitija na srpskoslovenskom jeziku, a i na ishodištu je srpske poezije Službom svetom Simeonu. Od Svetog Franje Asiškog ostalo je svega l8 spisa, sa ukupno 47 strana, u kritičkom izdanju Analecta zur Geschite des Franziskus von Assisi (drugo izdanje, Tübingen 1930) koje je priredio H. Bohmer. Ali, već je dve godine posle Franjine smrti, l228. godine Tomazo di Čelano priredio Legenda prima e secunda, a sv. Bonaventura iz Banjoredža (rođen 1217. ili 1221), koji je 1257. godine postao general franjevačkog reda, napisao je dva životopisa Franje Asiškog Legenda maior i Legenda minor, dva spisa na koja se Dante potpuno oslonio za ono sto stavlja u usta sv. Domeniku, koji u XI pevanju Raja diže hvalu sv. Franji, kao što će sv. Bonaventura uzdizati sv. Domenika u XII pevanju Raja.

Predanje o sv. Franji krenulo je u svetu zapadnog hrišćanstva, jednako kao što je u srpskom hrišćanstvu krenulo predanje o sv. Savi. Posle Savine smrti,14. januara 1235. ili 1236. godine, u Trnavi, u Bugarskoj, njegove mošti biće prenete u Mileševu, zadužbinu kralja Vladislava i tu će biti začet kult sv. Save, koji će trajati kroz celi srednji vek i turska vremena, neprekinut ni spaljivanjem njegovih moštiju, na Vračaru, 1594. godine. Za Savin kult sačuvalo se, iz XIII veka, nekoliko verzija službi, ali najznačajniji izvori iz tog vremena biće žitija Domentijana, a pogotovo, Teodosija.

I jednom i drugom, sv. Savi i sv. Franji, pripisivane su čudotvorne, isceljiteljske moći, i duhovna čuda, a živo svetačko predanje i dalje traje, jer je u temelju hrišćanske svesti na obe strane ponaosob. Kao što je u nas dobro poznato, kult sv. Save ostavio je duboki trag i u crkvenoj i u svetovnoj književnosti. U usmenoj književnosti Savi su pripisivana svojstva stare paganske vere, o čemu je iscrpno pisano. Italijanska usmena tradicija, u kojoj je takođe živeo kult Franjin, nije sezala tako daleko, jer je uticaj crkve bio mnogo jači. Sveti Franjo Asiški nije postao nacionalni svetac, ishodište svekolikog svetaštva, mudrosti i snage. Sv. Sava, za razliku od Franje, ima jaku državničku dimenziju, kao jedan od utemeljitelja nemanjićke dinastije i tvorac njenog kulta, a jednog i drugog drži čvrsta vera. Prvi je tvorac srpske crkve, a drugi jednog reda koji je imao različne sudbine u evropskom prostoru, podelivši se već u XIII veku na takozvane spritualce (duhovnjake), koji su hteli da se čvrsto poštuju prvobitne Franjine regule i druge “konventualce”, koji su se držali ublažene regule.

Prvi, spiritualci, nisu prezali, krajem XIII veka, ni da se dohvate oružja da bi uništavali imovinu benediktinskih manastira, držeći da je bogohulno krasiti se i koristiti bogatstvom. Krotka Franjina ideja bila se pretvorila u ideološku represiju. Savino učenje, koje je imalo i državno-prosvetno ishodište, pretvorilo se u predanju u mirotvorno hrišćansko učenje, u božansku ljubav koja drži svet dobre volje na okupu.

Paralela između ova dva sveca može da bude istorijski poučna.

Svetlana Stipčević