Веселинка Стојковић

 

СЛУШАМ ПЕСМУ ИСКОНИ

 Веселинка Стојковић: Слушам песму искони

Море удара о обале, а ја сам на обали и

               слушам песму искони.

И јуче је море ударало о обале, а човек је

               седео на обали и слушао

               песму искони.

Сунце се разастире, расипа, удара ми у чело,

               очи, оживљава дан.

Сунце је посипало воду и обале као јуче, и  

               као и претходнога дана –

               вода и обале су му се радовали.

Галебови су се подигли у небо, и моје очи су

               кренуле за њима. Тамо доле чује се брод.

Вијање галебова на небу је као рујање риба у

               води. И човек удара челом о вечност

               тражећи јој крај и почетак.