Krštenje za spasenje duše

Čemu krštenje – zašto i kako se krstimo

 

 

KRŠTENjE

 

• Onaj ko životom prema zapovestima ne čuva darove dobijene svetim Krštenjem, gubi stečeno. ʺNeizreciva i strašna slava, kaže sveti Jovan Zlatoust, koju pruža Krštenje, ostaje u nama jedan ili dva dana; potom je gasimo nanoseći na nju buru svetskih briga i zaklanjajući njene zrake gustim oblacimaʺ.

Oživevši Krštenjem za večni život, mi sebe iznova umrtvljujemo životom po telu, životom radi greha, radi zemaljskih naslada i dobitaka. Sveti apostol Pavle je rekao: Nismo dužni telu, da po telu živimo. A koji su po telu ne mogu ugoditi Bogu, jer je telesno mudrovanje smrt, a duhovno mudrovanje život i mir (Rim. 8,12,8,6).

Blagodat krštenja ostaje bez dejstva, kao svetlo sunce zaklonjeno crnim oblacima, kao dragoceni zlatnik zakopan u zemlju. Greh počinje da deluje u nama svom snagom, pa i jače nego pre primanja Krštenja, shodno tome u kom stepenu se predajemo grehu. Ali duhovno blago koje nam je dato, ne oduzima se konačno od nas sve do smrti, i mi pokajanjem opet možemo da ga otkrijemo u svoj njegovoj sili i slavi.

• Ljudska priroda je obnovljena iskupljenjem. Bogočovek ju je obnovio Sobom i u Sebi. Obnovljena od strane Gospoda, ljudska priroda se posredstvom krštenja, da tako kažemo, privija uz palu prirodu. Ne uništavajući prirodu, krštenje uništava njeno palo stanje; ne čineći prirodu drugom, menja njeno stanje, prisajedinjujući ljudsku prirodu prirodi Božijoj (2. Pet. 1,4).

Krštenje je ujedno umrtvljavanje i oživotvorenje ‐ ujedno pogrebenje i rađanje. U kupelj Krštenja se pogružava, u njoj umire i biva pogrebena grehom povređena pala priroda, a iz kupelji ustaje obnovljena priroda; u kupelj se pogružava sin starog Adama, a iz kupelji izlazi sin Novog Adama To je posvedočio Gospod Koji je rekao: Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije. Što je rođeno od tela, telo je; a što je rođeno od Duha, duh je (Jn. 3,5 6).

Iz ovih reči je očigledno da Duh Sveti, Koji je u kupelj Krštenja primio telesnog čoveka, onakvog kakvim je on postao posle pada, izvlači iz kupelji istog tog čoveka, ali već duhovnog, umrtvivši u njemu grehovno telesno stanje i rodivši duhovno. Na Krštenju čoveku se prašta prvorodni greh, nasleđen od praotaca, i sopstveni gresi, učinjeni pre krštenja. Na Krštenju čoveku se daruje duhovna sloboda: on više ne trpi prinudu greha, nego po svojoj volji može da bira dobro ili zlo. Na krštenju se satana, koji živi u svakom čoveku pale prirode, izgoni iz čoveka. Svakom krštenom čoveku prepušta se na volju ili da ostane hram Božiji i bude slobodan od satane, ili da udalji Boga iz sebe i iznova postane obitavalište satane (Mt. 12,43‐44).

ʺKrštenjem se nečisti duh isteruje (iz čoveka) i odlazi među bezvodne (nekrštene) i bezverne duše, ali među njima ne nalazi pokoja: jer pokoj za demona sastoji se u tome da rđavim delima smućuje krštene ‐ pošto mu nekršteni od početka pripadaju ‐ te se on stoga u krštenoga vraća sa sedam (drugih) duhova. Kao što postoji sedam darova Duha Svetoga, tako postoji i sedam lukavih zlih duhova Kad se đavo vrati u krštenoga i nađe ga da je prazan, to jest da usled lenjosti nema ono delanje koje se suprotstavlja neprijateljima, onda, ušavši u njega, čini zlo koje je gore nego pre. Onaj ko se očistio Krštenjem, pa se potom uprljao, nema nade u drugo krštenje, ali ima nadu u preteško pokajanjeʺ (blaženi Teofilakt Ohridski, objašnjenje navedenog jevanđelskog teksta).

Na krštenju svi ljudi postanu jednaki, jer je nasleđe svakog čoveka isto: Hristos.

…Čineći dobro koje pripada obnovljenoj prirodi, kršten čovek razvija u sebi blagodat Svesvetog Duha dobijenu na Krštenju, koja, iako je sama po sebi nepromenjiva, sija u čoveku svetlije u meri u kojoj on čini hrišćanska dobra dela, kao što i sunčev zrak, koji je sam po sebi nepromenjiv, sija svetlije u meri u kojoj je nebo slobodnije od oblaka. Naprotiv, činjenje zla posle Krštenja pokreće i oživljava palu prirodu, pa čovek u većoj ili manjoj meri gubi duhovnu slobodu: greh iznova dobija nasilnu vlast nad čovekom, đavo iznova ulazi u čoveka, postajući njegov gospodar i rukovoditelj. Onaj ko je svemoćnom desnicom Božijom bio izbavljen od mučnog i teškog ropstva, opet se sopstvenom voljom našao u lancima, u ropstvu, u tamnici, u adu. Takvoj nesreći čovek biva podvrgnut u većoj ili manjoj meri, shodno gresima koje sebi dozvoljava i navici na grešni život koju je stekao. Greh koji živi u čoveku i vrši nasilje nad njim naziva se strašću. Strast se ne izražava uvek očigledno: ona može tajno da živi u čoveku i da ga pogubi. Duhovna sloboda se u potpunosti gubi ako kršten čovek sebi dozvoli da živi po razumu i volji pale prirode: jer kršteni se odrekao svoje prirode i obavezao da u svim delima, rečima, pomislima i osećanjima, projavljuje samo prirodu obnovljenu Bogočovekom, to jest da živi jedino po volji i razumu Gospoda Isusa Hrista, ili drugačije ‐ po jevanđelskim zapovestima i učenju. Sledovanje svojoj paloj prirodi, sledovanje njenom razumu i volji, jeste delatno odbacivanje Hrista i obnovljenja koje je On darovao na Krštenju.

… Sveti apostol Pavle je rekao: Jer koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste (Gal. 3,27). To znači: oni koji su se krstili u Hrista, u samom Krštenju primili su dar od Duha Svetoga Koji je delovao na njih, živi osećaj Hrista, osećaj Njegovih svojstava. Ali krštenima nije oduzeta sloboda da svojom voljom biraju staro ili novo, kao što ni Adamu u raju nije bila oduzeta sloboda da čuva zapovest Božiju ili da je naruši. Onima koji su poverovali i krstili se apostol kaže: Noć poodmače, a dan se približi. Odbacimo, dakle, dela tame i obucimo ce u oružje svetlosti. Da hodimo pošteno kao po danu: a ne u pirovanju i pijanstvu, ne u razvratu i bestidnosti, ne u svađi i zavisti. Nego se obucite u Gospoda Isusa Hrista; i staranje za telo ne pretvarajte u pohote (Rim. 13,12 14). Imajući slobodu izbora, kršteni se Duhom Svetim poziva na održavanje jedinstva sa Iskupiteljem, na održavanje obnovljene prirode u sebi, na održavanje duhovnog stanja, darovanog Svetim Krštenjem, na uzdržanje od ugađanja željama tela, to jest na uklanjanje od sledovanja težnjama plotskog, duševnog mudrovanja.

Isto značenje imaju reči apostola: Prvi čovek je od zemlje, zemljan; drugi čovek je Gospod s neba. Kakav je zemljani, takvi su i zemljani; i kakav je nebeski, takvi su i nebeski. I kao što nosismo obraz zemljanoga jer svi se mi rađamo u prvorodnom grehu i sa svim onim slabostima koje je naša priroda usvojila kao posledicu pada, a koje su se pokazale u Adamu po njegovom padu tako ćemo nositi i obraz nebeskoga, posredstvom Krštenja koje nam taj obraz daje, kao i brižljivog čuvanja jevanđelskih zapovesti koje taj obraz u nama čuvaju celim, u njegovom savršenstvu i punoti Božanskog (1. Kor. 15,47‐49). Nositi obraz Nebeskog Čoveka, oblačiti ce u Gospoda Isusa Hrista, svagda nositi na telu umiranje Gospoda Isusa (2. Kor. 4,10) to ne znači ništa drugo do neprekidno umrtvljivati telesno stanje u sebi, kroz postojano držanje jevanđelskih zapovesti. Tako se u Bogočoveka obukao i prebivao u Njemu sveti apostol Pavle; zato je za sebe mogao smelo da kaže: A živim ne više ja, nego živi u meni Hristos (Gal. 2,20). Isto on zahteva i od svih vernih: Ili ne poznajete sebe – kaže on – da je Isus Hristos u vama? Sem ako u nečemu niste valjani (2. Kor. 13,5).

Opravdan zahtev i opravdana optužba! Svetim krštenjem se u svakom krštenom čoveku odseca njegova pala priroda, a privija mu se priroda koju je obnovio Bogočovek. Zbog toga se krštenje u Svetom Pismu naziva banjom novoga rođenja (Tit. 3,5), a život posle krštenja novim životom (crsl. pakibitije). Svaki kršten čovek obavezan je da pokaže i razvije u sebi obnovljenu prirodu: to i jeste ‐ pokazati Gospoda Isusa Hrista u sebi živog i delatnog. Hrišćanin koji to ne učini ‐ u nečemu nije valjan.

• Uoči primanja svetog Krštenja neophodna je brižljiva priprema. Brižljiva priprema je neophodan uslov da bi velika Sveta Tajna obilno donela svoj plod i poslužila na spasenje, a ne na još veću osudu. Ovo govorim radi objašnjenja Tajne, a odnosi se naročito na one koji joj ne pristupaju u detinjem uzrastu, u kome, zbog prilika našeg vremena, gotovo svi primamo krštenje.

Priprema za sveto Krštenje je istinsko pokajanje. Istinsko pokajanje je neophodan uslov da bi sveto Krštenje bilo primljeno na dostojan način, na spasenje duše. Takvo pokajanje sastoji se u priznavanju svojih grehova, u žaljenju zbog njih, u njihovom ispovedanju i napuštanju grehovnog života. Drugim rečima: pokajanje je svest o padu, svest o neophodnosti Iskupitelja; pokajanje je osuda svoje pale prirode i odricanje od nje radi obnovljene prirode. Neophodno je da naš sasud ‐ sasudom nazivam ljudski um, srce i telo u odnosu na Božansku blagodat ‐ prethodno bude očišćen za primanje i čuvanje Duhovnog Dara koji predaje sveto Krštenje. Neophodno je ne samo da taj sasud bude očišćen, nego i pažljivo pregledan; neophodno je da oštećenja koja na njemu postoje, naročito pukotine, budu pažljivo popravljena; ako oštećenja ostanu, onda se živa voda (Jn. 7,38), koja se svetim Krštenjem uliva u sasud, neće zadržati u njemu: na njegovu najveću nesreću, iscuriće iz njega. Pukotinama nazivam grehovne navike. Neophodno je da naš Jerusalim sa svih strana kao zidinama bude ograđen dobrim vladanjem i običajima. Samo tada ćemo moći da u kupelji Krštenja prinesemo na žrtvu našu palu prirodu, a da obnovljena priroda, koju nam pruža sveto Krštenje, postane oltar pogodan za prinošenje žrtava i paljenica ugodnih Bogu (Ps. 50,20‐21).

Bez takve pripreme kakva korist može biti od Krštenja? Kakva korist može biti od Krštenja kada mi, primajući ga u odraslom uzrastu, uopšte ne shvatamo značaj ove Svete Tajne? Kakva korist može biti od krštenje kada mi, primajući ga u detinjstvu, kasnije ostajemo u potpunom neznanju o onome što smo primili? Međutim, primili smo neprocenjivi Dar, primili smo na sebe strašnu obavezu; odgovornost po toj obavezi je jednako neizmerna i beskonačna kao i sam Dar. Kakva korist može biti od Krštenja kada ne shvatamo svoj pad, kada čak i ne priznajemo da se naša priroda nalazi u najžalosnijem palom stanju? Kakva korist, kad dobro naše pale prirode smatramo za najfinije i najvrednije dobro? Kada uporno težimo da činimo to dobro, ne primećujući kako ono u nama samo hrani i podiže naše samoljublje, kako nas samo sve više udaljava od Boga, kako samo pojačava i utvrđuje naš pad i otpadanje? Kakva korist može biti od krštenja, kada čak ni smrtne grehe ne smatramo za grehe, na primer preljubu u svim njenim varijantama, koje nazivamo sladostima života? Kakva korist, kada ne znamo da je naša priroda obnovljena Krštenjem i kada potpuno zanemarujemo delanje po zakonima obnovljene prirode, okružujući to delanje hulom i podsmesima?

• Na savremenim pastirima leži sveštena i nepromenjiva obaveza da pružaju tačno i detaljno znanje o svetom Krštenju onima koji su tu Svetu Tajnu primili u detinjstvu i stoga o njoj nemaju nikakvo opitno poznanje. Dobili su dar: neminovna je odgovornost za njegovu upotrebu. Blagovremena priprema za davanje odgovora krajnje je neophodna! Nemarno i nevešto vladanje tim Darom povlači za sobom najžalosnije posledice. Onome ko Dar ne upotrebljava po želji i zapovesti Darodavca, ko ne razvije u sebi blagodat Krštenja delovanjem po jevanđelskim zapovestima, nego talanat koji mu je poveren sakrije u zemlju ‐ to jest zakopa i sahrani blagodat Krštenja, uništi u sebi svako njeno dejstvo, i potpuno se preda zemaljskim brigama i nasladama njemu se, dakle, na sudu Hristovom blagodat Krštenja oduzima. Onaj ko nedostojno poseduje blagodat, baciće se u tamu najkrajnju; onde će biti plač i škrgut zuba (Mt. 25,30)…

Krštenje je ‐ neponovljiva Sveta Tajna. ʺIspovedam jedno krštenje za oproštenje grehovaʺ objavljuje pravoslavni Simvol Vere. Kao što rođenje za život (bitije) može da se dogodi jednom, tako i rođenje za novi život (pakibitije) Krštenje može da se savrši samo jednom. Kao što se različite bolesti koje čoveka mogu da zadese nakon rođenja, a koje napadaju, potresaju i razaraju sam njegov život, leče različitim lekovima, koji oslonac nalaze u životnoj sili predatoj zajedno sa životom, tako se i različita sagrešenja, počinjena nakon Krštenja, leče pokajanjem, čija delotvornost počiva na blagodati Duha Svetoga koja je u čoveka zasađena svetim Krštenjem, a sastoji se u razvijanju te blagodati, prekrivene i prigušene sagrešenjima. 

 

Odlomak iz knjige Enciklopedija pravoslavnog duhovnog života – Sveti Ignjatije Brjančaninov