Kakav je put ka savršenstvu koji savlađuje smrt

Uništiti svoje sebično JA je put ka savršenstvu jer nas to odvaja od celine

 

 

Put ka savršenstvu savlađuje smrt

 

Ako želimo postići savršenstvo moramo uništiti svoje „JA“ i shvatiti da je svaki čovek samo delić univerzuma. Naše nastojanje da sačuvamo i istaknemo svoje „JA“ uzaludan je napor i izvor svih naših problema. Zato je jedini put koji vodi savršenstvu borba sa sobom, sa svojim JA, i sa svime što nas čini oholim i sebičnim.

Kakav je put ka savršenstvu koji savlađuje smrt

Džejms Ransi u knjizi „Boje neba“ na jednom mestu kaže:

„Ali i ti moraš da razumeš da nećeš naći spokoj sve dok ne prihvatiš da ne postoji ili da bar jednog dana neće postojati, to tvoje ja“.

(I u knjizi Bikhu Njanađivako-a (Čedomila Veljačića) „Budizam“ na strani 27 možemo pročitati:

„…. pa ipak (s hinduističkog stanovišta) mi tvrdimo da Buddhino učenje o odricanju sebe možemo bolje razumjeti ako ga posmatramo sa našeg (hinduističkog) stanovišta. Već u upanišadima nalazimo uzvišeno učenje………da postoji jedno Sebe ( ātmā, sopstvo), a ne mnogi. Čovjek je brat čovjeku zato jer su svi ljudi jedno biće. U Vedama je rečeno da čovek nije tek moj brat, nego da je on ja. Povređujući bilo koji dio svemira, povređujem jedino sam sebe. Ja sam svemir.“)

U romanu Petra T. Banovića „Evina jabuka“ (Sremski Karlovci, 1997. god., str.143, možemo pročitati i sledeće:

„ Meni isto tako nije jasno, kako neko može da izjavi „to je delo mojih ruku ili moga uma“: U svemu je deo predhodnih ljudi i ljudi koji će doći. Ništa naprosto nije ni tvoje ni moje niti bilo čije, jer smo vremenski vezani za prošlost i za sada-šnjost, upravo smo u sadašnjosti ograničeni, dok nezahvalno troškarimo ono što su nam drugi ostavili i ne mislimo na one koji će trošiti ono što ostane iza nas.“

Čovek je društveno biće i deo jednog zajedništva koje sačinjava čovečanstvo. Zato je svaki pojedinac i svako društvo i država u kojoj ne postoji osećanje i ljubav za bližnjega svoga, za svakog čoveka, osuđeno na propast. Društvena uređenja, političke partije i religiozne organizacije u kojima ne postoji osećaj zajedništva i opšte solidarnosti, već vlada pohlepa i sebičnost, nemaju budućnosti i moraju propasti.

Društva koja sačinjavaju mase gladnih i siromašnih sa jedne strane, a sa druge prebogati pojedinci opsednuti grabežom, bez osećaja za patnje drugih, nemaju budućnosti i sigurno idu u propast.

Svima onima koji u to ne veruju, preporučujem da se sete zlosrećne sudbine jednog grčkog bogataša.

 

Branko Mićić Kondić – odlomak iz knjige „Razmišljanja o postojanju i životu“

 

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.