Sveti Marko Podvižnik i pouke o duhovnom životu
Pouke iz Dobrotoljublja, kako deluje sveto krštenje i blagodat, strast i greh, vrlina i podvig.
SVETI MARKO PODVIŽNIK
POUKE MARKA PODVIŽNIKA O DUHOVNOM ŽIVOTU
2. Ukoliko smo i posle krštenja potčinjeni grehu, ne znači da je krštenje bilo nesavršeno, već da smo nemarni za zapovesti i da prebivamo u samougađanju po sopstvenom proizvoljenju. Ni posle krštenja našu volju ne prisiljavaju ni Bog ni satana. U krštenju mi se tajinstveno oslobađamo od ropstva grehu, po pisanome: Zakon Duha života u Hristu Isusu oslobodi me od zakona greha i smrti (Rim.8,2). Usled nemarnosti za vršenje zapovesti Onoga koji nas je očistio, mi potpadamo pod dejstvo greha. Nas je zarobio neprijatelj zbog toga što ne ispunjavamo zapovesti.
3. Čovek po svojoj volji prebiva tamo gde voli, premda se i krstio, zato što se [njegovo] samovlašće [tj.sloboda] ne prisiljava. Govoreći da podvižnici zadobijaju Carstvo nebesko (Mt. 11,12), Pismo cilja na volju [čovekovu], kako bi posle krštenja svaki od nas prinuđavao sebe da se ne prikloni zlu, nego da istraje u dobru. Onima koji su dobili silu za ispunjavanje zapovesti, Gospod zapoveda kao vernima da se podvizavaju u njima, kako se ne bi vratili unazad.
4. Podvizi nisu nešto što je odvojeno od zapovesti. Oni su zapovesti. Pokaži mi podvige izvan zapovesti. Ako ukažeš na molitvu – radi se o zapovesti; ako pomeneš obaranje pomisli – opet imamo zapovest (budite trezveni i bodri); ako [navedeš] post i bdenje, opet [pominješ] zapovesti; ako ukažeš na samoumrtvljavanje, [ukazaćeš] na zapovest (o odricanju od sebe). Ma kakvo delo podvižničke vrline naveo, samo ćeš [imenovati] zapovest. (Cilj podvižništva je najpredanije ispunjavanje zapovesti).
5. Sveto krštenje pruža savršeno razrešenje (od ropstva grehu, kao uostalom i pokajanje). Svezati sebe opet pristrasnošću ili prebivati razrešen kroz vršenje zapovesti – stvar je samovlasnog proizvoljenja. Uzrok zadržavanja pomisli u grehovnoj slasti nalazi se u samovlasnom pristrašću, a ne u prinudi. Mi, po Pismu, imamo vlast da obaramo pomisli (2.Kor.10,4). Obaranje lukave pomisli u unutrašnjosti jeste znak ljubavi prema Bogu, a ne greha, budući da greh nije pojavljivanje pomisli, nego prijateljska beseda uma sa njom. Ako je ne volimo, zašto se zadržavamo na njoj? Nije moguće da nešto što iz [sveg] srca mrzimo dugotrajno razgovara sa našim srcem. [Ukoliko se to ipak desi, znači] da je prisutno naše zlo učešće.
6. Kada po krštenju ne ispunjavamo zapovesti, iako smo u mogućnosti, nama ovladava greh (tj. opet padamo u ropstvo grehu) iako ne želimo, sve dok pokajanjem ne umolimo Boga, usmeravajući se ka svim zapovestima Njegovim, i dok On ne istrebi greh našeg samovlašća.
7. Ti si se obukao u Hrista krštenjem (Gal.3,27), i imaš silu i oružje da obaraš pomisli (2.Kor.10,4). Ukoliko ih, imajući sili protiv njih, ne obaraš pri prvom naletu, očigledno je da si slastoljubiv zbog neverja i da se saglašavaš i udružuješ sa njima. Zbog takvog dejstva si sam kriv.
8. Ponekad bez naše saglasnosti neka skverna i mrska nam pomisao, kao neki razbojnik, neočekivano napada na nas i nasilno naš um zadržava kod sebe. Ipak, svakako znaj da je i ta pomisao proizašla od nas samih. Naime, ili smo mi posle krštenja predavali sebe toj zloj pomisli, premda je i nismo ispunjavali na delu; ili po sopstvenoj volji u sebi držimo semena zla, usled čega se i utvrđuje u nama lukavi. On, koji nas lukavim semenjem zadržava, neće otići sve dok ih ne odbacimo. Skverna pomisao koja u nama prebiva zbog činjenja zla, biće izgnana kada prinesemo Bogu trud koji zahteva pokajanje.
Prema tome, za nenamernu, uznemiravajuću pomisao sam si kriv, budući da je nisi odagnao i očistio um od nje na početku, prilikom prvog dodira, iako si imao tu vlast, već si rado sa njom razgovarao, premda je i nisi ispunjavao na delu. (Ona je dolazila na ugrejano mesto, kao starom poznaniku, prijatelju).
9. Kada uvidiš pomoć u svome srcu, znaj da se nije javila izvan, nego da je proradila blagodat koja ti je tajinstveno bila data na krštenju. Ona je podejstvovala u meri u kojoj si zamrzeo pomisao i odvojio se od nje.
10. Izbavivši nas od svakog nasilja (blagodaću u krštenju), Hristos Gospod nije zabranio da se pomisli prikradaju srcu našem, i to da bi jedne, kao omražene srcu, odmah bile istrebljene, a druge, kao omiljene, ostajale. Time se obnaružava i blagodat Hristova i volja čovekova, tj. njena ljubav – ili prema trudu radi blagodati, ili prema pomislima zbog samougađanja.
11. Kao nekakvo zlo srodstvo, naša pohota i napadi pomisli dejstvuju zajedno, jedno sa drugim. Zadržavši se u svom ljubitelju, jedna pomisao ga isporučuje svom bližnjem, tako da čovek koga navika snažno privlači ka prvome, ka drugom već i bez svoje volje biva privlačen. Jer, ko može izbeći gordost ako je ispunjen taštinom? Ili, ko neće biti pobeđen od pomisli bluda ako se nasitio sna i predao naslađivanju? Ili, ko neće biti svezan nemilosrdnošću, ako se predao gramzivosti? Ko se, pak, naslađuje svim time, kako će izbeći razdražljivost i gnev?
12. I posle primanja blagodati, do našeg proizvoljenja stoji da li ćemo hoditi po telu ili po duhu. Međutim, nemoguće je da hodi po duhu onaj ko je zavoleo ljudsku pohvalu i ugađanje telu, kao što je nemoguće da živi po telu onaj ko, unutarnje, buduće pretpostavlja sadašnjem. Zbog toga treba da omrznemo ljudsku pohvalu i ugađanje telu, od kojih će i bez našeg htenja u nama nići lukave pomisli, i da iskreno kažemo Gospodu: Savršenom mržnjom ih omrzeh: postaše mi neprijatelji (Ps. 138,22).
13. Oni koji se krste u Sabornoj Crkvi kroz krštenje tajinstveno primaju blagodat koja u njima živi sakriveno. Ona se, zatim, po meri vršenja zapovesti i mislene nade otkriva u verujućim, po reči Gospodnjoj: Koji u mene veruje… iz utrobe njegove poteći će reke vode žive. A ovo reče o Duhu koga trebaše da prime oni koji veruju u ime njegovo (Jn.7,38-39).
14. Zbog svog maloverja, [čovek] pada pod uticaj greha, i svakoga iskušava sopstvena želja, koja ga mami i vara. Tada želja zatrudnevši rađa greh, a greh učinjen rađa smrt (Jak.1,14-15). Od vlastite pohote se rađa misleni greh, a od njega proizilazi izvršavanje saobraznog dejstva. Čim neko odstupi od (obaveza krštenja), odmah ga obuzima greh.
15. Onima koji čvrsto veruju, Duh Sveti se daje odmah na krštenju. Međutim, mi sami ga žalostimo i gasimo u sebi. Zbog toga apostol zapoveda: Duha ne gasite (1.Sol.5,19), i ne žalostite Svetoga Duha Božijega, kojim ste zapečaćeni za dan izbavljenja (Ef.4,30). To ne znači da je svaki onaj ko je kršten i koji je primio blagodat samim tim nepokolebiv i da nam više nije potrebno pokajanje, već da nam je od krštenja, po daru Hristovom, darovana savršena blagodat Božija za ispunjavanje svih zapovesti.
Ukoliko posle tajinstvenog primanja [blagodati] ne izvršujemo zapovesti, mi se po meri njihovog napuštanja nalazimo pod uticajem greha, budući da zbog nemarnosti ne vršimo dela, iako imamo silu da ih vršimo. Ako, pak, želimo da budemo savršeni, brzo ili postepeno, dužni smo da savršeno verujemo Hristu i da ispunjavamo Njegove zapovesti, budući da smo primili silu za takvo delo. I koliko mi, verujući, ispunjavamo zapovesti Božije, toliko Duh Sveti u nama pokazuje Svoje plodove. Plodovi, pak, Duha po svetom Pavlu, jesu: Ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vera, krotost, uzdržanje (Gal.5, 22-23).
16. Prema tome, ako je neko od vernih, živeći po zapovestima, saglasno njima, obreo neko duhovno dejstvo, neka veruje da je od ranije već bio primio silu za tako nešto. Jer, on je u krštenju primio blagodat Duha – uzrok svega dobrog, ne samo tajnih i duhovnih nego i javnih vrlina. Neka niko od vrlinskih [ljudi] ne pomišlja da jedino svojom silom učini bilo šta dobro, budući da dobar čovek, kako govori reč, iznosi dobro iz dobre riznice (Mt.12,35), a ne od sebe. Pod riznicom se podrazumeva Duh Sveti koji je sakriven u srcima vernih.
17. Onaj ko je iskreno spoznao da, po reči apostola, u sebi od krštenja ima skrivenog Hrista, ostavivši sve stvari sveta, prebiva u srcu svom, čuvajući ga sa svom opreznošću (Prič.4,23). Jer, Bog je onaj koji čini u vama i da hoćete i da tvorite po njegovom blagovoljenju (Fil.2,13). Rečju po blagovoljenju apostol pokazuje da dobra volja za vrlinu zavisi od našeg samovlašća [slobode], dok delanje vrlina ili iskorenjivanje greha bez Boga nije moguće. Rečeno: Bez mene ne možete činiti ništa (Jn.15,5), ima isti smisao. Međutim, u svemu postoji i naš udeo.
Izvor: Dobrotoljublje