Ispovest i Pričešće – mogu li se pričestiti bez ispovesti

Prvo ide ispovest pa pričešće, ili ne mora? Može li se vernik pričestiti bez ispovesti

1. Ispovest ide obavezno pre pričešća. Ne može se vernik nikako pričestiti bez prethodne ispovesti. … Ili pak …

2. Nije obavezno da se čovek ispovedi pre pričešća. Može se vernik ispovediti i posle pričešća …

Pokažimo malo pažnje, razumevanja i ljubavi ovom pitanju pričešće pre ispovesti . 

Dve su potpuno različite formulacije oko jednog od ključnih pitanja današnje pravoslavne vere u Srbiji. Jer u pitanju su svete tajne pravoslavlja – ispovest i pričešće.

To je još jedno pitanje oko kojeg se danas stvara mnoštvo negativnosti unutar Srpske Pravoslavne Crkve i medju vernicima. Zapravo ovo je jedno od dogmatskih pitanja koje vode raskolu izmedju dve struje, tradicionalista i modernista reformista. Zapravo, izmedju srbofila i grkofila, da budemo još precizniji, jer se mogućnost da se vernik pričesti bez ispovesti preuzela iz Grčke Pravoslavne Crkve a smatra se da je glavni ideolog te ideje episkop Irinej Bulović, Bački vladika.  

I na ovom pitanju, kao i na mnogim drugima se odslikava naš srpski mentalitet, i podele kojima smo tako skloni, pa sada u Crkvama imamo zbunjenost i lutanje, jer tu novotariju mnogi ni sveštenici a ni vernici nisu prihvatili, smatrajuće je ekumenskom zaverom i izmenom kanona Hristove apostolske Crkve. S obzirom da su se vekovima unazad Srbi pričešćivali tek nakon ispovesti, postavlja se pitanje šta je trebalo da vodi vladiku Irineja Bulovića i ostale episkope da uopšte menjaju tradicionalan način pričešćivanja vernika.

Pričešće može i bez ispovesti

Odgovori koji su deo objašnjenja sveštenika Srpske Pravoslavne Crkve su sledeći:

1. Ispovest je sveta tajna i njoj vernik treba da pristupi sa najvećom pažnjom i da se u ispovest unesu i vernik i sveštenik. To se ne može desiti ako ispovest svodimo na kratku i formalnu priču od minut dva, koja je uhvatila korena u praksi. Vernik na taj formalan način ne sagledava svoju grešnost, a ni sveštenik nema vremena da ga provede kroz duboko sagledavanje grešnosti, da ga podstakne da se seti svih svojih grehova i da ga podstakne na istinsko i iskreno kajanje.

2. Ne postoji kanonsko pravilo da je ispovest sastavni deo pričešća, odnosno da ispovest mora da prethodi pričešćivanju. Kanonski post je neophodan za pričešće ali ne i ispovest.

3. Ispovest je vremenom počela da se odigrava za vreme liturgije, što ometa i vernika i sam čin svete liturgije, najvažniju službu i zajedničku molitvu. Zato se ispovest vernika izmešta u prikladnije vreme i daje joj se više vremena.

4. Ispovest je povezana sa kajanjem, a za kajanje vernik mora da sagleda sebe u miru i kroz duhovni razgovor sa duhovnikom. Sadašnji pristupi ispovedanju na liturgijama i mahom masovne ispovesti samo na velike crkvene praznike stvaraju velike gužve i postaju formalni manir a ne uranjanje u spostveni duh i grehe. Na pričešću koje se odigrava tokom nedeljnih liturgija nema mira, sve je kao na traci, ljudi ne osvećuju sopstveni karakter i duh. I ne uspostavlja se odnos izmedju vernika i duhovnika.

Više pročitajte na: http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1003-1004/tekst/ispovest-i-sveto-pricesce/print/lat

I možda ključna stvar cele priče, tako radi Grčka Pravoslavna Crkva i ide im dobro, imaju i svetitelje i svete ljude, znači da to funkcioniše i da nije protivno Božijem zakonu. Na kraju krajeva, Sinod Srpske Pravoslavne Crkve i najumniji i bogoslovski najobrazovaniji ljudi su se složili oko izmena i pravila ispovesti i izgleda liturgije. A ne zaboravimo, tu sede mudre sede i po koja crna glava, koje poznaju bolje kanone i bogoslovsku dogmatiku od bilo kog mirjanina, i kada su se oni medjusobno dogovorili i usaglasili, onda običan vernik može to samo da prihvati kao ispravno.  Jer, i sam prepodobni Patrijarh Srpski Pavle koji se smatra za novovekovnog svetitelja, saglasio se sa tim i to blagoslovio, i sve te izmene su se desile pod njegovim rukovodstvom SPC.

Doduše neki vernici više veruju osobi koja se naziva Grešni Miloje nego svojim episkopima i sveštenicima, ali to je već poznata stvar u Srbiji da svi sve znaju, počev od fudbala, politike, medicine i na kraju do pitanja vere.

Ispovest pa pričešće

Odgovor na početno pitanje da li može pričešće bez ispovesti koji pak daju vernici i sveštenici tradicionalisti je takodje logičan i svodi se na jednostavne teze:

1. Mi i naši preci smo se prvo ispovedali Bogu a onda od greha olakšane duše pričešćivali Hristovim telom i krvlju na oproštaj grehova, i to smo tako radili vekovima, i to je davalo i rezultate i svetitelje, i ne vidimo zašto bi se to menjalo.

2. Ruska Pravoslavna Crkva kojoj smo bliži nego Grčkoj Pravoslavnoj Crkvi, radi isto što su radili i Srbi vekovima, prvo se vernici ispovede pa se onda pričeste. A tako je i u Hilandaru, na Svetoj Gori.

3. Ma koliko ispovest bila formalna, ona vremenom vernika uvodi u sve ozbiljniji pristup samom kajanju i ispovesti. I ko god se redovnije i češće ispoveda, njegova duša sve više traži da se on sam dublje i temeljnije ispovedi.

4. To što se vernici ispovedaju na liturgiji nije do vernika nego do Crkve i sveštenika. Da se Crkva organizovala i da je postavila standard da se vernici ispovedaju uveče nakon večernje molitve ili bdijenja, ili par sati pre liturgije, pa da se na liturgiji samo pričeste, ne bi bilo nikakvih problema. Samo je stvar organizacije sveštenika i njegovog vremena. Ali sveštenicima i vernicima je lakše i jednostavnije da to rade na liturgiji, jer ne moraju dvaputa da dolaze u Crkvu. Gde ima volje, naći će se i načina.

5. Formalno ispovedanje i mehanička ispovest opet nije delo vernika nego Crkve. Da se Crkva i da su se njeni sveštenici potrudili da vernike stalno uče kako se treba ispovedati, kako se treba prisetiti greha, da su sveštenici to primenjivali na samom činu ispovesti i postavljali pitanja, ništa ne bi postalo formalno, već bi naprotiv bilo svečano i temeljno.

6. Dopuštanje verniku da se „prljav grehom i otežane duše“ pričesti telom Hristovim narušava savest i stvara u perspektivi lakomislene vernike koji će težiti samo pričešću a bez ispovesti. Mnogi se vernici i onako stide ispovesti i lako im je da pobegnu sa ispovesti, pa da se formalno pričešćuju i umišljaju da su veliki vernici i duhovnici.

Na ovom mestu predlažemo Crkvi i Svetom Sinodu da odštampa 3 miliona jednostavnih letaka sa opisom kako se i kada (veče pred liturgiju) vernik ispoveda i da nam svima vernicima to dele sledećih 6 meseci na svakoj liturgiji. Tu je dovoljno navesti da se treba ispovedati po mitarstvima i navesti koji je sve greh prisutan kod koje nebeske carinarnice, što će ljude podsetiti šta sve nisu ispovedali.

Zaključak priče ispovest pre pričešća, odnosno pričešće bez ispovesti.

Nekada načitanost i znanje počnu da se prelivaju van čaše zdravog razuma i obzira koje drugi mogu da podnesu. Iako se čini da vladika Irinej Bulović nije ništa nekanonski napravio, niti veru promenio, ovom odlukom da je ispovest razdvojena od pričešća stvorio je sebi omrazu i loš imidž kod mnogih pravoslavnih vernika. A da ne govorimo o izmenama liturgije koje su izazvale opravdani gnev vernika. Kao i o zajedničkim molitvama za mir sa jereticima i paganima, te ekumenskim dijalogom. Zbog toga je episkop Irinej Bulović prozivan za novotara, ekumenistu, fariseja, grkofila, pa sve do toga da je mason kojem je jedini cilj da uruši Svetu Pravoslavnu Crkvu sjedinjujući je u ekumenski pokret. Mnogi misle da je u dubokoj prelesti humanizma, iako je dobar poznavalac dela Justina Popovića i njegove osude licemerja i romanitizma evropskog humanizma baziranog na čoveku a ne na Bogu i spasenju.

A vladika Irinej Bulović je u stvari pokušao da bude što bliži onome što on vidi kao što čistija verska praksa i doslednost vizantijskog stila. U prilog tome idu i neki drugi njegovi potezi u kojima je demonstrirao svoju dogmatsku revnost nauštrb ustaljene verske prakse, revnost koja je bila pedantna ali nije bila bliska i živa u narodu. Za razliku od drugih episkopa i vladika koji su znali da poštuju srpsku tradiciju i da ne diraju u živo tkivo vere vernika, vladika Irinej Bulović se hrabro upustio u prosvetiteljski rad sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom i nama grešnim vernicima. Znanja i volje mu nije falilo, i u svetu srpskih vladika koji su svi manje učenjaci a više akcijaši, nije mu bilo teško da se nametne kao ideolog i vodeći dogmatičar nove verske ispravnosti. Na njegovu nesreću, vrlo je tanka linija kojom hodi, linija izmedju Duhom Svetim nadahnutog vladike i fariseja, jer je svojim delima počeo da menja ono što se i ne mora i ne treba menjati.

Ne sumnjamo da je vladika Irinej Bački veliki duhovnik i da ima negde u svojoj duši suštinski dobre namere. Posebno po pitanju približavanja hrišćanskih crkvi, jer kako ćeš dovesti rimokatolike do pokajanja ako im ne pružiš ruku i zagrljaj. Mada, Gospod je odavno upozorio da su mnogi pozvani a da su samo mali izabrani, i da ti izabrani treba da se čuvaju od mnogih. Medjutim, trebao je vladika Irinej Bulović da bude svestan i reakcije svoje pastve i da se bavi svojim lokalnim a ne svetskim pitanjima. Vernici sve vide i ocenjuju, reaguju i negoduju, i kada su u pravu i kada nisu u pravu. I najbitnije od svega, za razliku od vladike Irineja i još nekolicine vladika koji vole i preferiraju duhovnu uzvišenost i dobre manire pastve, njihovi vernici su se mahom spašavali kroz veru a ne kroz znanje, kroz požrtvovanost i muku a ne kroz dosledne manire.

Hoćemo reći, verovatno je episkop Irinej Bulović vladika Bački u pravu, ali i mi smo u pravu. Pa ćemo se pozvati na naše svete pretke i Svetu Goru, pa ćemo te novotarije u Crkvi pomalo ignorisati, i pričešćivaćemo se samo nakon ispovesti. Kada olakšamo dušu svoju od težine greha kroz ispovest, sa strahom Božijim pristupićemo svetim darovima i pričešću telom i krvlju Hristovim, da nas Gospod Isus Hrist razreši greha.

Jer iako se čini da takve, za nas novotarije a za Crkvu dogmatske stvari, koje olakšavaju pristup novim vernicima, mogu privući više ljudi u Srpsku Pravoslavnu Crkvu, nikada to za život pravoslavne crkve nije bilo presudno. Jer u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi deluje blagodat Svetog Duha koja privlači ljude a ne formalni propisi, maniri i verski marketing. I u crkvi narodnoj deluje sila Svetog Duha koja daje moć samo jednom istinskom pravedniku, monahu, svešteniku ili mirjaninu, da svojom molitvom za spas Srpske Crkve bude jači od 10,000 drugih, pa bilo medju njima i desetine vladika SPC. Jer, pokrov Presvete Bogorodice čuva hrišćanski rod i njena je sila i volja iznad svih naših mišljenja, istinitih ili pogrešnih.

I dok god bude tako, Crkva će biti živa i vernici će se kroz nju spašavati. 

Š.V.