Postala je majka jer je verovala u to

Postala je majka jer je prihvatila sebe, jer je verovala da može biti roditelj

 

 

Udahnula je duboko. Nema natrag. Bolovi su je grčili, htela je da skupi noge, ali znala je, ne može. Mišići su joj zategnuti, oseća svaki njihov deo kao žice na instrumentu. Pućiće, čini joj se. Čula je doktora koji joj govori – Guraj!, napela se. Stisla je usne, lice joj se zacrvenelo, vene na čelu istakle, oči je zatvorila, lakše je tako. Kad će se već jednom završiti? Žedna je. Usta su joj suva. Grlo joj je otečeno. Htela bi da vrisne, ali ne želi, izdržaće, mada čini joj se, ne bi ni imala glasa. Boli je celo telo. Njen otvor je sada spreman da izbaci bebu. Hajde, maleno, pomozi mami, bori se, izađi.. A onda, olakšanje, mogla je spustiti leđa i glavu na krevet. Bol oštar kao sečivo odjednom je nestao. Pulsirala je cela u ritmu srca koje je ubrzano kucalo. Čudo prirode. Bolno, krvavo, ali divno i neopisivo. Gde je? Želi da ga vidi. Dodirne. Devet meseci je bilo u njoj, a skriveno od nje. Mogla je da ga oseti, ali ne i dodirne. Da mu priča, ali ne i da ga čuje, kako diše makar. Bili su u jednom telu, a potpuni neznanci jedno drugom. Ona i ono. Jezgro njene planete. Njenog sveta.

Čula je plač. Devojčica. Malenog lica, zatvorenih očiju, stisnutih usnica, umotana kao vekna u belo, ružičastog tena, došla je na svet poput kakvog putnika u vremenu i prostoru. Privila je to malo čedo na grudi, i pustila suzu, suzu ljubavi majke i čoveka – majke, jer će to sada malo i nejako stvorenje a sutra odraslu ženu čuvati i voleti celim bićem, a čoveka – jer su vrsta koja ima svest o emociji koja prati rođenje  potomka.

Odneli su njenu kćerku. Došao je čas da se odmore i ona i Ona. Okrenula je glavu na stranu i pustila još jednu suzu. Suzu zahvalnosti. Pomolila se Bogu. Osećala je prisustvo Te sile od koje ipak sve zavisi. Mi smo mali i ništavni. Neke stvari nisu do nas. Bože hvala ti što je moje dete zdravo i pravo, a ne kao … Misli su stale. Nije bio sad trenutak da razmišlja o tome. Ne, njeno dete će biti normalno, neće se razlikovati od druge dece. Biće normalno, ubeđivala je sebe. Hodaće pravo, lepo, trčaće dok je mala, kad bude devojka nosiće cipele, oblačiti haljine, sve će biti u redu. Lepo će govoriti, smejati se, učiće je da bude finog i pristojnog ponašanja. Negovaće joj lepotu, biće njena princeza, njena lutkica, njeno remek – delo. Ne sme da pomišlja da može biti drugačije. A da je drugačije? Da su joj rekli da nešto nije kako treba? Da joj posle kažu da ima nekih nepravilnosti? Kako bi reagovala?…

Jeza joj je obuzela dušu. Ne, to bi bilo nepravedno.  To ne bi bilo fer. Zašto baš ona? Zašto baš njoj? Eh, tek sad razume one majke koje se zaista i suoče sa tim. Nije im lako. Znati da je njihovo dete drugačije od drugih, i da će uvek tako biti. Da neće biti samo košmar, mora koja će proći i zaboraviti se. S tim se treba nositi ceo život.

Poznaje nekoliko ljudi, roditelja koji imaju decu sa smetnjama u razvoju. Oni su tu, uz njih, bili veliki, bili mali, žrtve sudbine koja ih je nemilo osudila na mučeništvo. Muče se deca, muče se oni, ali život struji njihovim žilama, smrt je u rukama Boga. Ako se sve dešava sa razlogom, zašto se onda to desilo, njima? Njihove oči su bez suza, prekrivene izmaglicom prisilnih osećanja – to je ipak njihovo dete, moraju biti uz njega. Nije to lako. Dete će prihvatiti sebe takvo kakvo je, naučiće na to jer neće imati priliku da oseti kako je biti drugačiji, ali roditelji, njima je najteže. Najpre moraju oni da se naviknu na pomisao da su obeleženi, a onda da i dalje budu deo sredine kojoj pripadaju. A ta sredina se promeni. Oseti se samosažaljenje, ili distanca koja boli, koja gađa u srce pravo, koja izdvaja. I onda, pripadas tu gde si, a nisi njihov deo.

Pojedini se bore. Ne odustaju. Traže olakšice. Traže utehu. Nakon šoka koji ih je preplavio poput cunamija, nastupio je mehanizam odbrane zvan – optimizam – biće bolje. Mora. Jaki smo. Prebrodićemo i to. Pokazaćemo svoju snagu i mesto sažaljenja, ljudi će nas veličati, poštovati, diviti nam se. Bićemo heroji sopstvene sudbine, izdržaćemo ratnički bitku koju nam je nametnuo bog. Bitku sa samim sobom, bitku sa lavirintom iz kog se ne nalazi izlaz. Pobedićemo. Ugušićemo suze, udavićemo očaj, prihvatićemo sve knedle koje nas zagrcavaju gutajući ih. Poslaćemo tugu negde duboko u nama, gde nećemo želeti prilaz, gde nećemo hteti zalaziti.