Život i molitva su jedno – Antonije Blum
Šta treba da predstavlja molitva za nas. Naučimo se molitvi – Antonije Blum
Život i molitva su potpuno neodvojivi. Život bez molitve je život kojem nedostaje njegova najvažnija dimenzija. To je život „površni“, bez dubine, život u dve dimenzije prostora i vremena. To je život koji se zadovoljava vidljivim, koji se zadovoljava našim bližnjim, ali bližnjim kao pojavom u fizičkom smislu, bližnjim u kojem ne otkrivamo svu neizmernost i večnost njegove sudbine.
Značaj molitve je u tome da se samim životom otkrije i utvrdi činjenica da sve ima dimenziju večnosti i da sve ima meru beskonačnosti. Svet u kojem živimo nije bezbožni svet. Mi ga sami činimo profanim, ali je on u svojoj suštini izašao iz ruku Božijih, njega Bog voli. Njegova cena u Božjim očima je život i smrt Njegovog Jedinorodnog Sina i molitva svedoči da mi to znamo, da znamo da su svaki čovek i svaka stvar oko nas uzvišeni u očima Božjim: da ih On voli i da nam oni time postaju dragoceni.
Ne moliti se znači ostavljati Boga izvan granica svega što postoji, i ne samo Njega, nego i sve ono što On znači za svet koji je stvorio, za ovaj svet u kojem živimo. Često nam se čini da je teško uskladiti život i molitvu. To je zabluda, potpuna zabluda. Ona proističe iz naše pogrešne predstave i o životu i o molitvi. Smatramo da se život sastoji u tome da stalno budemo u nekom poslu, a molitva u tome da se negde osamimo i zaboravimo na sve i na bližnjeg i na situaciju u kojoj se kao ljudi nalazimo. A to nije tačno. To je kleveta i na život i na samu molitvu. Da bi se naučio molitvi čovek pre svega treba da se nauči da bude solidaran sa čitavom ljudskom realnošću, sa čitavom realnošću čovekove sudbine i sudbine celog sveta i da je do kraja preuzme na sebe. U ovome je suština čina koji je Bog ostvario u Ovaploćenju. U tome je sva punota onoga što nazivamo zastupništvo.
Obično molitvu shvatamo kao učtivo podsećanje Boga na ono što je On zaboravio da učini. U stvarnosti, pak, ona se sastoji u tome da se načini korak koji će nas staviti u sam centar tragične situacije, korak koji će biti sličan koraku Hrista Koji je jednom zauvek postao čovek. Moramo načiniti korak koji će nas staviti u centar situacije iz koje više nikuda nećemo moći da izađemo. Hrišćanska, Hristova solidarnost je istovremeno usmerena ka dva suprostavljena pola: ovaploćeni Hristos, istiniti Čovek i istiniti Bog je do kraja solidaran sa čovekom kada se čovek u svom grehu obraća Bogu i do kraja je solidaran sa Bogom kada se On obraća čoveku. Ova dvostruka solidarnost čini da smo u izvesnom smislu tuđi obema taborima, a istovremeno jedinstveni sa oba tabora. U ovome je suština situacije u kojoj se Hrišćanin nalazi.
Reći ćete: „Pa šta da se radi?“ Dakle, molitva se rađa iz dva izvora: ili je to naša ushićena zadivljenost Bogom i delima Božjim: našim bližnjim i svetom koji nas okružuje bez obzira na sve njegove senke, ili je to osećanje naše, a naročito tuđe tragičnosti.
Berđajev je rekao: „Kada sam ja gladan to je fizička pojava; ako je gladan moj sused to je moralna pojava.“
Upravo ovaj tragizam je u svakom trenutku pred nama: moj sused je uvek gladan; on nije uvek gladan hleba, ponekadje to glad za ljudskim gestom i nežnim pogledom. Upravo ovde počinje molitva – u ovoj saosećajnosti za predivno i tragično. Dok postoji ova saosećajnost sve je lako: lako nam je da se molimo u ushićenju i lako nam je da se molimo kad nas obuzima osećaj tragičnosti. Da, a u drugo vreme? I u svako drugo vreme molitva i život moraju biti jedno. Nemam vremena da mnogo govorim o tome, ali evo šta bih jednostavno hteo da kažem: ustanite ujutru, stanite pred Boga i recite: Gospode, blagoslovi me i blagoslovi ovaj dan koji počinje,“ a zatim se odnosite prema čitavom tom danu kao prema daru Božijem i smatrajte sebe za Božijeg izaslanika u onom nepoznatom što dan koji počinje i šta jeste. Ovo znači nešto veoma teško: zapravo, da bez obzira na to šta da se desi tog dana – ništa nije tuđe volji Božijoj, sve je, bez izuzetka, po volji Njegovoj: okolnosti u koje je Bog poželeo da nas stavi da bismo mi bili Njegovo prisustvo, Njegova ljubav, Njegova samilost, Njegov stvaralački um, Njegova hrabrost…
I, osim toga, svaki put kad se sretnete sa ovom ili onom situacijom vi ste onaj koga je Bog tu stavio da posluži kao Hrišćanin, da bude delić Tela Hristovog i delovanje Božije. Ukoliko tako budete postupali lako ćete se okretati ka Bogu i govoriti: „Gospode, prosveti moj um, učvrsti i usmeri moju volju, daj mi srce plameno, pomozi mi!“
U drugim trenucima moći ćete da kažete: „Gospode, hvala!“ I ukoliko ste razumni i umete da se zahvalite izbeći ćete glupost koja se zove taština ili gordost i čija je suština u tome da umišljamo da smo učinili nešto što smo mogli i da ne činimo. To je učinio Bog. Bog nam je poslao predivan dar davši nam da to učinimo. A kada uveče ponovo stanete pred Boga i brzo u sećanju analizirate protekli dan moći ćete da veličate Boga, da Ga slavite, da Mu zahvaljujete, da plačete zbog drugih i da plačete zbog sebe. Ako na taj način počnete da sjedinjujete svoj život i molitvu među njima neće biti nikakvog nesklada i život će postati hrana koja će u svakom trenutku podsticati plamen koji će se sve više rasplamsavati i postajati sve sjajniji, i koji će vas same postepeno preobraziti u onu ognjenu kupinu o kojoj govori Sveto Pismo.
Izvor: Naučimo se molitvi – Antonije Blum