Flavijan – Uspinjanje i Presveta Bogorodica, Igumanija Svete Gore

Kako je Presveta Bogorodica, igumanija Svete Gore srela hodočasnika na Atosu i dala mu svoj blagoslov.

— Ali oče! — Igor je bio van sebe od besa. — Ali vi ćete se srušiti! Kako ćete sada ići tamo? To je nemoguće!

— Ono što je ljudima nemoguće, Bogu je moguće — Flavijan je citirao Jevanđelje. — Ako nas Bog preko Albanaca šalje na vrh, znači da će nam dati snage i da dođemo do tamo.

— Ali vi ćete umreti na putu! — očajavao je Igor.

— Nisam ja, brate Igore, dostojan te sreće da umrem na vrhu Svete Gore! — nasmejao se moj baćuška. — A to znači da neću umreti! Idemo, nećemo da gubimo vreme!

Gunđajući nešto sebi u bradu, Igor je pokupio svoje stvari sa zemlje i prvi krenuo prema kamenitoj stazi koja je vodila ka vrhu. Krenuli smo za njim. Sada je trebalo da se zaustavljamo sve češće, ne nakon svakih trideset-četrdeset koraka, već na svakih deset-petnaest. Flavijan je bio potpuno iscrpljen. Čak sam i ja, ne baš tako star i bolestan, a čak bi se moglo reći „momak“ u kondiciji, izgledao daleko od savršenstva nakon ovog mukotrpnog puta, čiji je veći deo prošao po vrućini. Noge, a posebno kukovi, toliko su me boleli da sam poželeo da ih više nema, pluća su radila poslednjom snagom, lagana teksas košulja je bila potpuno mokra! U glavi mi se vrtelo od umora, planinskog vazduha i svesti o tome da Flavijan sada oseća isto to, samo u mnogo težem obliku. Uz to, staza je postala uska, zasuta oštrim kamenjem i vodila nas po strmoj planinskoj padini. Kada bih se okliznuo…

Čak nisam želeo da razmišljam o tome u kakvom stanju bi me sahranili. Kroz jedno pola sata smo napravili dužu pauzu. Nekako smo posedal i na zemlju među oštrim kamenjem.

— Baćuška — rekao je Eduard sačekavši da Flavijan dođe do daha. — Kažite mi, da li je istina da se žene ne mogu nalaziti na Svetoj Gori?

— Istina je — potvrdio je Flavijan.

— Čak i monahinje? — opet je pitao Eduard.

— Čak i monahinje!

— Onda ne razumem… — zamišljeno je rekao fotograf.

— A šta je pitanje? — upitao ga je baćuška.

— Pa, vidite, ne znam kako bih rekao, ne bih želeo da pomislite da sam poludeo — stidljivo je rekao. — Mada, evo, Aleksej je rekao da će biti i većih čuda… Pokazao je prstom nadole, u pravcu Panagije — Video sam tamo ženu, sudeći po odeći, monahinju, pritom veoma lepu.

— Kada?! — uskliknuo sam.

— Dvadesetak minuta pre nego što ste stigli!

— Kako je to bilo? — zanimalo je Flavijana, iako se trudio da ostane smiren.

— Sedeo sam na kamenu pored staze po kojoj je trebalo da se popnete — odgovorio je fotograf — i, kao što ste me naučili, izgovarao po vašoj brojanici molitvu Isusovu, čak se ne sećam ni koliko sam je puta izrekao. Kada sam završio krug čvorića i zaustavio se na krstiću, rekao sam kao što ste me naučili: „Presveta Vladičice Bogorodice, spasi me grešnog!“ Zbog nečega mi se toliko dopala ova molitva, da sam počeo da ponavljam nju, umesto molitvu Isusovu. A kada sam prešao ceo krug, ona je prošla pored mene!

– Samo je prošla pored? – upitao je baćuška?

– Zaustavila se, pogledala me veoma nežnim pogledom, prekrstila me rukom, nasmešila se i krenula dalje. U ruci je imala drveni štap, sa malom daščicom odozgo!

Flavijan je gurnuo prste udžep na grudima i izvadio odatle malu plastifikovanu karticu.

– Da li je štap bio ovakav? – pružio je karticu Eduardu.

– Takav! – zadivio se on. – Čekajte, ali to je bila ona sama! Samo što nije bila u crvenoj, već u crnoj rizi! Čekajte, pa to je… – približio je svetiljku ikonici da bi je bolje razgledao. – Da li je ovo Bogorodica?

– Ova ikona se zove Igumanija Svete Gore – odgovorio je Flavijan. -Samo što ste dobili njen blagoslov. Ona je jedina žena koja korača svojim stopama po ovoj zemlji. Uzgred, „Panagija“ se prevodi kao „Presveta“, tako na Svetoj Gori najčešće zovu Bogorodicu. Ostavite ovu ikonu kod sebe, neka vam ona bude uspomena na ovaj susret!

Trebaloje da vidite Eduardove oči nakon štoje shvatio šta mu se desilo pre samo sat vremena!

Uostalom, ni ostali učesnici ovog razgovora nisu imali ništa manje potresena lica. Čini mi se da je čak i Igor prestao da se ljuti na Albance.

Izvor: Knjiga Flavijan – Uspinjanje, autor Protojerej Aleksandar Torik