ROMAN TAI, BABE, ŽABE I TAJLANDSKI SEKS TURIZAM
Iz drugog, čak, negativnog ugla o NIN-ovom romnu godine „TAI“ Gorana Gocića, doduše, pisano pre izbora
Da li je roman Tai mogao biti bolji da je kraći?
Ovdašnjoj književnosti nedostaje „muških“ ljubavnih romana. Nije to čudno, s obzirom na perspektivu njenog nastajanja, ljubav je retko dolazila u prvi plan, iako se radi o jednoj od, književno-istorijski gledano, dominantnih tema. Takođe, ljubavni roman se smatra „nižom“ žanrovskom mogućnošću kojom se „bave“ žene, koji se za njih i piše, pri čem zaboravljamo da su, upravo, one bile te kojima možemo zahvaliti izuzetnu popularnost ove književne vrste s obzirom da predstavljaju sve dominantniju čitalačku publiku od početka devetnaestog veka naovamo. Ipak, sad, već, protekla 2013. godina, donela je dva romana koja bismo tematski mogli svrstati u ljubavne. Radi se o veoma dobrom Letu Vladimira Arsenijevića i ne toliko dobrom prvencu Gorana Gocića roman Tai. Potonji je predmet ovog teksta.
Pošto se odigrava na Tajlandu, pretežno u Bangkoku, Gocićev roman, zasnovan je na dualizmu, na suprotnosti između pripovedača, Zapadnjaka i objekta njegove žudnje, tajlandske prostituke, noćne dame, Lady Thai, u koju se zaljubljuje. Iako, naizgled, svestan svih kolonijalnih konotacija koje ova veza donosi, Gocić ih perpetuira i tim potvrđuje, čak, i produbljuje stereotip. Činjenica koja govori najviše tom u prilog je da glavna junakinja romana nema ime. Ne znam kako je moguće govoriti o ženi koju volite, u koju ste zaljubljeni do ušiju i preko glave, a da ona ostane bezimena. Jedino ukoliko se radi o objektu, a Gocićev roman, odnosno, njegova namera je, upravo, suprotna, odnosno, on pokušava da pokaže „ljudsku“ stranu i sve unutrašnje protivrečnosti odnosa s tajlandskom prostitutkom. Čak i kad ga vodi u rodno selo u kom upoznaje njene roditelje i rodbinu, ona zauvek ostaje samo „ona“ ili „moja Azijatkinja“, a to ostaju i svi ostali Tajlanđani, osim istorijskih ličnosti, poput kraljeva, premijera i bogataša. Povrh tog, na kraju romana, jedino pitanje koje se postavlja je da li je pripovedač zaražen ili nije jer je, suprotno svim pravilima ponašanja s prostitutkama (to je svedočanstvo ljubavi i poverenja, valjda), odustao od sigurnog seksa. Roman Tai kulminira rečju Negativan koja se odnosi na nalaze krvi pripovedača. Dakle, koliko god se trudio da nam prikaže odnos između njega i nje, definitivno se ne radi o odnosu dva bića koja se spajaju u ljubavi, nego je u pitanju odnos kupca i robe, Subjekta i Objekta, zapadnog osvajača (koji, usput, budi rečeno, mora da kupuje XL kondome koje neće koristiti, ali čisto da čitaoci znaju o kakvoj se grandeur radi) i istočne robinje. U tom smislu je svaki komentar koji će se dati o „istočnjacima“ i/ili „ženama“ bez obzira na njegov sadržaj, samo potvrda bazičnog odnosa u kom smo Mi oni koji vladaju, a Ona/Oni potčinjeni jer to je, bože moj, prirodno stanje.
Druga stvar koja po mom mišljenju predstavlja nedostatak romana je odsustvo njegove putopisne verodostojnosti. Odista, u čitavoj postjugoslovenskoj književnosti ne postoji previše tekstova, a kamoli romana, o Dalekom istoku. Roman Tai je trebalo da bude pravo otkrivalačko čitanje, ljubavni roman koji bi istovremeno trebalo da bude i putopis, nešto što bi vas autentičnim detaljima uvelo u atmosferu nepoznate zemlje u koju teško da će većina čitalaca ikad stići. Ipak, Gocićev tekst je mogao da nastane i na osnovu pročitanog ili na enciklopedijskom (wikipedijskom?!) znanju. Ovo nije nužno loše, štaviše u nekim slučajevima se na taj način mogu izgraditi važne intertekstualne veze, ali ukoliko roman pledira na određeni hronotop, onda bi morao da bude detaljniji. Pretpostavljam da je o Bangkoku moguće naći zanimljivijih podataka na Internetu od onih koje nam se saopštavaju u romanu. Čak i kad ode na selo, u duboku tajlandsku provinciju, pripovedač se divi jelima koja mu serviraju, ali kaže da ne može da imenuje povrće koje mu je posluženo. O ukusima i mirisima da i ne govorimo. Pripovedač kao da je lišen čula. Nisam nikad bio u tim krajevima, ali mi se čini da se oni moraju razlikovati od onog što nam je poznato iz Evrope.
Dobar deo teksta u Gocićevom romanu zauzima esejiziranje, promišljanje, (auto)refleksija o ljubavi, Tajlandu, odnosima moći koji vladaju u ovoj zemlji, Zapadu i Istoku. Kao što sam rekao, tu nema nikakvih suštinskih pomaka, nema razbijanja stereotipa. Gledano s naratološke strane, ova podela u kojoj je prikazivanje (showing) svedeno na minimum, a esejiziranje i prepričavanje (telling) povećano do nečitljivosti, ubija svaku volju u čitaocu da napreduje kroz tekst u kojem se ništa ne dešava, a sve što se i desi, prepričano je u retrospektivi. Tekst je, pored ovih misaonih delova, prepun citata koji ne stvaraju zanimljive intertekstualne veze već služe, samo, kao dekoracija, ukrasi bez smisla koji će nam pokazati kako je Gocić načitan. To je sjajno, zavidim mu na tom, ali mi nije jasno kakvu to funkciju ima u romanu. Spajati babe i žabe da bi se dobio predugačak esej koji se zove romanom o tajlandskom seks-turizmu ne daje previše interesantno štivo za čitanje. Možda je ovaj tekst u jednom trenutku na nivou ideja i mogao da bude interesantan, možda da u njemu ima makar trunčica ironije, možda da je Gocić imao urednika koji bi tekst skratio i/ili preusmerio, danas bih dao sasvim drukčiji sud od potpuno negativnog na koji me knjiga primorava. Ali, previše je nepoznatih u ovoj jednačini.
Sudbina romana Tai, u trenutku u kom još ne znamo už(asn)i izbor za Ninovu nagradu, nije poznata, ali kritičko oduševljavanje ovim tekstom, za razliku od pomenutog Leta, romana Bunker swing Mirjane Ðurđević i Branka Mlađenovića ili nekih drugih koji će biti izostavljeni iz izbora za „najveću“ romanesknu nagradu u ovoj jadnoj književnosti, dovodi u pitanje dominantan književni ukus. S njim se ne treba miriti, jedino što će polemika o vrednostima izostati, kao, uostalom, i o drugim važnim pitanjima srbijanske literature, kulture, a, bogami, i politike. Po svem sudeći, ovde će, još dugo, važiti Divljanovi stihovi „Nama Nova godina ništa nije donela…“
Napisao: Vladimir Arsenić
Peto izdanje romana „Tai“ Gorana Gocića
Izdavačka kuća „Geopoetika“, objavila je 5. izdanje romana „Tai“ Gorana Gocića, i, to, samo, dve nedelje pošto je saopšteno da je ova knjiga dobila NIN-ovu nagradu.
Prvo izdanje proznog prvenca Gorana Gocića, podsećaju iz „Geopoetike”, objavljeno je u julu 2013.
U decembru je autor za ovaj roman dobio Nagradu „Miloš Crnjanski“, a u januaru NIN-ovu nagradu kritike, najprestižnije književno priznanje u Srbiji.
Izvor: e-novine.com, Pressonline, „Politika“
Priredio: V. V. M.
oOOo