.

Crven cvete – pesma Kosovskim junacima

Pesma Crven cvete posvećena Kosovskim junacima i Žički episkop gospodin Dr. Nikolaj Velimirović o nacionalnoj, verskoj, duhovnoj i istorijskoj svetinji Kosovske tradicije i njene misije.

Pesmu Crven cvete je napisala Jelena Bojović u jednoj od poslednjih izbegličkih kolona sa Kosova i Metohije. Pesma govori o stradanju i patnji srpskog naroda tamo, još od istorijski poznate Kosovske Bitke iz 1389. pa do danas.

Doslovno, naslov pjesme Crven cvete označava cvet Božura, koji raste na Kosovu, a simbol je srpskih korena, crvena boja govori o krvavoj srpskoj istoriji, a cvet o tračku nade. Legenda kaže da je crveni božur iznikao iz krvi palih srpskih junaka na Kosovu polju.

Crven cvete

Hej crven cvete prerasla te trava,
Pet godinica nisam tebe brala.
Kosovo mi pile krilom suzu krije,
Dadoše te pitao me niko nije.

A ja molim te…

Zbog ponosa junaka,
Zbog slave srpskog roda,
Zbog sreće devojaka,
I Božjeg blagoslova.
Ti nedaj da ti odem,
Bez krsta i bez Slave,
Ti nedaj Vidovdane
Da ime mi nestane.

Cvete moj…

Ponoć drhti svi junaci Boga mole,
Da s nebesa sjajnu zvezdu spusti dole.
Da obasja čistom verom sina Hrista
Gračanicu, Devič, Dečane, Zočišta.

Da se vratim…

Na Paštrik na planinu
Da jaganjci izjave,
Na Drimu da ih pojim
Da dragog mi pozdrave.
Što mač istine nosi
A ljubav mu je ime,
Na oblak crkvu zida
Da u njoj zaprosime
Cvete moj…

Ej, anđele će crkvicu da spuste,
Na sred stara Dušanova bela grada,
Metohija sjajna zvezdo biće moja
Oče naša nek bude opet volja tvoja.

Oj, Božure
I život bih dala,
Kad bih tebe ovom rukom brala.

Crven cvete – Etno grupa TRAG

httpv://www.youtube.com/watch?v=ypM-3SdoXcE

.

Na Vidovdan ove godine navršava se ravno 550 godina od mučeničke smrti svetog Kneza Lazara i od Kosovske bitke. Kosovo je za naš narod bilo najpotresniji događaj i najtragičnije nadahnuće Ono je srpskom narodu bila čitava jedna vera, čitava jedna mudrost, i čitava jedna etika. Vera koja je opominjala da Bog vlada carstvima. Mudrost koja je tešila da je zlo prolazno kao i čovek. Etika koja je izdizala da je bolje čist umreti nego prljav živeti.

Kosovo – naš centralni doživljaj

Kneževo privoljevanje carstvu nebesnom, izvršeno je u ime celog naroda, bilo je najjači izraz sveukupnog smisla naše istorije i njena regulativna ideja.

Kosovo je pokazalo da se naša istorija odigravala na najvišem planu, na tragičnoj i uzvišenoj granici nebeskog i zemaljskog, Božjeg i ljudskog.

Ako smo, kao narod, u Nemanjićskoj epohi – s Hristom u slobodi – imali i moć, i sjaj i zadužbine; u pokosovskoj epohi – s Hristom u ropstvu – nismo klonuli, nismo pali, nismo propali, već smo pokazali iznenađujuću dubinu duše kroz mnogostruku narodnu umetnost, i snagu te iste duše kroz pobedonosne nacionalne ustanke. Sreća je za nas imala više opasnosti i u nesreći penjali smo se do Božanskog prestola. Otuda je narodni pesnik opevao tužno Kosovo daleko više nego ijedan naš istorijski uspeh.

Kosovo je svedočilo da se kao narod nikad nismo borili za beznačajne stvari i da nikad nismo mogli biti iskreno oduševljeni sitnicama i prolaznostima.

Dva carstva

Na braniku svoga, bez pohlepa za tuđim, to je granica Srbina koji je od Kosova učinio svoj centralni doživljaj. U ove dane, više nego u druge, potrebno je podsetiti Srbe na smisao Kosova i na značenje Lazareve poruke.

„Zemaljsko je za malena carstvo

A nebesko uvjek i dovjeka.“

Ako hoćemo da smo verni svojoj istoriji i svojim vernim precima koji se u slobodi pokazaše svetim, u ropstvu junački, moramo i mi da pođemo njihovim putem, da bi i o nama mogao pesnik reći:

„I volješe carstvu nebeskome…“

Kad opšti i narodni interes stavimo ispred ličnog i sebičnog, mi smo se privoleli carstvu nebesnom, carstvu večnih vrednosti.

Kad naš celokupni društveni i državni, kulturni i politički život prožme ideja o nadmoćnosti nebeskog prema zemaljskom, mi smo ispunili Knežev amanet.

Kad se naše pokolenje zapoji idealizmom i samopregorom, mi smo izvršili izbor između dva carstva na najsrećniji način.

Kad Svetosavskoj crkvi u našoj sadašnjici vratimo ulogu moralnog učitelja i duhovnog rukovoditelja, mi smo u našim tradicijama, mi se otimamo smrti. Sa njom i u ropstvu, naš narod nije iščezao; bez nje, i u slobodi on je u stalnoj opasnosti.

Ono što drži jedan narod u životu nije broj ni materijalna snaga, već duh i moralna snaga volje.

Ono što čini jednu istoriju dostojnom življenja nije zemaljska računica, već privoljenost carstvu idealnih vrednosti.

U ovo vreme sumnje i smutnje potrebne su nam dve snage, jedna unutrašnja, za odbranu duše, i jedna spoljašnja, za odbranu otadžbine. Primer za obe snage imamo u Kosovskom knezu. On je dušu svoju venčao za nebo, a život svoj žrtvovao za Otadžbinu. Život za Otadžbinu ne može se žrtvovati dok se prethodno duša ne venča za nebo, za jednu vrednost višu od svake zemaljske. Otud kneževa zadužbina, Ravanica kod Ćuprije, jedan od svedoka venčanja duše kneževe za nebo, ne može ćutke preći preko datuma koji obeležava ispunjenih pet i po stoleća od mučeničke smrti svoga osnivača i ktitora. Ona je podignuta između dva kneževa rata sa Turcima, jednog uspešnog kod Pločnika i jednog neuspešnog Kosovskog, i njena istorija stradanja, rušenja i obnavljanja istovetna je sa svenarodnom istorijom srpskom.

Ona se oseća pozvanom da pred srpski narod, u ova teška vremena, istakne veliki Knežev zavet, da ga otrgne od zaborava i da bude njegov propovednik, sada, odsad kao i dosad.

Zato ona poziva sve Srbe i Srpkinje, sinove i kćeri Svetosavske crkve, kojima leži na srcu Knežev zavet da uzmu učešća u ovogodišnjoj velikoj svenarodnoj Vidovdanskoj proslavi koja će se održati u njoj.

Naša braća preko mora i okeana

Dok mi u našoj otadžbini proslavljamo sa blagodarnošću Kosovsku bitku, treba da se setimo i ostale braće čak tamo na nekom drugom kontinentu sveta, preko mnogih mora i okeana, koji će isto tako kao i mi proslavljati ovaj Vidovdan, takođe u Ravanici, koja je podignuta od našeg naseljeničkog naroda u Detroitu, u Americi, između amerikanskih oblakodera, fabričkih dimnjaka i gustih američkih gradskih naselja. Tamo će oni, u onoj Ravanici, toga dana isto tako kao i mi ovde, uputiti svoje molitve Svevišnjim za pokoj duše Kosovskih junaka i da se pomole Bogu da im sačuva Otadžbinu koja je kilometarski tako udaljena, a koja je u mislima uvek sa njima i u najkritičnijim momentima njihovog bitisanja.

Da, ovu Ravanicu, podigli su naši naseljenici u Detroitu, koju svakog dana posećuju mnogobrojni turisti, jer ova svetinja i znamenitost ima svoj originalni stil i izdvaja se od svih zgrada u ovome milionskome gradu.

Moram da odam svako priznanje jednom čoveku koji je otišao tamo kao malen čovek iz kršne Like da bi jednog dana po naređenju gospodnjem postao veliki za celu naciju, i da uz pripomoć Proviđenja koje ga je tamo poslalo završi dva doktorata, medicinski i teološki, da bi docnije postao naš u tuđini narodni i verski vođ, čijom je inicijativom ovaj sveti hram uglavnom i podignut. Taj običan čovek iz kršne Like postao je jednoga dana Dr. Trbuhović, završivši dva doktorata.

Ja verujem da će on na Vidovdan okupiti naš živalj u trećoj svetloj Ravanici i da će ih toga dana podsetiti na sve žrtve od pre pet i po stoleća do danas, za ostvarenja velike srpske nacije.

Sv. episkop Nikolaj Velimirović

Pravda, 1939. godine

Legende – Kosovski božuri

httpv://www.youtube.com/watch?v=oz4QQlAhruM