Stevan Raičković

Moj omiljeni pesnik Stevan Raičević i njegove dve predivne pesme

.

Sedma godina je kako ga nema!… Ne mogu da verujem da vreme teče tako brzo…

Jednom mu dadoh ruku… da uskoči u autobus prema Slaviji… Svom omiljenom pesniku…

Evo tih pesama…

.

Stevan Raičković: U MOJOJ GLAVI STANUJEŠ…

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce k’o živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok, za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke…)

Nekad (u mojoj glavi dok, baš, skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)

Spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu, dopola,
Žuriš na posao s licem k“o da plačeš…

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena, tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.

Vidim s tvoga lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il’ me ljubiš?

Van tebe druge misli ne postoje.

Samo dok spavam ti se nekud gubiš.

.

Stevan Raičković: TI SI MOJ ŽIVOT VIDELA, IZBLIZA…

Ti si moj život videla, izbliza:
Primis’o, pokret, reč što nisam rek’o.
Znala si grč moj i kad stojiš iza.
Slutila moju bolest nadaleko.

Ti si u mom oku dok još gasne
Videla, prva, novog smeha, klicu.
A kad se vratim domu, ure kasne,
Znala svu priču samo po mom licu.

Sedim za stolom i ne znam svog lika.
Pred ogledalo zalud mi je stati:
U tvom oku, bila mi je slika.

Već pola mojih stvari s tobom trule.
Niko me sad ne zna, nit’ će znati:
Iz mene zjapi rana mesto nule…

 

Da se podsetimo…

STEVAN RAIČKOVIĆ

(Neresnica, 5. 7. 1928 — Beograd, 6. 6. 2007)

Stevan Raičković, srpski pesnik, prevodilac, esejist i akademik, rođen je 5. jula 1928. u Neresnici, kod Kučeva, u istočnoj Srbiji. Uz roditelje učitelje koji su često menjali mesta službovanja, detinjstvo je proveo u više sela i gradova Srbije. Osnovnu školu i gimnaziju, pohađao je u Beloj Crkvi, Senti, Kruševcu i Smederevu. Maturirao je 1947. u Subotici. U devetnaestoj godini, došao je u Beograd gde je, jedno vreme, studirao na Filozofskom fakultetu (grupa Jugoslovenski jezici i književnost), a zatim radio kao novinar i literaran saradnik. Od 1945. do 1959, bio je saradnik Literarne redakcije Radio-Beograda a do 1980. urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, izabran je 1972. a za redovnog 1981.

Stevan Raičković je jedan od naših najvećih i najpoznatijih pesnika. Njegov pesnički svet čine priroda, usamljenost, tišina, harmonija. „Nekad sanjar, zanesen pred prirodom i tišinom, ispunjavao je pesme plavetnilom i prozračnošću. Ali, kako sam kaže, priroda je u njegovim pesmama ‘samo materijalan okvir za one suštine koje sam nameravao da izrazim’. Tako i iza poetskog okvira pesme treba tražiti njeno misaono i lirsko jezgro.“

Stevan Raičković je objavio oko dvadesetak zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Počeo je vrlo rano da piše. Prvu pesmu, objavio je 1945. a zatim su sledile i ostale. Godine 1950, izašla mu je prva zbirka pesama „Detinjstvo“, da bi već sledećom knjigom pesama „Pesma tišine“ iz 1952. bio primećen. Najpoznatije su mu zbirke: „Pesma tišine“, „Balada o predvečerju“, „Kasno leto“, „Tisa“, „Kamena uspavanka“, „Prolazi rekom lađa“, „Slike i prilike“ i druge. Objavljivao je pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i u „Politici“. Pored poezije za odrasle, pisao je i priče i pesme za decu. Prva po redu knjiga namenjena deci, bila je zbirka pripovedaka „Veliko dvorište“, a zatim zbirka pesama „Družina pod suncem“ za koju je 1960. dobio nagradu „Neven“. Poema „Gurije“, bila je njegova treća knjiga namenjena deci. Takođe je objavio prepeve modernih ruskih i slovenskih pesnika („Sedam ruskih pesnika“ i antologiju „Slovenske rime“) kao i niz eseja i zapisa o poeziji. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta“ Frančeska Petrarke.

Prevođen je na više jezika. Izbori iz Raičkovićeve poezije,  objavljeni su na ruskom, slovačkom, bugarskom, českom, poljskom, mađarskom, makedonskom, slovenačkom jeziku i dr.

„U svom stvaralaštvu, Raičković je, povremeno, napuštao poeziju i prihvatao se proze, ali, on je uvek i svud potvrđivao očitu istinu, da je bio i ostao — pesnik.“

Stevan Raičković, preminuo je 6. maja 2007. u Beogradu, u 79.

Izvor: http://riznicasrpska.net
Priredio: V. V. M.

oOOo