Greh i Božja kazna Srpskom narodu zbog nevaljalstva

Greh ne nestaje pred licem Božijim. Srbi su na sve zaboravili i Božja kazna ih stiže. Pouka Svetog Vladike Nikolaja povodom Srbije i Drugog Svetskog rata ali i sadašnjosti

Grešili smo, i ispaštali smo.

Uvredili smo Gospoda Boga, kažnjeni smo.

Ukaljali smo se svakim nevaljalstvom, oprali smo se krvlju i suzama.

Pogazili smo sve što je precima bilo sveto, zato smo bili pogaženi.

Imali smo školu bez vere, politiku bez poštenja, vojsku bez rodoljublja, državu bez Božjeg blagoslova. Otuda nam propast i škole, i politike, i vojske, i države.

Dvadeset godina patili smo se da ne budemo svoji, zato su nas tuđinci poklopili svojim mrakom.

Dvadeset godina ruganja precima, što su se privoleli carstvu nebeskome, zbog toga gubavog nam carstva zemaljskog gubitak. Kakvom smo merom merili Boga i svoje pretke, tako nam je odmereno.

Ipak, dobili smo pomilovanje. Za uvrede mislima i rečima i delima, za bezbrojne nečuvene uvrede Njegovog Veličanstva Cara nad carevima, Gospoda Boga, u toku punih 20 godina, bili smo osuđeni na smrt. Osuda je počela da se izvršuje. I ubijen je svaki osmi Srbin. Onda je smrtna kazna ublažena, te smo osuđeni na večitu robiju, na večito robovanje u okovima Nemaca. Ali, kad je zemlja srpska provrela od krvi i suza sirotinje raje, kad su slavske sveće sužanja paljene mršavim rukama i gašene suzama, i kad su molitve srpskih paćenika pokrenule anđele i svetitelje da izmole od Boga milost, tada je Sve milostivi ponova ublažio kaznu, pa je večito robijanje sveo na dve godine robije. Za dvadeset godina svoga zlotvornoga života dobio je narod srpski svega dve godine robije. Zar to nije bogovska milost? Zar bi se mogao naći na zemlji car koji bi trpeo dvadeset godina grdnje i poruge, pa da ipak ovako pomiluje svoje psovače i rugače? Nikad i nigde. Ovolika milost dolikuje samo Gospodu Bogu našem.

Kojim putem sada da pođemo? Ne onuda, samo ne onuda, kojim smo hodili dve decenije.

Šta sada da radimo? Sve samo ne ono što smo radili u vremenu između dva Svetska rata.

Da ne grešimo, te da ponova ne ispaštamo.

Da ne vređamo Cara Gospoda Boga, te da ne zaslužimo još veću kaznu, avaj, bez pomilovanja.

Da se ne kaljamo nevaljalstvom, te da se ne bi morali ponova prati svojom krvlju i svojim suzama.

Da ne gazimo svetinje predaka naših, te da ne bi opet bili pregaženi.

Neka nam škola bude sa verom, politika sa poštenjem, vojska sa rodoljubljem, država sa Božjim blagoslovom.

Neka se svaki vrati Bogu i sebi; neka niko ne bude van Boga i van sebe, da ga ne bi poklopila jeziva tama tuđinska, sa lepim imenom i šarenom odećom.

Neka se svak, ko je srpski rodoljub, pašti da zadobije carstvo nebesko, kojim se jedino može održati carstvo zemaljsko na duže vreme.

Kad je naš narod rekao: pravda drži zemlju i gradove, kao da je rekao: carstvo nebesko drži carstvo zemaljsko. Jer, pravda je jedna sila od mnogih sila carstva nebesnoga. Jedna druga sila jeste vera, treća ljubav, četvrta istina, peta milost, šesta mudrost, sedma čistota, i tako skoro bez broja i bez kraja.

Razmislite koju od ovih sila imate, a koju nemate. Po žurite da ih sve zadobijete. Tako ćete biti savršeni kao Otac vaš nebesni što je savršen. Tako ćete odoleti mračnim silama pakla, koje su bile preovladale našom državom, koje će nas i u sećanju dugo moriti kao što mori strašan san. I tako ćete najzad, oružani silom nebeskom, najbolje potvrditi i svoje rodoljublje i svoj naziv pravoslavnih hrišćana.

Neka vam je na pomoć Gospod Hristos, sa Ocem i Duhom Svetim na vek veka. Amin.

Vladika Nikolaj Velimirović – Kroz tamnički prozor