PRVI BEOGRADSKI MUČENICI
Ko su bili beogradski mučenici Sveti Ermil i Stratonik Beogradski, pravoslavni djakon i rimski vojnik koji su mučenički postradali za veru u doba cara Likija
Sveti Ermil i Stratonik Beogradski
O ranohrišćanskim mučenicima đakonu Ermilu i vojniku Stratoniku iz današnjeg Beograda relativno se malo zna. Iz Žitija ovih, inače na pravoslavnom Istoku veoma poštovanih svetitelja zna se da su za veru u Gospoda Hrista postradali u rimskom gradu Singidunumu, u podunavskoj provinciji Gornjoj Misiji (Mysia Superior). Ova rimska oblast je obuhvatala prostor današnje Srbije ispod reka Save i Dunava do Đerdapa. Glavni grad provincije bio je Viminacijum (Viminacium, Biminakion), rimski grad na ušću reke Mlave u Dunav, kod današnjeg Kostolca.
Iz ranohrišćanske prošlosti Beograda poznato je da je prvi po imenu poznati episkop grada bio Ursakije (Ursacie) , koji je inače bio pristalica Arijeve jeresi, i to do kraja života (+371). Svakako da Ursakije nije bio i prvi hrišćanski episkop u Singidunumu, jer bi to značilo da početak organizacije crkvenog života u ovom gradu počinje sa arijanstvom, što niukom slučaju nije tačno. Sigurno je, međutim, da je Beograd već krajem 3. veka, kao i mnogi drugi gradovi u Donjem Podunavlju morao imati organizovan crkveni život, a to znači i svog episkopa. Možda je na samom početku 4. veka usled progona hrišćana od strane rimskog cara Dioklecijana, za izvesno vreme Singidunum ostao bez svog episkopa, jer se on ne pominje pre 313. godine, odnosno pre poznatog zakona o verskoj slobodi, koji su u Mediolanumu izdali zajedno Konstantin i Likinije. Milanski edikt o slobodi i Hrišćanstva u Rimskom carstvu ovde spominjemo zbog toga što su beogradski mučenici Ermil i Stratonik postradali za veru u Hrista Gospoda posle stupanja na snagu ovog zakonskog akta. Ovim zakonom je kao što je poznato i hrišćanima data sloboda vere i savesti kao svima ostalim religijama i verovanjima.
U savremenoj nauci još uvek je diskutabilno kada su tačno postradali beogradski mučenici Ermil i Stratonik. Obično se okvirno uzima godina 314. ili pak 315. Za savremene istraživače isto tako još uvek je sporno mesto njihovog stradanja. U žitiju svetih se samo kaže da su njihova tela nakon bacanja u reku Dunav, posle tri dana pronađena na 18 milja ili stadija nizvodno od Singidunuma. Koje bi to mesto danas moglo biti? Ovo pitanje je utoliko važnije zato što se u nekoliko verzija žitijnog teksta konstatuje da su hrišćani na mestu pronalaska njihovih tela, tu ih i sahranili. Čak se kaže da su njihova tela položena na mesto napravljeno od kamena (en topw tw laxeutw) , ili u prirodnu pećinu (sphlaion). Da li je na mestu njihovog pogreba kasnije podignut hram njima posvećen? Svakako da jeste. Teško je, međutim, isto tako utvrditi lokalitet tog hrama. Žitijni tekst sam po sebi nije u tom pogledu precizan i dovoljno informativan. Jasno se pominje reka Istros, odnosno Dunav, kao mesto izvršenja smrtne kazne nad svetiteljima. Za nas se u prvom redu postavlja pitanje na kom mestu su oni bačeni u Dunav?
Odakle treba početi sa odmeravanjem 18 milja ili stadija koje se u Žitiju pominju kao mesto pronalaska njihovih tela? Tela Svetih su po svoj prilici pronađena na desnoj obali Dunava. Minologij cara Vasilija Makedonca (867-886), doduše, ništa ne govori o pronalasku i pogrebu moštiju beogradskih stradalnika. Ostale verzije Žitija su u tom pogledu dosta jasnije. Izričito se u njima kaže da su tela posle tri dana (meta goun trithn hmeran) (tertio ergo die postea, in loco deserto iacentia visa sunt corpora Martirim …), pobožni ljudi hrišćani uzeli i položili zajedno, na osamnaest milja (stadija) od Beograda. Zna se da je lokacija rimskog Singidunuma kao urbanog naselja i vojne tvrđave bila u današnjem gradskom jezgru Beograda. Danas su to ulice: Kralja Petra Prvog, Vasina, Trg Republike, Dečanska, Cara Dušana, Simina, Uskočka, prostor oko Saborne crkve i zdanja Patrijaršije. Svakako da udaljenost u iznosu od 18 milja treba meriti od Singudunuma nizvodno desnom obalom reke. Najnovija istraživanja i pretpostavke donela su i neke zaključke, da je mesto pogreba Svetih selo Brestovik, odnosno Seone kod Smedereva. Naime, na tom lokalitetu su arheolozi otkopali jednu ranohrišćansku crkvu-baziliku. To mesto se identifikuje sa rimskim naseljem Aureus Mons. Bazilika se datira u 5. vek, i smatra se da je bila posvećena, ili što je još verovatnije, sagrađena kao hram-martir na grobu samih mučenika, kako je to već zahtevala ranohrišćanska praksa.
Brojni žitijni tekstovi Svetog Ermila i Stratonika kao i prepisi istih (postoje i latinske verzije žitija), govore da je njihov kult i poštovanje bio veoma raširen, ne samo u ranoj hrišćanskoh Crkvi, već i u srednjem veku. Sem hrama koji je svakako postojao na njihovom grobu, pretpostavlja se da su imali i hram podignut u njihov spomen i u samom Carigradu, vizantijskoj prestonici. Istina, u glavnom gradu Vizantije pominje se hram posvećen Svetom Stratoniku, ali nije sasvim izvesno o kom Stratoniku je reč, pošto se često događa da ima više hrišćanskih svetitelja sa istim imenom. Uostalom, da se radi o hramu posvećenom beogradskim mučenicima, ne bi u tom pogledu bilo izostavljeno još jedno ime, a to je Ermil. U manastiru Stavronikita na Svetoj Gori postoji freska Svetog Ermila i Stratonika. Na toj fresci đakon Ermil stoji desno, u desnoj ruci drži Krst kao znak stradanja i pobede nad svojim mučiteljima; leva ruka mu je ispružena na dole. Stratonik je na istoj predstavi levo od Ermila, u desnoj ruci takođe drži Krst malo podignut u visinu glave i oreola; leva ruka mu je poluispružena i nalazi se u visini grudi.
Vreme stradanja Svetih Ermila i Stratonika u Beogradu obično se dovodi u vezu samog početka sukoba cara Konstantina Velikog i njegovog savladara i zeta Likinija. Likinije je vladao na Istoku, prema tome i u oblasti rimskog Ilirika na Balkanskom poluostrvu. Crkveni istoričar Jevsevije Kesarijski (+oko 340) i Sokrat Sholastik (posle 439) govore o sukobu dvojice careva. Jevsevije izričito kaže da su dvojica careva složno pobedili svoje suparnike Maksencija i Maksimijana. Zajedno su u Mediolanumu (-danas Milano u severnoj Italiji) izdali zakon o slobodi Hrišćanstva. Ali potonji sukob Konstantina i Likinija savremenik vidi kao sukob mnogoboštva, koje je na izmaku i Hrišćanstva koje dolazi, i koje je nedavno (313) tek steklo pravo građanstva u Rimskom carstvu. „Digao je (-Likinije) ruku, ne na Konstantina, nego na Boga, koji je pozajmio svoju moć Konstantinu …“ Sama pak pobeda Konstantina nad Likinijem, koja je kasnije usledila (324) je definitivna pobeda Hrišćanstva. Likinije je makar u početku bio naklonjen hrišćanima, ali se odjednom okrenuo protiv njih i čak je izdao „zapovest da se episkopi ne smeju sastajati s neznabožcima, da bi tako sprečio da Hrišćanstvo ne uzme maha“. Žrtve takvog gonjenja su i Ermil i Stratonik iz Singidunuma.
Kratak sadržaj Žitija je sledeći: tiranin Likinije (- epitet tiranina za Likinija zabeležen je čak i u 11. kanonu Prvog vaseljenskog sabora – videti, R. Popović, Vaseljenski sabori – odabrana dokumenta, Beograd 2002, str. 21) je progonio hrišćane. Djakon Ermil je odmah zatočen u Singidunumu. Saslušavao ga je lično Likinije. Kao nepokolebivog u veri, car ga je stavio u tamnicu na tri dana ne bi li se ovaj predomislio. Međutim, Ermil se nije odrekao vere u Gospoda Hrista. U toku mučenja javlja mu se Anđeo i sam Gospod, koji ga hrabri da izdrži do kraja. U toku ispitivanja i mučenja dogodilo se da je i čuvar zatvora, vojnik Stratonik takođe postao hrišćanin. I Stratonika su dali na muke, ali je i on do smrti ostao veran. Obadvojica su dobili smrtnu kaznu, stavljeni su isti kovčeg i bačeni u reku Dunav. Njihova tela voda je posle tri dana izbacila na kopno 18 stadija daleko od Singidunuma, a hrišćani su ih sahranili.
Najstarija verzija sačuvanog Žitija Svetog Ermila i Stratonika potiče iz 6. veka. Kraća verzija Žitija nalazi se u Minologiju Vasilija Makedonca, zatim kod Simeona Metafrasta, dok Minologij Mihaila IV Paflagonijca donosi opširnu verziju Žitija. Sa ove verzije donosimo i prevod Žitija na savremeni srpski jezik.
Stradanje svetih i slavnih Hristovih mučenika Ermila i Stratonika
Bezbožni car Likinije pokazao je veliku revnost za idolopoklonstvo, ali je isto tako svim hrišćanima pretio stravičnom smrću. Zbog toga su bili pretraživani gradovi i planine, sela i polja i same kuće. Onaj ko bi hrišćanina izdao caru taj je bio pohvaljivan i zasluživao je najveće počasti. Jednoga dana kada je Likinije predsedavao carskom sudu dođe jedan čovek i reče mu: „Ima, care, neki čovek po imenu Ermil, u činu đakona, koji je već odavno poštovalac hrišćana, a i sam jeste hrišćanin, ali s druge strane on uopšte ne poštuje ni bogove, a ni tebe care“. Čuvši ovo, tiranin zapovedi da Ermila zatvore i dovedu ga na sud. Najpre su ga svugde tražili, ali su ga našli pri molitvi. Bio je uhapšen i predat carskom sudu, međutim, Ermil se sa velikom radošću pokorio policijskim potkazivačima.
Kada se Ermil pojavio pred carem, car mu reče: „Odgovori mi jesi li ti hrišćanin, kako sam čuo?“ On odgovori: „Ne samo da Hrišćanstvo ispovedam, već sam posvećen za đakona da služim nevidljivom Bogu“. Oštroumni tiranin, želeći dakle da se ličio uveri, reče mu: „Poštuj, dakle, bogove!“ Stradalnik odgovori: „Da li si ti gluv care, ili si izgubio razum? Ja sam ti već rekao, da kao đakon služim Bogu nevidljivom, a ne ovim bogovima koji su bezdušni i gluvi (-bezglasni), dostojni da budu samo predmet podsmeha, a nikako klanjanja“. Car nije mogao da podnese ovako iskrene reči. Odmah je zapovedio da stradalnika udaraju po licu spravama za mučenje napravljenim od bakra, dok istovremeno jedan od glasnika povika: „Prestani da tako govoriš, Ermile, ukaži poštovanje caru, žrtvuj bogovima i bićeš oslobođen stradanja“. Udarali su ga zatim bez milosti, a Ermil povika uzvišenim glasom: „Na večne kazne, o tiranine, vi sami bićete kažnjeni od istinitog Boga, jer Ga vi nipodaštavate da biste poštovali lažne bogove i (što je još pogubnije) što vi i druge prisiljavate i uvlačite u isto bezbožništvo“.
Kada je car uvideo da su mučenja bila veoma duga, on posla stradalnika u tamnicu na tri dana govoreći: „Pokajaće se od ovog uzaludnog uzdržavanja“. Dok su ga vodili u tamnicu, stradalnik je pevao Psalam: „Gospod je moj pomoćnik i neću se plašiti šta će mi učiniti čovek“ (Ps 118:6-7). Odlučio se da pretrpi nevolje za Hrista, a Ovaj mu posla Anđela da ga ukrepi govoreći mu: „Ermile, budi hrabar i nemoj imati strah“ (Dap 18:9), govori i ne ućuti, bori se i ne budi strašljiv. Pobedićeš tiranina i primićeš odozgo slavni stradalnički venac“ (1 Petr 5:4).
Posle tri dana Likinije ponovo sazove svoj sud i pozva na njega božanskog Ermila. „Jesi li ti, reče mu, najzad odlučio da žrtvuješ bogovima da bi bio oslobođen groznih muka koje su ti nadomak glave? Ili, i dalje nastavljaš da se izlažeš opasnostima?“ Na to, stradalnik Hristov reče: „Care, ja sam ti već rekao ne; beskorisno je ponovo me ispitivati. Ja imam na nebesima jednog Boga koga gledam, za koga želim da se žrtvujem, i od koga očekujem brzu pomoć“. Car opet ponovi: „Pokaži mi da li je on moćan da ti dođe u pomoć?“ Odmah posle toga šestorica ljudi snažnih ruku a bezdušni, koji su spremni na ludosti i smrt, položiše stradalnika na zemlju i nečovečno ga udarahu. Međutim, podvižnik bez ikakvog straha tiho se molio: „Gospode Bože moj, Ti koji si zbog mene podneo udarce i Krst za vreme Pontija Pilata – prizri na mene stradalnika (Dap 20:24), daj mi snage da idem do kraja mojim putem i da zajedničarim u Tvojoj slavi“ (1 Petr 4:13). Takva bejaše njegova molitva. Odjednom se začu glas odozgo koji govori: „Zaista, zaista, Ermile, kroz tri dana bićeš oslobođen sadašnjih stradanja i primićeš od mene najveću nagradu za sve tvoje muke“.
Ovaj glas osnaži i ohrabri podvižnika a prestravi mučitelje; oni svi popadaše na zemlju drhteći i tresući se od straha. Međutim, (Likinije) zaslepljen svojom bezbožiošću i izgubivši razum, ne htede da bude mudar i učini dobro (Ps 36:3), niti da razume da to sam Bog učini ova čudesa. Likinije posla mučenika u jedan tamni i mračni zatvor. Ali, našem duhovnom podvižniku (atleti) pridruži se jedan drug: naime, čuvar zatvora Stratonik, kome se Sveti (Ermil) bejaše poverio. Bio je veoma mudar čovek i Ermilov potajni prijatelj; on je delio njegova ubeđenja i hrišćansku veru. Sastradavao je sa svojim prijateljem kada je ovaj javno, pred mnogima bio mučen. Za trenutak nećemo više govoriti o božanskom Stratoniku, već produžavamo istoriju o božanskom Ermilu.
Ermil se vratio u tamnicu pevajući Psalam: „Gospod je moja svetlost i moje spasenje, njega ću se bojati“ (Ps 35:3).
Posle ove molitve, veličanstvena svetlost odozgo obasja ga da potvrdi molitvu, a jedan glas začuo se odozgo ponovo i preporučio duhovnom atleti (podvižniku) da i dalje ostane hrabar i još mu objavi, kao i ranije, da će njegov kraj (smrt) nastupiti za tri dana.
Sutradan, Likinije predsedavajući svome sudu ponovo zapovedi da dovedu Ermila. Ovaj pristupi sa srcem punim radosti, kao što se videlo na njegovom licu. Likinije, smešeći se i klimajući glavom, i providno se podsmevajući svetitelju, reče: „Dođi. Kako si iskoristio vreme i mračni zatvor koji sam ti dao? Da li si promenio mišljenje? Ili nam treba još kazni i mučenja da pobedimo uzdržanje tvoga srca?“ Podvižnik odgovori: „Zagušljivo i tamno mesto – gde sam bio zatočen – donelo mi je veliku radost. Sada mir i radost ispunjavaju moju dušu kada pomislim na dobra koja me očekuju. Vama se, pak, veoma divim što još uvek duhovno slepi, nećete nikako da okrenete oči ka Istini“. Tiranin sa velikom gorčinom odgovori: „Izgleda, ti nisi shvatio da vređaš kao bezumnik. Odgovori mi, dakle, jasno: hoćeš li ti žrtvovati bogovima, ili da ti ja sudim kako zaslužuješ?“ Stradalnik odgovori: „Care, ja sam ti već rekao kakva je moja odluka. Čini dakle, što ti drago“.
Likinije se razgnevi i naredi da Ermila polože na leđa, i da ga udaraju po trbuhu sa štapom. Ova kazna je odvratna: uglovi ovog štapa behu tako šiljati da se zabadahu u telo. Kada je bio tako udaran bez milosti, duhovni podvižnik je imao veliku utehu: molio se tako skrušeno, i gledao samog Hrista koji beše došao da mu pomogne, da mu olakša muke i objavi utehu (-kraj stradanja). Car, dakle, misleći da postojanost stradalnika u svojoj veri (pobožnosti) i privrženost istoj, dokazuje njegovo preziranje carskog dostojanstva, nastavio je da ga muči. Isprebijao mu je utrobu orlovim kandžama, kako se zovu gvozdeni orlići, dok Sveti nije progledao unutrašnjim, duhovnim očima srca. Svetitelj je brzo odgovorio jednim odeljkom Psalma: „Moje srce i moje telo drhte pred Bogom živim“ (Ps 84:3).
Posle ovog isleđivanja i kazni, tiranin je imao nameru da ga vrati u tamnicu da bi ga podvrgao još težem mučenju. Ali, dobri Stratonik je odlučno rešio da ispuni svoja obećanja i zapovest, i tako videći kako Ermil trpi, i ne mogući da mu pomogne, sastradavaše i plakaše mnogo. Videći ga neki vojnici, optužiše ga caru: „Care, čuvar zatvora Stratonik, očigledno saučestvuje u Ermilovom stradanju i hrišćanskoj veri; on je sav tužan videći kako Ermil strada“. Likinije je odmah pozvao Stratonika i pitao ga, da li je bio Ermilov prijatelj. Učenik, daleko od toga da porekne istinu, priznade da je bio Ermilov prijatelj, ispovedi svoju veru i osudi formalnu zabludu idolopokonstva. „Ja se plašim, dodade on, samo Tvorca nebesa i Zemlje“. Car naredi da ga šibaju kao i Ermila, „dok mu dotiče glasa“. Kada su ga šibali, stradalnik je usmerio svoje oči ka prijatelju i molio je njegovo posredništvo pred Hristom: „Ermile, govorio je on, moli se Hristu za mene da bih Ga i ja mogao ispovedati bez slabosti, i da pobedim bez muke sve obmane tiranina“. U međuvremenu on se rugao Likiniju, odbijao je da prinese žrtve slepim božanstvima i još je prizvao na njega kaznu istinitog Boga. Car, videći da i on ide da postrada, posla ga u zatvor, i nakon zastrašivanja mučenjem, ostavio mu je vremena da se pokaje.
Stavljen pod jaku stražu, mučenik je prizivao Isusa i upućivao mu je ovu molitvu: „Gospode, ne pominji naše stare grehe. Dođi nam u pomoć, o Bože, Spasitelju naš, radi slave imena Tvoga“ (Ps 79:8-89). Odmah se začuo glas sa nebesa: „Vi ste završili vaš put, veru ste sačuvali. Sleduje vam venac pravde, i sutra ćete ga primiti“.
Sutradan rano, Likinije pozva Ermila. Videći da je on nepokolebiv, stavio ga je na vešala, i stravično je mučio njegovo telo. Mučenik je ponavljao: „Gospode, dođi mi u pomoć, i oslobodi me“. Glas odozgo odgovorio mu je: „Budi bez straha, jer ja sam s tobom, i ja sam Bog tvoj“. Ovim glasom tiranin je bio prestrašen. Skinuo je mučenika sa vešala i naredio da ga bace u reku Dunav, ali tako kako njegovo časno telo ne bi bilo pronađeno. Zatim je doveo Stratonika da ga posavetuje: „Zaista bih ga ražalostio ako bih vam se pokorio da spasem moj život“. Likinije mu je uzvratio: „Ti dakle hoćeš da umreš sa Ermilom?“ „Savršeno“, odgovori Stratonik; „potrebno je zaista da prijatelji dele nesreće, a svakako je pravo da se zajedno raduju i u dobru. Za nas nema veće radosti i prijatnosti nego da stradamo za Hrista?“ Odbio je, dakle, da promeni mišljenje, i car je protiv njega doneo istu odluku i osudio je dvojicu mučenika na istu smrt. Jedan je i isti završetak, zaista sličan, i sreća, i zajedničko blaženstvo, i radost, i sudbina, zadesila ih obojicu.
Vodili su ih na poslednje mučenje. Pevali su sa Anđelima na Roždestvo Hristovo: „Slava Bogu na visini, na zemlji mir, među ljudima dobra volja“ (Lk 2:14). Kada su prispeli na reku, mučitelji su ih stavili u jedan kovčeg i bacili u talase. Osvećena telima Svetih, reka Dunav ih je vratila vernima. Bez sumnje, višnja Dobrota nije dopustila da oni budu zadržani. Posle tri dana, mučenička tela Svetih su se videla kako leže na strmoj obali. Pobožni hrišćani su ih uzeli sa poštovanjem, pevali su himne i sve ono što nalaže hrišćanski zakon za umrle, i položiše ih zajedno, na osamnaest milja od Singidonosa (-Beograd). Najzad, sve zajedničko beše dvojici prijatelja: ispovedanje Hrista, boravak u tamnici, bacanje u reku, nebeski život i pogreb na istom mestu.
Neka njihovim zastupništvom naš pobožni car primi sve što želi:
Bezbrojne pobede nad svojim neprijateljima,
Okajanje i oproštaj svojih grehova,
Udeo u nebeskoj radosti posle smrti,
Večni počinak sa svima svetima,
Počinak na mesti odakle je iščezla svaka tuga i uzdisanje,
Gde je svaka sreća i radost darovana
Kroz Hrista Boga, kome neka je slava u vekove. Amin.