Srbi su duhovni ratnici i vitezovi pravoslavlja protiv sila Antihrista

Kako i zašto su Srbi duhovni ratnici koji kao vitezovi pravoslavlja brane hrišćansku veru i spašavaju svet. Crnogorci će odigrati ključnu ulogu

Srbi kao duhovni ratnici protiv sila tame će spasiti svet od propasti i dolaska Antihrista. Još tačnije, Crnogorci kao najuzvišeniji vitezovi pravoslavlja i najhrabriji deo srpskog naroda će spasiti svet. Zvuči nestvarno i tabloidno, ali duhovna istorija se razlikuje od one materijalne i može se sagledati tek kroz vreme i kroz duhovnu vizuru.

Sveti ratnici

Danas je Srbija puna popularnih knjiga domaćih autora koji pišu o tajnom redu Zmaja, srpskim vitezovima srednjeg veka koji su u stilu Den Braunovih romana i triler modela iz knjige Gospodar prstenova navodno harali Evropom i Srbijom u tajnim misijama, bili nepobedivi i neustrašivi, bolji, lepši i veštiji nego što su to bili surovi krstaši ili pak stilizovani vitezovi okruglog stola. Srbi su bili i duhovni ratnici i pravoslavni vitezovi koji su nepobedivo vojevali sve dok nije došla prekobrojna i prevelika turska sila sa Orijenta.

Ta novovekovna priča pisaca koji samo jure prodaju i honorare za svoje knjige je besmislica koja se gradi na krhkim istorijskim podacima i prirodnoj potrebi da jedan narod pokaže svoju supremaciju. Tako smo mi Srbi postali nebeski narod, duhovni ratnici hrišćanstva i vitezovi pravoslavlja koji spašavaju celu planetu svojim junačkim delima protiv jačih i mnogobrojnijih protivnika. Medjutim, iako je sve to fikcija pisaca koja podilazi slavoljubivosti prosečnog čitaoca da bude deo tako slavne i ničim dokazane istorije, da se prepozna kao vitez junak, ipak postoji jedna duhovna nit koju je teško uočiti ali koja nas vodi od naših predaka do današnjih i budućih dana u kojima će Srbi ipak biti duhovni ratnici koji će odigrati ključnu ulogu u pobedi nad Antihristovim snagama novog svetskog poretka. Zapravo, tačnije rečeno to će biti Crnogorci, jer čojštvo i junaštvo koje Srbin iz Crne Gore ima odigraće ključnu ulogu u budućoj istoriji sveta. Kako će se to odigrati, nije nam dato da znamo, ali možemo naslutiti pravac i znake vremena.

Kroz istoriju su Srbi bili poštovani kao ratnički i tvrd narod. Nije bilo lako ratovati protiv Srba i bili su cenjeni vojnici najamnici. Istorijski zapisi govore o tome, kao i to da su nakon pada Srbije pod Otomansko carstvo Srbi postali značajan izvor turske vojne sile kao janičari. I to je dobro dokumentovano.

Takodje je istoričarima poznato da su u novijoj istoriji Srbi probojem Solunskog fronta zapravo probili trbuh velikog Austrougarskog i Pruskog carstva, koje je već postiglo mirovni sporazum i skoro zaključilo mir sa saveznicima, jer je na zapadnom frontu godinama bila pat pozicija i klanica u rovovima. Delovalo je da niko ne može dobiti rat, pa su zaraćene sile krenule u zaključivanje mira, ali tako nisu mislili Srbi koji su probojem Solunskog fronta krenuli pravo i nezaustavljivo na Beč da izravnaju račune sa austrougarskim okupatorima. Taj proboj Solunskog fronta je preokrenuo tok rata i uništio žuto crnu monarhiju kao i Prusku carevinu. To nam Nemci i Austrijanci nisu nikada zaboravili.

Po drugi put su Srbi preokrenuli tok ratnih dogadjaja kada su odbacili Hitlerov pakt i zaustavili njegove pripreme za osvajanje Rusije, što se smatra ključnim momentom propasti nemačke kampanje na istoku. Taj akte prkosne pobune prema Hitleru nije odigrao nijedan narod nalik Srbima. I tada su Srbi kao duhovni ratnici rekli ne Antihristu. I to veliko NE sili nacističkog satanizma nisu rekli akademski intelektualci i nazovi duhovni vitezovi skrivenih misterija, nego običan narod koji bolje vidi ko je ko i šta je šta.

Treći put su Srbi opet iz inata i prkosa 1999 godine rekli ne najačoj trenutno sili na svetu, Americi. Izgubili su rat ne na terenu nego u pregovorima ali ne i dušu. To nam i dalje pamte Amerikanci, da nas nisu faktički pobedili a ni ponizili, već da su Srbi svojom hrabrošću dali podstrek celom svetu da postoji narod koji se ne boji jačega i ne savija glavu po cenu sopstvenog stradanja. Opet su glavni junaci i duhovni vitezovi bili mali ljudi iz naroda, piloti, borci, dobrovoljci.

No, to sve o čemu pričamo je istorija, prošlost. Sadašnjost deluje tragično. Srbi su dezorjentisani, malodušni, depresivni, gladni, bosi, ispranih mozgova, pohlepni, korumpirani. Nigde se u u Srbij ne vide ti duhovni ratnici a tek se ne vide vitezovi pravoslavlja koji trebaju da spašavaju svet i da se bore protiv Antihrista. Srbi su se ućutali, sagnuli glave, prose milostinju od Evropske unije, uspavali su se, na veru i Boga su potpuno zaboravili. Milija im je kladionica, šoping mol i kafić nego crkva. Zato se zlopatimo, jer kao što kažu svetitelji srpski koji su imali dar prozorljivosti, mnogo smo Boga razgnevili i neće da nas pogleda pa je pustio da nas vragovi čereče.

Ali Bog ipak nije zaboravio Srbe, njegovo nasledje na zemlji. Ponudiće im iskupljenje. Jer Gospod je svakom pravoslavnom narodu dao po neki dar i moć. Rusima je Gospod dao ljudsku i materijalnu silu te direktnu zaštitu Presvete Bogorodice da sve vidljive i nevidljive protivnike pobede, Grcima je dato da talentom i sposobnostima slave Boga kroz liturgije i himne, Rumunima je dao krotkost i trpeljivost, Jermenima je dao mučeništvo, Bugarima izdržljivost, i tako redom, dok je Srbima dao ratničku narav, da se kroz odbranu vere pravoslavne iskupljuju za grehe i nemoral u koji su upali. Srbi su mali narod da bi stvarno pobedili snage Antihrista, to će kao mnogobrojniji uraditi Rusi, ali će duhovni ratnici iz Srbije i Crne Gore u jednom trenutku uraditi ono što je ključno i promeniti tok zacrtane istorije od strane svetskih vladara.

Imaju Srbi ratničke sposobnosti i veštine, neku ludost i hrabrost, ljudski faktor koji plaši neprijatelje, jer rat doživljavaju kao zabavu za razliku od svih ostalih naroda za koje je rat opsesija, strah i apokalipsa ili disciplinovano izvršavanje vojničkih zadataka.

Naime, da su Srbi još za vreme Cara Dušana bili blagočestivi i da sam car Dušan kao glava naroda nije uvredio samu Presvetu Bogorodicu time što je svoju suprugu usled straha od kuge odveo na Svetu Goru, mesto gde nijednoj ženi nije dopušteno da boravi, Srbi bi danas imali imperiju, jer imaju sposobnost da se šire i osvajaju. Ali greh za grehom i blagodat ode, dodje iskušenje i trpljenje, ostade samo mučenički podvig kao iskupljenje.

Srbi kao narod su duhovni ratnici kada vreme rata dodje, oni će tada postati vitezovi pravoslavlja kada stvarno budu suočeni sa tim koje će carstvo izabrati, Nebesko ili zemaljsko. Tek u susretu sa smrću i ratom, Srbi shvataju svoje biće, svoju prošlost, sadašnjost i budućnost. Do tada gmižu po mulju greha, blatu izazova i mamcima iskušenja kojima ih nečastivi zavodi i kvari. Ali kada postane biti ili ne biti, mali čovek postaje veliki vitez pravoslavlja, običan seljak postaje duhovni ratnik i krv heroja i mučenika iskupljuje grehe narodne.

S.V.

Biblija – Jevandjelje po Mateji, glava 13.

I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.

² I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.

³ I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.

⁴ I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;

⁵ A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.

⁶ I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.

⁷ A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.

⁸ A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.

⁹ Ko ima uši da čuje neka čuje.