Nekada moćna Štazi – Istočnonemačka bezbednosna agencija

Pođite u obilazak dubokog, mračnog sveta istočnonemačke bezbednosne agencije, poznate kao Štazi. Naročito su bili moćni u špijuniranju sopstvenih građana.

Do pada Berlinskog zida, 1989. godine, Štazi je usavršila sistem nadzora i psihološkog pritiska, kojim je kontrolisala državu decenijama. Hubertus Knabe izučava Štazi – takođe su ga i špijunirali. Deli sa nama zapanjujuće detalje o padu države pod nadzorom i otkriva nam koliko je lako bilo okrenuti komšiju protiv komšije.

Štazi – nekada moćna informativno bezbednosna agencija Istočne Nemačke

Ove godine, Nemačka slavi 25. godišnjicu mirne revolucije u Istočnoj Nemačkoj. Godine 1989, komunistički režim je oboren, pao je Berlinski zid i godinu dana kasnije Nemačka Demokratska Republika, NDR, na istoku, ujedinjena je sa Saveznom Republikom Nemačkom na zapadu kako bi bila osnovana današnja Nemačka. Između ostalog, Nemačka je nasledila arhivu istočnonemačke tajne policije, poznate kao Štazi. Samo dve godine nakon raspuštanja, njena dokumenta su postala dostupna javnosti i istoričari, poput mene, počeli su da izučavaju ova dokumenta, kako bi naučili više o tome kako je državni nadzor NDR-a funkcionisao.

Možda ste gledali film „Životi drugih“. Zbog ovog filma Štazi je postala poznata u celom svetu i, kako živimo u dobu u kome se reči, poput „nadzora“ ili „prisluškivanja“ nalaze na naslovnim stranama novina, želeo bih da govorim o tome kako je Štazi uistinu funkcionisala.

Prvo, hajde da se na kratko osvrnemo na istoriju Štazija, jer je ona izuzetno važna za razumevanje samog pojma. Njeno poreklo je u Rusiji. Godine 1917, ruski komunisti su osnovali Vanrednu komisiju za borbu protiv kontrarevolucije i sabotaže, skraćeno Če-Ka. Njen vođa je bio Feliks Džeržinski. Če-Ka je bila instrument komunista pomoću koga su učvrstili svoj režim, terorišući narod i ubijajući neprijatelje. Kasnije se razvila u dobro poznatu KGB. Če-Ka je bila uzor Štazijevim oficirima. Zvali su sebe Čekistima, a čak im je i grb bio veoma sličan, kao što možete da vidite ovde. Zapravo, Ruska tajna policija je bila tvorac i instruktor Štazija. Kada je Crvena armija okupirala Istočnu Nemačku 1945, odmah su počeli da se šire tu i ubrzo su počeli da podučavaju nemačke komuniste kako da osnuju sopstvenu tajnu policiju. Usput, u ovoj sali, u kojoj smo sad, osnovana je vladajuća partija NDR-a 1946.

2:52 Pet godina kasnije, osnovana je Štazi i, korak po korak, prljavi posao ugnjetavanja prepušten je njima. Na primer, centralni zatvor za političke zatvorenike, koji su osnovali Rusi, preuzela je Štazi i koristila ga je do pada komunizma. Vidite ga ovde. Na početku je svaki važan korak nadgledan od strane Rusa. Ali Nemci su poznati po svojoj efikasnosti, pa je Štazi rasla veoma brzo i već je 1953. imala više zaposlenih nego što je imala Gestapo, tajna policija nacističke Nemačke. Svake decenije broj se udvostručavao. Godine 1989, više od 90,000 zaposlenih je radilo za Štazi. Ovo je značilo da je jedan zaposleni bio odgovoran za 180 stanovnika, što je zaista bilo jedinstveno u svetu.

Na vrhu ovog ogromnog aparata, bio je jedan čovek, Erih Melke. Vladao je Ministarstvom za državnu bezbednost više od 30 godina. Bio je bezobziran funkcioner – u prošlosti je ubio dva policajca, nedaleko odavde – on je zapravo bio oličenje Štazija.

li šta je bilo tako izuzetno kad je Štazi u pitanju? Iznad svega, bila je to njena ogromna moć, jer je ujedinjavala različite funkcije unutar jedne organizacije. Pod jedan, Štazi je bila obaveštajna služba. Koristila je sve moguće instrumente da bi tajno stigla do informacija, poput doušnika, prisluškivanja telefona, kao što možete da vidite na ovoj fotografiji. I nije bila aktivna samo u Istočnoj Nemačkoj, već po celom svetu. Pod dva, Štazi je bila tajna policija. Mogli su da zaustavljaju ljude na ulici i da ih zatvaraju u sopstvene zatvore. I pod tri, Štazi je radila poput neke vrste javnog tužioca. Imala je ovlašćenje da otvori preliminarnu istragu i da zvanično saslušava ljude. I na kraju, ali ne najmanje važno, Štazi je imala sopstvene oružane snage. Više od 11,000 vojnika je služilo u njenom, takozvanom, oružanom puku. Osnovana je sa ciljem da guši proteste i pobune. Zahvaljujući ovakvoj koncentraciji moći, Štazi je nazivana državom u državi.

Ali pogledajmo što detaljnije oruđa Štazija. Molim vas da imate na umu da tada internet i pametni telefoni nisu još bili izumljeni. Naravno, Štazi je koristila sve moguće tehničke instrumente da nadgleda ljude. Telefoni su prisluškivani, uključujući i telefon kancelara Zapadne Nemačke, a često su i stanovi prisluškivani. Svakoga dana 90,000 pisama su otvarale ove mašine. Štazi je takođe pratila desetine hiljada ljudi, koristeći specijalno obučene agente i tajne kamere, kako bi zabeležili svaki korak koji neko napravi. Na ovoj slici vidite mene, kao mladića, baš ispred ove zgrade u kojoj smo sad, fotografisao me je agent Štazija. Štazi je čak sakupljala ljudske mirise. Skladištili su uzorke u zatvorenim teglama, koje su otkrivene nakon mirne revolucije. Za sve ove zadatke, bili su zaduženi visoko specijalizovani odseci. Odsek za prisluškivanje telefona bio je potpuno odvojen od odseka koji je proveravao pisma, s dobrim razlogom, jer ukoliko bi agent napustio Štazi, njegovo znanje je bilo veoma malo. Nasuprot Snoudenu, na primer. Ali vertikalna specijalizacija je takođe bila važna za sprečavanje bilo kog oblika empatije s posmatranim objektom. Agent koji me je pratio nije znao ko sam ja ili zašto sam praćen. Krijumčario sam zabranjene knjige iz Zapadne u Istočnu Nemačku.

Ali ono što je bilo najkarakterističnije za Štazi, bila je upotreba ljudskih obaveštajaca, ljudi koji su tajno izveštavali Štaziju. Za ministra Državne bezbednosti, ovi, takozvani nezvanični službenici, su bili najvažnije oruđe. Od 1975. pa na dalje, skoro 200,000 ljudi je bilo u stalnoj saradnji sa Štazijem, više od jednog procenta populacije. I, na neki način, ministar je bio u pravu jer tehnički instrumenti mogu jedino da registruju šta ljudi rade, ali agenti i špijuni mogu takođe da zabeleže šta ljudi planiraju da urade i o čemu razmišljaju. Iz tog razloga je Štazi regrutovala toliko obaveštajaca. Sistem njihovog pronalaženja i edukacije, kako je to nazivano, bio je veoma prefinjen. Štazi je imala sopstveni univerzitet, nedaleko odavde, gde su ispitivali metode i podučavali tome oficire. Ovaj vodič je pružao detaljan opis svakog koraka koji ste morali da napravite, ako ste želeli da ubedite ljudska bića da izdaju svoju sabraću. Ponekad čujemo da su doušnici primoravani da to postanu, ali to uglavnom nije istina jer je usiljeni doušnik, loš doušnik. Samo onaj ko želi da vam pruži željenu informaciju je efikasan uzbunjivač. Glavni razlozi zbog kojih su ljudi sarađivali sa Štazijem su bili politička ubeđenja i materijalna korist. Oficiri su takođe pokušavali da izgrade lične veze između sebe i doušnika, i da budem iskren, Štazijev primer nam pokazuje da nije tako teško pridobiti nekoga kako bi izdao druge. Čak su i neki od vrhunskih disidenata iz Istočne Nemačke sarađivali sa Štazijem, kao na primer Ibrahim Beme. Godine 1989, bio je vođa mirne revolucije i umalo nije postao prvi slobodno izabrani premijer NDR-a, dok nije otkriveno da je bio doušnik.

Mreža špijuna je bila zaista široka. U skoro svakoj instituciji, čak i u crkvama ili u Zapadnoj Nemačkoj bilo ih je mnogo. Sećam se kako sam rekao vodećem oficiru Štazija: „Da ste mi poslali doušnika, sigurno bih ga prepoznao.“ On je odgovorio: „Nismo poslali nikoga. Uzeli smo ljude koji su bili oko vas.“ Zapravo su moja dva najbolja prijatelja izveštavala o meni Štaziju. Nisu samo u mom slučaju doušnici bili bliski ljudi. Na primer, Veru Lengsfeld, još jednog vodećeg disidenta, špijunirao je njen muž. Poznatog pisca je izdao rođeni brat. Ovo me podseća na roman „1984“ od Džordža Orvela, u kome se čini da je jedina osoba od poverenja doušnik.

Ali zašto je Štazi sakupljala sve ove informacije u svojim arhivima? Glavni cilj je bio kontrolisanje društva. U skoro svim govorima, ministar Štazija je naređivao da se otkrije ko je ko, što je značilo ko o čemu razmišlja. On nije želeo da čeka da neko pokuša da deluje protiv režima. Želeo je unapred da zna o čemu su ljudi razmišljali i šta su planirali. Ljudi u Istočnoj Nemačkoj su naravno znali da su okruženi doušnicima, u totalitarnom režimu koji stvara nepoverenje i stanje široko rasprostranjenog straha, najznačajnija oruđa za ugnjetavanje ljudi u bilo kojoj diktaturi.

Zbog toga je retko koji Istočni Nemac pokušao da se usprotivi komunističkom režimu. Ukoliko jeste, Štazi je često koristila metod koji je bio uistinu dijaboličan. Nazivan je cerzecungom i opisan je u drugom vodiču. Reč je teško prevesti jer izvorno zanči „biodegradacija“. Ali to je zapravo prilično precizan opis. Cilj je bio da se tajno uništi samopouzdanje ljudi, na primer, narušavanjem njihovog ugleda, udešavanjem grešaka na njihovom poslu i uništavanjem njihovih privatnih odnosa. Imajući u vidu sve ovo, Istočna Nemačka je bila moderna diktatura. Štazi nije pokušavala da uhapsi svakog disidenta. Više su voleli da ih parališu, a mogli su da to rade jer su imali pristup tolikim ličnim informacijama i tolikim institucijama. Pritvaranje ljudi je korišteno samo kao poslednje pribežište. Za te svrhe, Štazi je posedovala 17 pritvora, po jedan u svakom okrugu. Ovde je Štazi, takođe, razvila prilično moderne metode pritvaranja. Po pravilu, oficir za saslušanja nije mučio zatvorenika. Umesto toga, koristio je prefinjeni sistem psihološkog pritiska za koji je stroga izolacija bila najbitnija. Skoro da se nijedan zatvorenik nije opirao svedočenju. Ukoliko vam se pruži prilika, posetite bivši Štazijev zatvor u Berlinu i prisustvujte turi čiji je vodič bivši politički zatvorenik koji će vam objasniti kako je ovo funkcionisalo.

Moramo odgovoriti na još jedno pitanje: ako je Štazi bila tako dobro organizovana, zašto je došlo do sloma komunističkog režima? Pre svega, 1989. godine rukovodstvo Istočne Nemačke nije bilo sigurno šta da radi protiv rastućeg nezadovoljstva naroda. A naročito su bili zbunjeni jer je u matičnoj zemlji socijalizma, Sovjetskom Savezu, zavladala liberalnija politika. Uz sve to, režim je zavisio od zajmova sa Zapada. Stoga, nijedna naredba nije data Štaziju da razbije pobunu. Zatim, u komunističkoj ideologiji nema mesta za kritiku. Umesto toga, vođe su se držale ubeđenja da je socijalizam savršen sistem i da Štazi mora to verovanje i da potkrepi, naravno. Posledica toga bila je da, uprkos svim informacijama, režim nije mogao da analizira istinske probleme i samim tim nije mogao da ih reši. Konačno, Štazi je uništena zahvaljujući strukturama koje je bila zadužena da štiti.

Štazijev kraj je bio nešto tragično jer su ovi oficiri bili zauzeti tokom mirne revolucije samo jednom stvari: uništavanjem dokumenata koje su stvarali decenijama. Srećom, zaustavili su ih aktivisti za ljudska prava. Zato danas možemo da koristimo dokumenta kako bismo bolje razumeli kako država pod nadzorom funkcioniše.

Hvala.

(Aplauz)

Bruno Đusani: Hvala. Mnogo vam hvala. Pa, Hubertuse, želim da ti postavim par pitanja jer držim u rukama prošlonedeljni „Špigl“. „Mein Nachbar NSA.“ Moj komšija NSA. A ti si nam upravo govorio o mojim komšijama, špijunima i doušnicima iz Istočne Nemačke. Dakle, postoji direktna veza između ove dve priče, ili ne postoji? Kako reaguješ kao istoričar, kad vidiš ovo?

Hubertus Knabe: Mislim da bi trebalo pomenuti nekoliko aspekata. Kao prvo, mislim da postoji razlika u tome zašto sakupljate ove podatke. Da li to radite da zaštitite svoj narod od terorističkih napada ili to radite radi ugnjetavanja svog naroda? U tome je osnovna razlika. Ali, s druge strane, i u demokratiji ovi instrumenti mogu da se zloupotrebe i to je nešto čega uistinu moramo da budemo svesni da bi to zaustavili i da, takođe, obaveštajne službe moraju da poštuju postojeće zakone. Treća stvar, verovatno, mi zaista možemo da budemo srećni jer živimo u demokratiji, jer budite sigurni da Rusija i Kina rade isto to, ali niko ne govori o tome jer niko ne sme to da radi.

BĐ: Kada je priča prvi put objavljena, prošlog jula prošle godine, podneli ste krivičnu prijavu Nemačkom sudu. Zašto?

Hubertus Knabe: Da, uradio sam to zbog druge stvari koju sam pomenuo, ja verujem da, naročito u demokratiji pravila postoje za svakoga. Napravljena su za svakoga, zato je nedopustivo da bilo koja institucija ne poštuje pravila. U nemačkom krivičnom zakonu stoji da nije dozvoljeno prisluškivanje nekoga bez sudske dozvole. Srećom, tako je napisano u nemačkom krivičnom zakonu, te stoga ukoliko se ne poštuje, onda mislim da je istraga neophodna i trebalo je mnogo vremena da nemački javni tužilac otvori istragu, a otvorio je samo u slučaju Angele Merkel, ne i u slučaju ostalih ljudi koji žive u Nemačkoj.

BĐ: To me iznenađuje zbog – (Aplauz) – zbog priče koju si ispričao. Gledano spolja, ja ne živim u Nemačkoj, očekivao sam da će Nemci reagovati mnogo snažnije, istog momenta. Umesto toga, reakcija je došla tek kada je otkriveno da je kancelarka Merkel prisluškivana. Zašto je to tako?

Hubertus Knabe: Ja to shvatam kao dobar znak, zato što se ljudi osećaju sigurno u ovoj demokratiji, nije ih strah da će da budu uhapšeni i kada napustite ovu salu, nakon konferencije niko ne mora da strahuje da tajna policija stoji napolju i čeka da vas uhapsi. Dakle, to je dobar znak, mislim. Ljude nije zaista strah, kao što bi moglo da bude. Ali, naravno, mislim da institucije imaju odgovornost da zaustave ilegalne aktivnosti u Nemačkoj, ili bilo gde drugo.

BĐ: Jedno lično pitanje, i biće i poslednje. Bila je debata u Nemačkoj o odobravanju azila Eduardu Snoudenu. Da li ste za ili protiv ovoga?

Hubertus Knabe: Uh, to je teško pitanje, ali ako mene pitate i, ako bih iskreno odgovorio, dao bih mu azil jer mislim da je zaista hrabro ono što je uradio i uništio je čitav svoj život, svoju porodicu i sve. Zato mislim da moramo da učinimo nešto za te ljude, a naročito ako pogledate nemačku istoriju, gde je toliko ljudi moralo da pobegne i da traži azil u drugim državama, a nisu ga dobili, zato bi bio dobar znak, ako bismo njemu dali azil.

(Aplauz)

BĐ: Hubertuse, mnogo vam hvala.

Hubertus Knabe

Izvor: Ted konferencija