GRAD  BEZ  MIRISA

 

Otputovala  je  na  sedam  dana

u  daljinu  od  četiri  stotine  kilometara

bilo  je  nužno

nije  riječ  o  izletu

Vodeni žig poema o poplavi i pesma Grad bez mirisa

prije  puta  stan  temeljito  očistila

neke  stvari  u  podrum  spustila

cvijeće  kod  komšinice  prenijela

hrane  u  frižideru  ostavila

plus  ono  u  špajzi

zaželi  li  se  student

doma  svoga

za  sobom  zaključala

Šaro  ju  je  pozdravio

dugim  psećim  pogledom

pomislila  je

da  je  nekako  tužan

možda  je  bolestan

kao  da  se  oprašta

 

a  sve  bi  bilo  isto

i  da  nije  napravila  tako

 

putovanje  traje  mjesec  i  pol

nije  riječ  o  izletu

u  kakvu  egzotičnu  zemlju

ta  što  će  joj  veća  egzotika

od  normalnoga  života

koga  sada  nema

 

grad  u  kome  boravi

razvlači  svoje  učmale  dane

malo  prijepodne

još  manje  predvečer

tko  je  bolestan

u  kom  je  dućanu  jeftiniji  vece  papir

 

badava  televizori

kad  pred  njih  sjedaju

oni  koji  ne  razlikuju

televizor  od  televizije

a  poplava  nije  na  daljinski

ne  gleda  se  kroz  naočale

za  tri  de  dimenziju

 

i  već  je  dosadno

večerima  zaredom

na  svim  kanalima

gledati  kako  nadire

guta  ceste  dvorišta  štale

pentra  se  kroz  vrata

onda  čak  i  kroz  prozore

ljude  koji  se  kližu  niz  krovove

 

njen  grad  nije  mrtav

samo  tako  izgleda

a  za  Šaru  ne  zna

stigla  poruka

da  je  viđen  pred  njenim  vratima

na  četvrtom  katu

voda  je  bila  do  prvoga

blago  Šari

imao  je  samo  tri  kata

 

odonda

nema  grada  ni  na  televiziji

nije  više  vijest

reporteri  i  mikrofoni

ne  umiju  prenijeti

nesnošljivi  smrad

raspadanja  egzotične  svakodnevnice

 

a  koga  više  zanimaju

ljudi  sa  maskama

u  gradu  bez  podruma

 

i  kome  je  to  važno

što  ona  može  otputovati

u  grad  koji  nije  ostavila

i  sa  propusnicom

na  jedno  prijepodne

ući  u  vlastiti  stan

možda  sada  na  trećem

ili  ipak  na  četvrtom  spratu

nesigurna  hoće  li  je  Šaro  nanjušiti

po  mirisu  ili  hodu

 

kad  je  i  jedno  i  drugo

voda  iz  grada  odnijela

i  možda  Šaru

u  uspomenu  rastopila.

 

 

Jagoda  Kljaić

(Iz upravo objavljene knjige „Vodeni žig – poema o poplavi u dvadeset pjevanja“)