Društvo napetosti gde isfrustrirani pojedinac dominira

U društvu napetosti gde isfrustrirani pojedinac vodi život bez smisla često pisac ostane bez teksta

Tuga me obuzima dok gledam svet i društvo oko sebe. Isfrustriran pojedinac u napetom društvu velikih tenzija vodi život bez smisla. Očaj i negativnost s jedne strane, bahatost i luda zabava sa druge strane. Prvi su u beznadju, drugi su u lažnoj nadi. Prvima je sve tamno i mračno, drugima je sve svetlo i preuveličano. Prvi troše sebe u mračnoj imaginaciji a drugi troše život kroz zabavne iluzije koji su im poturene. Prvi bi da se menjaju sa drugima ali ne mogu, a drugi ne znaju da ih neminovno čeka sudbina prvih.

Isfrustriran pojedinac stvara društvo napetosti – demonske skulpture u Velikoj Britaniji

Ogromna je napetost u našem društvu. Frustracija pojedinca je prisutna na svakom koraku. Svi su svime nezadovoljni. Svi se troše i habaju. Svima su svi drugi krivi. Sve je polusredjeno, nesredjeno, nepravilno, haotično, sve izaziva tenziju. Ne postoji mir u ljudima, već samo otupelost i depresija. Ili pak caruje psihoza i histerija. Sve je energizovano. Svi su prenaglašeni u svemu, osećajima, mislima, reakcijama. Svuda su prisutni osudjivanje i krivica u društvu bez stvarne savesti i morala. Svima je svako drugi kriv. Nedužnost je lično svojstvo i apsolutan kvalitet isfrustriranog pojedinca a nepravda društva prema njemu je aksiom.

To uostalom svi vi koji čitate ovaj tekst i sami vidite. Mnogi i osećate na svojoj koži. A ponajviše se reaguje histerično, depresivno, ogorčeno, pesimistično, ozlojedjeno. Radost življenja je izgubljena. Zato je pisac ostao bez teksta.

A ima pomoći. Ima. Tu je blizu, nadomak ruke, u vama samima. Potrebno je samo malo volje i molitve. Da, molitva Gospodu, molitva Presvetoj Bogorodici, molitva Svim Svetima. Potrebno je voditi Bogougodan život. Bes, gnev, ljutina, ozlojedjenost, gorčina, reskost, cinizam, depresivnost, to nije Bogu ugodno, to je odlika onih koji su u grehu, onih koji su pobedjeni od duhova tame. Ali malo ko će poverovati u to, da je to spasenje od ružnog života. Malo ko će poverovati da treba da se moli i prepusti svoju sudbinu Gospodu da ga vodi a ne da je sam kreira. Jer, onako kako mi stvaramo život, takav ga i imamo. Svi mi zajedno činimo život onakvim kakav jeste i društvo onakvim kako jeste. Brige smo sami stvorili, prihvatili ih kao kukavičje jaje, nisu brige došle niotkuda, zna im se poreklo. I umesto da brigu predamo Gospodu i vodimo bezbrižan i vedar život, mi se grčimo i u patnji istrajavamo, patnji koja nas ničemu ne uči, koja nas samo muči. Zato pisac ostane bez teksta kada vidi svoje prijatelje kojima treba da objasni uzroke problema, uzroke koji su uvek duhovne a ne materijalne prirode.

Ko ne stremi Gospodu, dušu svoju ne čisti od greha. Greh se nagomilava i duša mu je sve prljavija a um uznemireniji. Patnju doživljava kao mučenje a ne kao čistilište duše. Zato nečista duša i nečist um, ne mogu stvarati čist, životan i uredan svet, osmišljeno društvo i život sa smislom, život i društvo Bogom nadahnuto. Mada, može nečista duša umrtvljena pohlepom, hedonizmom i komforom, vodjena strašću zgrtanja i bogaćenja, opterećena mehaničkom pedanterijom, ona može stvoriti organizovan, materijalno bogat i uredjen svet, ali to je svet hladne uravnilovke, automatizma i ritualnosti, društvo bez Svetog Duha spasenja.

Onaj pak koji pravilno stremi Bogu, koji sluša i izvršava zapovesti, na njega se kroz crkvene službe i molitve spušta Sveti Duh, raslabljujući blago i neprimetno demonske uticaje i ogrehovljenost. Kroz post i molitvu se sila greha na nama smanjuje, ispovest greh duše osvetljava i izobličava a pričešće greh isteruje iz duše. I tako iz ciklusa u ciklus, na svakoj liturgiji Sveti Duh koji se spušta na osvećene darove, dotiče i našu dušu, čisti je i jača od greha. Ona postaje lakša, svetlija, bezbrižnija, vedra i mirna. Andjeli je okružuju i čuvaju dušu pravednika od zlih duhova i tajnih strela podnebeskog sveta. Čista duša čoveka čini mirnim.

Nečista duša uvek teži grehu sa kojim je obremenjena, kojim je vezana. Nečista duša je stoga uvek nemirna ili depresivna, greh je pritiska. Ona je u večitoj potrazi za smislom ili je pak u potpunom besmislu pasivnog bitisanja, nesvesna da dok nosi teret greha sa sobom ne može da se oslobodi straha i briga. Čak i kada na trenutak postane svesna svoje grešnosti, zli dusi su stalno na straži i zavode um čoveka da se ne prepusti spasonosnom leku. Kreneš ka Crkvi i veri, napraviš jedan korak ka ispunjavanju zapovesti, a onda na tebe nagrne sumnja da li je to pravi put, lenjost, malodušnost, odlaganje, protivljenje, bogoborački prkos, gordost da ti znaš bolje sam sebi da pomogneš od bilo kog drugog. Ne odbacuješ taj negativan impuls, prihvataš ga. Opet si pobedjen.

Zato sam i tužan. Zbog onih koji se stalno žale na nepravedan život a nisu svesni koliko su im želje besmislene jer ne žive u Bogu, nego u svojim zamislima šta bi život trebao da bude.

Š.V.

Biblija – Jevandjelje po Mateji, glava 13.

I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.

² I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.

³ I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.

⁴ I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;

⁵ A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.

⁶ I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.

⁷ A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.

⁸ A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.

⁹ Ko ima uši da čuje neka čuje.