MALI ŠARPLANINCI I MONAH
Slika na kojoj je otac Prokopije iz manastira Visoki Dečani okružen sa štencima šarplaninaca me je inspirisalo da napišem tekst šta je Šarplaninac – car medju psima. I kučka Baka koje se sećamo
Šarplaninac je posebna vrsta psa, mada je svaka rasa pasa jedinstvena, čak je i mešanac jedinstven po svom karakteru. Ipak Šarplaninac ima posebno mesto u našim srcima. Moja supruga je imala ženku Šarplaninca, koja se zvala Baka, i njena slika i nakon dosta godina od njenog upokojenja, stoji i dan danas u našem stanu i čuva nas svojim isplaženim modrim jezikom.
A divne slike oca Prokopija sa pufnastim štencima šarplaninca iz manastira Visoki Dečani, inspirisale su me da napišem ovaj tekst o šarplanincima i našoj Baki.
Štenci šarplaninaca i otac Prokopije iz manastira Visoki Dečani sa Kosova u igri
Šarplaninac je planinski ovčar, snažan pas, poreklom sa Šar planine, odakle mu i naziv, hrabar, pametan i odvažan pas, sposoban da se bori sa vukovima i da bespoštedno čuva stado i svog gospodara. Naš Šarplaninac je kao malo šteno stiglo u dom moje supruge, i to direktno iz nekog sela sa Šar planine, što joj je očigledno dalo i dosta rezak i divlji karakter. Još dok je bila malo štene, primetili su da Baka ima tamno plave desni i ždrelo, što je odlika opasnih šarplaninaca, makar tako kaže urbana legenda.
Ispostavilo se da je to tačno, jer kako je odrasla, samo njih četvoro iz porodice je smelo da joj pridje. Niko drugi nije smeo da joj pridje, jer je besno kretala na svakoga ko se približi kući. Imala je snažan zaštitnički instinkt.
Zanimljivo je da je Baka bila agresivna i prema svima koji su joj bili u okruženju i pored kojih je odrasla, koje je poznavala ceo život, prve komšije, drugi zet, prijatelji. Ipak, samo je bila mirna sa najužom porodicom moje supruge, na ostale je nasrtala.
Baka je bila klasičan šarplaninac, rutava, guste dlake, tamno siva, pametna, lepa, doduše malo manjih dimenzija, jer je kao štene imala težu bolest, pa se nije razvila do maksimalnih veličina koje jedan rasni šarplaninac može da dostigne.
Kad šarplaninac voli onda je to bezuslovno i do kraja života
Kao što rekoh, bila je agresivna ali i razdragana. Imale je svojstven, pomalo čudan karakter, spoj tvrdoglavosti, lucidnosti, inteligencije i neke šarmantne dovitljivosti. Živela je u kući i dvorištu i u dvorište niko nije mogao da udje jer je ona besno nasrtala na svakoga ko naidje samo blizu ali je s druge strane bila i plašljiva, posebno kada grmi i seva, jer se tada uvlačila u kuću i krila ispod kreveta, što priznaćete, nije odlika neke hrabrosti. Volela je da se igra, a posebno je obožavala sneg i zimu. Često je trčala u krug po dvorištu kao da goni stado na planini.
Ipak je ona bila i ženka šarplaninca koja nam je jedne godine donela na svet 9 malih kučića, od kojih je samo 6 štenaca preživelo. Bio je to plod kratke ljubavi sa lokalnim uličnim mangupom, koji je hrabro preskočio visoku ogradu i usrećio nas sa mnoštvom kučića kao na ovim slikama. Doduše bili su ovako slatki samo dok su bili štenad, posle se ispostavilo da su pravi mešanci.
Baka i ja smo imali dve nezaboravne anegdote, kojih želim sada da se setim, dok gledamo ove divne slike sa štencima šarplaninaca.
Prva anegdota je vezana za to kako smo se Baka i ja upoznali. U vreme kada smo moja tadašnja devojka a sadašnja supruga počeli da se zabavljamo, negde prvih dana upoznavanja, dodjem do kuće svoje sadašnje supruge. Ne sluteći ništa a ne bivajući na vreme upozoren, udjoh u dvorište njene kuće. Odjednom iz kuće izjuri sivo crna pseća gromada i pravo prema meni. Moja supruga, njena sestra i majka videvši mene, videvši šarplaninca koji leti ka meni, znajući njen karakter počeše da vrište, očekujući krvoproliće i kidanje mojih udova.
Ne znajući kakva mi opasnost sledi, pošto sam bio neobavešten, nasmejah se naivno kučetu i rekoh neštou stilu: „Dobra kuca, dobra kuca“ i krenuh kao da je pomazim. Moja supruga i njeni su bili sledjeni u velikom vrisku koji im se oteo. Ja pomalo zbunjen.
A Baka?
Šarplaninac je rasa koja potiče sa Šar planine
Ona je jurnula ka meni, stala ispred mene, savila rep i legla da je pomazim. Prava ženka. Sagnuh se i počeh da je mazim, potpuno nesvestan straha moje supruge. Oni i dalje sledjeni i zbunjeni, ne znaju šta se dešava. Ne mogu da veruju da nije skočila na mene i raskomadala me. Ni pre a ni posle toga našeg susreta nikoga nije prihvatila, osim mene. Zet koga je znala čitav život, nije smeo da joj pridje, kidisala je na njega. Mene je prihvatila, ko zna kakav je instinkt u njoj bio, verovatno je znala da ću biti suprug njene gazdarice, gazdaricin gazda, pa i njen. Čudan je život.
Od tada smo se Baka i ja dobro slagali. Iako su mi objasnili a i video sam sam da je Baka agresivan šarplaninac, da je besna prema svima, mene je trpela i dozvoljavao sam sebi da je maltretiram, mazim pa čak i naljutim se na nju ponekad sa udaranjem po njenim butinama.
Medjutim, druga anegdota koja je bila nezaboravna je kada me je Baka ujela za nogu. Ujela me je kada sam je branio, da paradoks bude veći. A evo priče kako se to dogodilo. Jedne noći čujemo mi nju da besno laje i da ne prestaje. Pogledam napolje i vidim nekog ludog mladića, verovatno drogiranog, kako preko naše ograde u pola noći, baca veliko kamenje na nju. Ona laje i nasrće na njega i ogradu, ali ne može zbog visine ograde da ga dohvati a on je sa visine gadja i viče na nju.
Izadjem napolje da smirim situaciju, kada drogirana budala baci kamen na mene i pogodi me u arkadu, krv poteče. Sad i ja skočih na njega da branim svog psa, uhvatih ga za okovratnih i počeh da šamaram, šarplaninac iza mene laje, meni krv lipti sa glave, i u jednom trenutku samo osećam kako me moj šarplaninac ujeda za nogu.
Šarplaninac je poznata rasa pasa kao ovčarski pas zaštitnik
Pogledam dole, imam šta da vidim, da li od straha, ili instinktivno da me odvuče od napadača, Baka me ujede za list noge i poče da vuče dalje od ograde. Jednom rukom držim drogiranu budalu gore a drugom rukom pokušavam da otklonim ujed šarplaninca. Trajalo to montipajtonovsko stanje par minuta, na kraju me kuče pusti, a i drogirani napadač se oslobodi i pobeže a ja ostah na bojnom polju krvave glave i krvave noge.
Doduše, moram priznati Baka me nije jako ugrizla, više je to bilo neki upozoravajući ugriz, ali ne verujem da je bilo ko imao takvu situaciju u životu.
Ali bez obzira na sve to šarplaninac je car medju psima. Šarplaninac je neponovljiv pas. I dan danas nas čuva.
Zlatko Šćepanović
Šarplaninac moje supruge – ženka šarplaninca Baka
Pas Šarplaninac – poreklo o osobine
Na osnovu istorijskih podataka, veruje se da preci šarplaninca potiču od molosa drevnog Tibeta, sa obronaka Himalaja. Sa ove geografske teritorije, molosi su krenuli u beskrajna putovanja sledeći svoje gospodare. Šarplaninac je stigao na Balkan sa legijama Aleksandra Velikog gde se i zadržao. Ime je dobio po planini gde je najviše odgajan – Šar planina.
Prvi put je prikazan u Ljubljani 1926. godine. Od strane međunarodne kinološke federacije (Fédération Cynologique Internationale,FCI) prvi put je priznat kao posebna vrsta ilirskog ovčara, tj. Ilirski ovčarski pas (na osnovu starog imena regiona Ilirija), 1939. godine. A onda, 1957. godine, na zahtev Jugoslovenskog kinološkog saveza (JKS), Međunarodna kinološka federacija (FCI) promenila je ime u Jugoslovenski ovčarski pas – Šarplaninac, po Šar planini, gde je rasa najraširenija.
Karakteristike rase
Veoma inteligentan pas. Sposoban da samostalno donosi ispravne odluke što mu je često nepravedno zamereno kao tvrdoglavost. Od ove rase ne treba očekivati beskonačno i bespogovorno izvršavanje komandi – šarplaninac će izvršiti komandu onda kada sam proceni da je to potrebno, ali ako vidi da je komanda samo proizvod dominacije a ne stvarna potreba, onda će je ignorisati. Veoma lojalan prema porodici sa kojom živi i tačno prepoznaje i poštuje hijerarhijski redosled. Traži korektan i dosledan odnos na koji uzvraća velikom privrženošću i ljubavlju. Odrasle jedinke zbog svoje velike snage i hrabrosti se jedino mogu kontrolisati ako su ispravno vaspitane i socijalizovane.
Nerado prihvata strance i nepoverljiv je prema njima što ga čini odličnim psom čuvarom. Takođe je sposoban da prepozna sve vanredne situacije i da to signalizuje ukućanima. Loše podnosi vrućinu i u takvim prilikama mu treba omogućiti da se skloni u hlad. Hladnoću podnosi odlično i ona je u stvari njegov prirodni ambijent. Voli da se slobodno kreće po imanju koje čuva i zato nije pas koji će biti zadovoljan u stanu ili pasjoj kući. Prema deci je veoma nežan i dopustiće im mnogo, iako je svestan svoje prednosti u fizičkoj snazi.
Slike preuzete sa FB naloga Manastira Visoki Dečani
Zanimljive priče. I fotografije.
Sjećam se kobile, kada sam joj kao dijete bez upozorenja i glasa pristupila s leđa dati joj sijena u rukama, imala sam nekih 6 godina ili malo više, kobila se uplašila, zarzala i skočila i udarila me nogom i ja sam pala. No nije mi ništa bilo. Ono što me je dodirnulo u srce jest sama kobila, došla je do mene i naslonila svoju prekrssnu glavu na moju i polizala me.Ali taj naslon glave trajao je nekih 10 sekundi. Ona je bila bolesna i stara i morali su je usmrtiti. Cvetka se zvala. Nakon nje je došao neki bijesni konj. Volio je da grize.
Imali smo jednu čudnu mačku.Žuti mačor.Imao je čudne aktivnosti.Jako je volio da ispod kapije pruži nožice i kada naiđe prolaznik onda ga je obujmio prednjim nogama i zario kandže.I to je volio raditi i meni, gdje god ja on zamnom i s leđa napadao, bila sam sve izgrebana i mrzila sam ga. Dobio bi i batina ali nije prestao. Netko ga je otrovao. Bio je poseban jer je uvijek ispraćao goste i popeo se na malu klupicu ispred.
Nostalgija ah…
Imala sam jako dobrog prijatelja, tigrasta papigica, zelena.Mikica se zvao. Bili smo mali i brat ju je od neke ušteđevine kupio, dočekala nas na stolu,on nije brinuo o njoj, kupio i ostavio.I tako smo se ja i moj prijatelj jako vezali jedno za drugo, 12 godina prijateljstva.Svaki dan.Svaki dan je bio otvoren kavez. Volio je kupanje i sušenje fenom, uživao je.Znao je i pričati. Bio je sretan samnom. I mene je isto usrećivao.Prvo iz škole pogled na njega, juri kući.Ujutro bi se jako veselio kad bi me ugledao, uvijek sam mu ostvljala radio, volio je pjesme, tambure najviše. Bilo bi to pravo veselje. A onda jednom je prestao da jede i tri dana sam mu pokušavala dati jesti, bio je kao perce, na nozi mu je narastao tumor, vodila sam ga i veterinaru u autobusu.Veterinar je rekao da može dati injekciju da ugine. Injekcija skupa užas jedan, a ja to ne bih ni mogla. Molila sam se Bogu da ne pati. Tri dana je umirao, tri dana sam plakala i slijedeće jutro je zabio glavu u rešetke. Tada je stao moj dječji svijet.Na testu iz matematike od stresa mi je išla krv iz nosa inače bih dobila jedinicu nisam ništa znala.Profesor me poslao kući.Ponovila sam test, prepisala pitanja i dobila četvorku.A papigica. Tata ju je bacio u kontejner za smeće, jao,jao…koji šok za mene. Otišla sam u suzama do kontejnera i pretraživala po smeću, našla sam ju.Imala sam jednu kutijicu u kojoj sam joj napravila krevet.I zakopala sam ju kod djeda na grob, kod nogu. :) Vjerovali ili ne, prošlo je godina i onda sam sanjala tu moju pričicu kako je u raju sa Kristom. To je bio tako stvaran san, da vjerujem eto što god sad netko kazao, vjerujem da je tamo.Rajska ptica.
Imala sam i pse, nikada mi neće biti jasno zašto drugi ljudi imaju potrebu trovati tuđe pse iz čista mira.Komšije.
Hvala za tekst, uživala sam čitajući ga.Imate Vi zanimljivih dogodovština.
@ Martina
Mene su same fotografije na kojima se vidi čista radost i ti tako ćebasti šarplaninci štenci naterali da napišem nešto o iskustvu sa tom rasom pasa, koju volimo, mada je to zahtevan pas, to treba priznati.
Vi ste imali kudikamo složenija i dublja iskustva sa životinjama, moj senzibilitet nije baš tako osetljiv prema njima.
Fotografije su predivne. Još je predivnije vidjeti kako je čovjek, otac Prokopije, jednostavan u Božjoj ljubavi. To je ono što se ne viđa baš u svijetu u kojemu ja živim.
(Dali bi to mogao i neki biskup napraviti?) :)
Imam ženku šarplaninca, staru 18 meseci…
Dosta je krupna, ima 45kg, imam je već 15 meseci…
Pokušavala sam bezbroj puta da radim sa njom, dresura, uz nagrade u obliku granula i komada mesa… Nije pomagalo… Ništa me nije slušala…
Ima svoj boks (3×3m, i kućicu van boksa) često je bila puštena po dvorištu dok nije počela da preskače ogradu ka komšiji i luta po naselju… I to smo nekako rešili,podigli smo ogradu, i bila je puštena gotovo 24h… Kao mala bila je kažnjavana, zatvorena u boks, nisam je tukla već sam je par puta po njuškici udarala, pokušavala je još kao mala da me ujede, pokazivalaa sam joj da ne sme to da radi, vikala na nju, ona je i tada režala mada se to nije često dešavalo… Pre par dana poslali smo je na dresuru kod jednog čoveka (tamo nema tuče već čovek pokušava da ispravi neke greške na najbolji mogući način). Pošto nisam kući trenutno pitala sam tatu kako napreduje dresura rekao je da je režala puno na tog dresera, on je preporučio da tata uzme nekog drugog psa za mene jer će ona kada se bude kucila biti mnogo agresivnija i neće biti dobro po mene…. Ja sam je mnogo zavolela i mnogo sam vezana za nju…
Zanimaju me mišljenja, da li je to ispravno ili ne?
Šarplaninac je car među psima…naša carica se zove Anđa,i zaista ima sve osobine jedne pseće carice. Ali ovo nije pas koji se bira nasumično,zbog lepote ili nekakvih drugih osobina. I definitivno nije pas za gradove.. naravno ako želite da bude srećan. Iako je naše seosko dvorište poprilično veliko,Anđa ne može da dočeka kretanje u šumu, jer je tek tamo je svoja na svome.
O besprekornosti njenog čuvarskog umeća mogla bih da pišem mnogo…ali neću.Dovoljno je da kažem da se od porodice ne odvaja nikada. Naročitu pažnju ima naš najmlađi član, čija kolica obezbeđuje kao najplaćeniji telohranitelj.. ne mogu ni da pretpostavim šta bi se desilo ukoliko bi nešto ili neko pokušao da priđe…naravno,upozorenja daje na vreme,režanjem, tako da je svima jasno još dok su na bezbednoj udaljenosti da druženja nema :)
Ženke su opasnije od mužjaka,lojalnije i koliko je to moguće, poslušnije. Puno je maženja i ljubavi potrebno da se ovaj zverko otkravi, i ne bude kao klima na Šar planini..
Nisam stručnjak za šarplanince ali bih poslušao savet dresera, s obzirom da se on bavi psima, zna i šta je moguće i šta je nemoguće sa karakterom psa. Mi smo bolećivi prema onom što zavolimo, ne primećujući kolika to opasnost za nas može biti.
Šarplaninac ako ima loš karakter, imaće ga zauvek, a pošto je to veliki pas, on je kao takav opasnost za ukućane i sve ostale. Tim pre što su šarplaninci posesivno ljubomorni i mogu postati ljubomorni ili ljuti na nekog od ukućana, može to biti i beba, tako da takav karakter ne bih držao u kući.
Teško da karakter psa može išta da promeni, pa ni maženje i paženje :-)
Karakter se kod pasa formira isto kao i kod čoveka. Priroda je ono na šta se teško može uticati..ali opet,ako je moguće sa vukom ili lavom onda sa psom tek nije neostvarljivo. Drugo je pitanje zašto ljudi biraju pse za koje se zna da važe za opasne.
Skoro su novine pisale o slučaju Rotvajlera koji je na smrt izgrizao vlasnicu.Teško je na osnovu pojedinačnih (nesrećnih) slučajeva suditi o čitavoj rasi. Sa druge strane,nema niti jednog zabeleženog incidenta sa Pudlicom ili Retriverom.Pa opet,teško da bi Pudla mogla da izađe na kraj sa narastajućom populacijom šakala,ovde u D. peščari.
Katarini nažalost ne mogu da pomognem savetom,ali verujem da odluka nije laka.
Овако драги пријатељи, немојте ми замерити на коментару али морам написати, родом са подручја Шаре и овако стоје ствари. Постоје две пасмине, овај сиви пас, на сликама горе, са незаслуженом славом чувара оваца и прави бели шарпланински овчарски пас. Овај сиви се прославио грешком једног београдског професора који је истог пријавио као пса чувара оваца са Шаре. Тај исти професор је повремено долазио на Шару ради скијања још у оно време и није био потпуно упућен у распознавању ове две пасмине. Сиви пас је у суштини домаћи пас и сточари га ретко користе као пса овчара, ради се о сеоском дворишном псу. Доста је интелегентан па га зато понекад војска користи у чувању границе као и за друге потребе. Прави шарпланинац овчар је бело-прљаве боје, боје сличне руну белих оваца, а у стаду оваца га можете разазнати само по његовој величини. Јако је миран, не напада људе и искључиво чува стада, најпре од вукова а онда и осталих дивљих животиња. Са оковима око врата у стаљу је да се супростави чопору од најмање пет вукова. Даље, далеко је већи и снажнији од овог сивог, по пар месеци годишње прати испашу оваца на планини и ретко га можете срести у селима. Иначе ради се о веома добрим псима са Шаре са тиме да је грешком један преузео славу другог. Поздрав за све читаоце.