Uništi potpuno svoje neprijatelje jer neprijatelj nikada ne odustaje

U ratu i nadmetanju ako ne dovršiš posao do kraja, neprijatelj će se vratiti i zato uništi potpuno svoje neprijetelje dok još imaš moć. Petnaesto pravilo moći Roberta Grina

15-o pravilo moći

Uništi potpuno svoje neprijatelje

Još od vremena Mojsija je bilo svim vodećim osobama jasno da opasan neprijatelj mora skroz da bude uništen. Dokle god samo i jedna varnica postoji, u svako vreme opet može požar da izbije. Stati na pola puta donosi veće gubitke nego totalno istrebljenje: Neprijatelj se opet oporavlja i osvetiće se. Uništite ga – ne samo fizički, već i psihički.

Bog rata – Jules Perahim

Poštovanje pravila:

Nijedno rivalstvo između lidera nije čuvenije u kineskoj istoriji od borbe između Hsiang Jua i Liu Panga. Ova dva generala su počela svoje karijere kao prijatelji, boreći se na istoj strani. Hsiang Ju je bio plemić, velik i moćan, nasilan i temperamentan, pomalo sporo misleći, ali ipak dobar ratnik koji se uvek borio na čelu svojih trupa. Liu Pang je bio seosko dete. Nije bio neki vojnik i preferirao je žene i vino naspram borbe, u stvari on je bio pomalo nitkov. Ali je imao volje i sposobnost da prepozna najbolje stratege, držeći ih kao svoje savetnike, i slušajući njihove savete. On je napredovao u vojsci pomoću ovih veza.

U 204 p.n.e., kralj Č`u-a je poslao dve ogromne armije da osvoje moćno kraljevstvo Č`in-a. Jedna armija je otišla na sever, pod zapovedništvom Sung Ji-a i sa zamenikom Hsiang Ju-om; druga armija koju je vodio Liu Pang se uputila pravo ka Č`in- u. Meta je bila izvanredna prestonica kraljevstva Hsien-Jang. Hsiang Ju, uvek nasilan i nestrpljiv, nije mogao da podnese pomisao na to da će Liu Pang prvi doći do Hsieng-Jang-a i možda preuzeti komandu nad čitavom armijom.

U jednoj tački na severnom frontu, Hsiang-ov komandant, Sung Ji, oklevao je da pošalje svoje trupe u borbu. Besan, Hsiang jer je to otkrio, nazvao je Sung Ji-a izdajicom, odsekao mu glavu i preuzeo komandu nad armijom. Ne čekajući naređenja, on je napustio severni front i uputio direktno na Hsieng-Jang. On je bio uveren da je bolji vojnik i general od Liu-a, ali na njegovo opšte zaprepašćenje, njegov rival, je vodeći manju i hitriju vojsku uspeo prvi da se domogne kraljevstva Hsieng-Jang. Hsiang je imao jednog savetnika, Fan Ceng-a, koji ga je upozorio, „Liu Pang je navikao da bude pohlepan samo za žene i bogatstvo, ali od kada je ušao u prestonicu sve je to stavio u drugi plan. To pokazuje da on visoko cilja.„

Fan Ceng je savetovao Hsiang-u da ubije svog rivala pre nego što bude kasno. On je rekao generalu da pozove živahnog seljanina na banket u njihovom kampu izvan Hsien-Jang-a i usred ceremonije igranja sa mačem da mu odseče glavu. Pozivnica je poslata, Liu je pristao na ovo i došao je na banket. Ali Hsiang je oklevao sa početkom igranja sa mačem i dok je dao signal za početak, Liu je osetio zamku i uspeo da pobegne. „Ah!„ zaplakao je Fan Ceng od bruke, uvidevši da plan nije uspeo. Liu Pang će ti preoteti celo kraljevstvo i čak će nas sve pobiti.„

Uvidevši svoju grešku, Hsiang je ubrzo potom krenuo maršem ka prestonici, ovoga puta odlučan da odseče glavu svom rivalu. Liu se nikada nije borio kada je imao male šanse za pobedu, pa je napustio grad. Hsiang je zauzeo Hsieng-Jang ubivši mladog princa Č`in-a i spalivši grad do zemlje. Liu je sada bio Hsiang-ov ogorčeni neprijatelj koga je jurio mesecima i na kraju ga je saterao u grad opasan zidinama. Zbog manjka hrane i rasula u vojsci Liu je tražio mir.

Ponovo je Fan Ceng upozorio Hsiang-a, „Uništi ga! Ako ga pustiš da se izvuče pokajaćeš se.„Ali Hsiang je odlučio da bude milostiv. On je želeo da dovede Liu-a živog u Č`u i da ga primora da ga ovaj prizna za svog gospodara. Ali Fan je bio u pravu: Liu je uspeo iskoristiti pregovore oko predaje kao priliku da pobegne sa malom vojskom. Hsiang zapanjen što je ponovo pustio rivala da se izvuče, ponovo je krenuo na Lia, ovoga puta sa toliko besa da se činilo da je poludeo. U borbi Hsiang je zarobio Liu-ovog oca, uspravio ga i vikao Liu preko borbene linije, „Predaj se sada ili ću skuvati tvoga oca živog!„Liu je mirno odgovorio,

„Mi smo zakleta braća, tako da je moj otac i tvoj takođe. Ako insistiraš da skuvaš sopstvenog oca, pošalji mi bokal supe!“ – Hsiang odustaje od toga i bitka se nastavlja.

Nekoliko nedelja kasnije, u besomučnoj poteri, Hsiang nije bio mudar i razbacao je svoju vojsku. I tako je Liu u iznenađujućem napadu opkolio njegov glavni garnizon. Po prvi put se sve okrenulo. Sada je Hsiang tražio mir. Glavni savetnik je rekao Liu da uništi Hsiang-a i njegovu armiju bez milosti. „Da ga pustiš bilo bi kao da gajiš tigra-proždreće te kasnije„. Liu se složio.

Pravio je lažan dogovor da bi Hsiang opustio odbranu, pa zatim zaklao skoro čitavu njegovu armiju. Hsiang je uspeo da pobegne. Peške i sam, znajući da je Liu ucenio njegovu glavu, došao je do male grupe vojnika koji su se povlačili i rekao je: „Čuo sam da se nudi hiljadu zlatnika za moju glavu. Dopustite da vam učinim uslugu. „Zatim se sam zaklao.

Tumačenje pravila moći

Hsiang Ju je u dosta prilika pokazao svoju nemilosrdnost i retko je oklevao da uradi ono što bi mu služilo. Ali sa Liu Pang-om je postupao drugačije. On je respektovao svog rivala i nije hteo da ga porazi pomoću prevara, želeo je da pokaže svoju superiornost na bojnom polju čak i da natera mudrog Liu-a da se preda i da mu služi. Svaki put kada je imao rivala u svojim rukama nešto ga je nateralo da okleva – fatalna simpatija ili respekt prema čoveku koji mu je nekada bio prijatelj i drug u armiji. Ali i u trenucima kada bi se Hsiang odlučio da bude radikalniji u nameri, opet ne uspeva da ispuni to, što ga je i upropastilo. Liu nije oklevao kada je imao sviju šansu.
Ova je sudbina svih nas kada gajimo simpatije za neprijatelja, kada ga sažaljevamo ili imamo nadu u pregovore, što nas onemogućava u borbi. Mi samo povećavamo njihovu mržnju i strah. Mi smo ih pobedili i oni su poniženi, i tada ih mučimo. Ta zlopamtila i otrovnice će nas jednog dana ubiti. Moć se ne upotrebljava tako. Moraju biti prognani, uništeni i da se ne onemoguće nikakve šanse da se vrate, da nas love. Ovo je istina o dvojici prijatelja koji su postali neprijatelji. Zakon koji uređuje totalni antagonizam glasi: Pregovori ne dolaze u obzir. Samo jedna strana može da pobedi i to totalno.
Liu Peng je dobro naučio ovu lekciju. Posle poražavanja Hsiang Jang-a ovaj sin farmera je otišao da postane glavni komandant armije Č`u-a. Uništivši sledećeg rivala kralja Č`u-a, njegovog bivšeg lidera-krunisao se za cara, uništavao je sve na njegovom putu i zapamćen je u istoriji kao jedan od najvećih vladara Kine, besmrtni Han Kao-cu, osnivač Han Dinastije.

Oni koji teže da ostvare neke stvari ne treba da imaju milosti.
Kautilia, indijski filozof, 3. vek p. n. e.

Poštovanje pravila:

Vu Čao, rođena 625. g. , je bila ćerka vojvode i kao mlada, lepa i šarmantna žena ona je odvedena u harem cara T`ai Cung-a.
Carev harem je bilo opasno mesto puno mladih konkubina koje su želele da postanu careve miljenice. Vu-ina lepota i živahnost su brzo osvojile ovu bitku, ali znajući da car može biti zamenjen ona se skoncentrisala na budućnost.
Vu je uspela da zavede carevog raspuštenog sina, Kao Cung-a, u jedinoj mogućoj prilici kada ga je našla samog, dok se olakšavao u kraljevskom kupatilu. I tako kada je car preminuo i Kao Cung ga zamenio, ali je ona kao i sve ostale konkubine preminulog cara podvrgnuta tradicionalnom postupku: glava joj je obrijana i odvedena je u manastir gde je trebala da provede ostatak života. Posle sedam godina uspela je da pobegne. Komunicirajuci sa carem i udruživši se sa caricom, ona je uspela da dobije neuobičajen, visoki kraljevski čin, koji joj je dozvoljavao povratak u palatu i harem. Ona je saznala, a ni kraljica nije to poricala, da ne može da rodi naslednika i bila je u ranjivoj poziciji, a Vu joj je bila značajan saveznik.
U 654. g. Vu Čao je rodila dete. Jednog dana je carica došla u posetu, i ubrzo nakon što je otišla, Vu je udavila novorođenče – svoje sopstveno dete. Kada je ubistvo otkriveno, sumnja pada na caricu, koja je tamo bila u to vreme i čija je ljubomorna narav bila svima poznata. To je i bio Vu-in plan. Ubrzo zatim carica je optužena za ubistvo i pogubljena. Vu Čao je bila krunisana carica kao zamena. Njen novi muž, koji je bio naviknut na ovozemaljska uživanja, je rado prepustio njoj vodstvo nad vladom i od tada je poznata kao kraljica Vu.

Iako je posedovala ogromnu moć, nije se osećala sigurno. Svuda je bilo neprijatelja, nije mogla da spusti gard ni na sekund. Kada je imala 41. godinu počela je da se plaši da će njena lepa nećaka da postane careva mezimica. Ona je otrovala nećaku. U 675 njen rođeni sin, koji je smatran za naslednika, biva otrovan takođe. Sledeći po starini, nezakoniti sin, biva prognan zbog lažnih optužbi. 683. godine car je umro i Vu je sledećeg sina proglasila neodgovarajućim za presto. To je značilo da će njen najmlađi, nemoćni sin postati car. Tako je ona nastavila da vlada.

Kroz pet godina bilo je još ostataka dinastije. Svi oni nisu uspeli da je poraze i svi zaverenici su pogubljeni. Već 688. godine nije bilo nikoga da joj parira. Ona se proglasila božanskim potomkom Bude i 690. godine su joj se ispunile želje:postala je Sveta i Božanska carica Kine.

Vu je postala kraljica zato što niko nije preostao iz porodice Tang dinastije. I tako je vladala bez izazova preko dekadu mirnih godina. 705. g. sa osamdeset godina je bila prinuđena da abdicira.

Tumačenje

Svi koji su poznavali caricu Vu su primetili njenu energiju i inteligenciju. Tada nije bilo budućnosti za ambicioznu ženu koja je par godina bila u haremu, a onda doživotno poslata u manastir. U Vu-inom postepenom, ali izvanrednom usponu do vrha, ona nikad nije bila naivna. Ona je znala da će svako oklevanje, svaka momentalna slabost naznačiti njen kraj. Ako se svaki put kada se reši neprijatelja, pojavi novi, rešenje je jednostavno: Ona je morala da ih sve uništi, ili da bude ubijena. I drugi carevi su pratili taj put do vrha, ali je njoj kao ženi bilo mnogo teže da poveća moć, pa je bila još surovija.

Četrdeset godina vladavine carice Vu, je bio jedan od najdužih perioda kontinurane vlasti u kineskoj istoriji. Iako je njena priča `krvavi uspon do moći` dobro poznata, ipak se u Kini smatra da ona spada među najsposobnije i najefektnije vladare.

Sveštenik je pitao španskog državnika i generala Ramon Maria Narvaez-a na samrti(1800-1868), „ Da li vaša ekselencija oprašta svojim neprijateljima?„ „Ja ne trebam da im oprostim, „odgovori Narvaez, „jer sam ih sve pobio. „

Ključevi moći:

Nije slučajnost da obe priče koje ilustruju ovaj zakon, dolaze baš iz Kine: Kineska istorija obiluje primerima neprijatelja koji su preživeli, pa se vratili da love suparnika. „Uništi neprijatelja„ je ključna strategijska zamisao Sun Cu-a, 4. vek p. n. e. autora „Umetnosti ratovanja„. Ideja je jednostavna: Tvoji neprijatelji ti žele zlo. Oni najviše žele da te eliminišu. Ako u svojim bitkama sa njima, staneš na pola puta ili tri četvrtine puta, samo budi bez milosti i nade u pregovore, jer ih to samo čini više ljutim i odlučnijim, i oni će ti se jednom i osvetiti. Možda će neko vreme delovati prijateljski, ali to je samo jer si ih porazio. Jedina šansa im je da vrebaju svoju šansu.

Rešenje: Nemaj milosti. Uništi ih totalno, kao što bi i oni tebe. Na kraju jedini mir ili sigurnost kome se možeš nastati je neprijateljov nestanak.

Mao Ce-tung, odani čitalac Sun Cu-a i kineske istorije generalno, znao je važnost ovog zakona. 1934. godine komunistički vođa i 75. 000 slabo opremljenih vojnika su otišli u napuštene planine zapadne Kine da bi pobegli Čang Kai-šek-sovoj dosta većoj armiji (dugi marš).

Čang je bio odlučan da eliminiše svakog preostalog komunistu, i za par godina Mao je ostao sa manje od 10. 000 vojnika. 1937. godine, kada je počela japanska invazija na Kinu, Čang je računao da komunisti više nisu pretnja. Odustao je od potere i koncentrisao se na Japance. Deset godina kasnije komunisti se oporavljaju i kreću na Čangovu armiju. Čang je zaboravio staru mudrost uništenja neprijatelja, ali Mao nije. Jurio je Čanga, dok ga nije proterao sa celom armijom na Tajvan. Ništa nije ostalo od Čangovog režima u glavnim oblastima Kine.

Mudrost ovog pravila je stara koliko i Biblija: prvi ga je u praksi primenio Mojsije, koji je to naučio od Boga lično, kada je razdelio Crveno more za Jevreje, a zatim pustio vodu na Egipćane koji su ih jurili„tako da ih ostane jedva jedan„. Kada se Mojsije vratio sa planine Sinaj sa „Deset zapovesti„, video je ljude kako se mole zlatnom teletu i svakog krivoverca zaklao. I neposredno pre smrti rekao svojim sledbenicima da uđu u Obećanu Zemlju, i kada poraze plemena Kanan-a treba potpuno da ih unište. . . i da ne pokazuju milost prema njima.

Cilj totalne pobede je aksiom modernog ratovanja, i sastavio je Karl fon Klauzevic, najčuveniji filozof rata. Analizirajući ratne pohode Napoleona, Klausevic je zapisao, „Tvrdimo da direktno uništenje neprijatelja, mora biti dominantno razmišljanje. . . Čim je postignuta velika pobeda, ne treba pričati o odmoru. . . već samo o poteri ka neprijatelju, njegovoj prestonici, napadajući njegove rezerve i sve ostalo što bi mu dalo pomoć i predah. „Razlog je jer se posle rata pregovara i deli se teritorija. Ako si postigao samo delimičnu pobedu, neizbežno ćeš izgubiti u pregovorima, ono što si postigao ratovanjem.

Rešenje je jednostavno: Ne dopusti neprijatelju da ima opcije. Predodređeno ti je da uništiš njih i njihovu teritoriju. Cilj moći je totalna kontrola neprijatelja, da ispune tvoju volju. Ne možeš sebi priuštiti da ideš do pola puta. Ako im ne ostaviš opcije moraće da urade šta ti tražiš. Ovo pravilo ima primenu i daleko izvan bojnog polja. Pregovori su kao podmukla zmija otrovnica, koja će te pojesti uprkos tvojoj pobedi, tako da ne treba pregovarati sa neprijateljima, ne dati im nade, kao ni prostor za manevrisanje. Biće uništeni i to je to.

Zapamtite: U svojoj borbi za moć, pobudićeš rivale i stvoriti neprijatelje. Biće ljudi koje nećeš moći da pridobiješ i koji će uvek biti tvoji neprijatelji. Njihovu mržnju ne shvataj lično, samo prepoznaj da nema mogućnosti za mir između vas, naročito dok poseduješ moć. Ako im dopustiš da se motaju oko tebe, oni će težiti osveti, sa sigurnošću kao što noć prati dan. Čekati ih da pokažu karte je besmisleno, što je carica Vu shvatila, jer će tada biti prekasno.

Budi realan: Sa takvim neprijateljem oko sebe, nikada nećeš biti siguran. Zapamti lekciju istorije, i mudrost Mojsija i Mao-a: Nikada ne idi do pola puta.

Nije u pitanju ubistvo već proterivanje. Ako je dovoljno oslabljen pa zatim prognan sa tvog terena, neprijatelj postaje bezopasan. Neće imati nadu da će se oporaviti i povrediti tebe. Ako ih ne možeš proterati, makar shvati da kuju zaveru protiv tebe i ne obaziri se na njihovo prijateljstvo. Tada ti je najbolje oružje zabrinutost. Ako ih ne možeš odmah proterati, sačekaj pravi trenutak za to.

Simbol:

Pobeđena zmija otrovnica ispod tvojih nogu, ali ostavljena u životu,  će se uzdići i ugristi te dvostrukom dozom otrova.
Neprijatelj koga ostaviš kraj sebe je kao polumrtva otrovnica koju neguješ da ozdravi. Vreme će ojačati njen otrov.

Reč mudraca:

Treba napomenuti da se ljudi moraju ili pridobiti ili uništiti, jer se svete za male uvrede, dok za velike ne mogu; stoga nasilje treba sprovoditi tako da se ne moraš bojati osvete.
(Nikola Makijaveli, 1469-1527)

Izuzeci od pravila:

Ovaj zakon bi ponekad trebalo ignorisati, jer je ponekad bolje da pustiš svog neprijatelja da uništi sam sebe, ako je to moguće, nego da pati od tvoje ruke. U ratovanju dobar general zna da je bolje vojsku koja je saterana u ćošak ne napadati, jer se tada bore nemilosrdnije, već da ih puste da krenu da beže jer će tako otkriti karte i biti demoralisani, zbog povlačenja ili nekog prethodnog poraza. Kada nekoga imaš na tacni onda-ali samo ako si siguran da se ne može oporaviti-pusti ga da se sam uništi. Neka bude agent sopstvene destrukcije. Rezultat će biti isti i ti se nećeš osećati loše, tj. osećaćeš se manje lošije.

Na kraju, ponekad kada uništiš neprijatelja, mnogo ga ogorčiš da godinama sprema osvetu. Povlačenje iz Versaja je imalo takav utisak na Nemce. Neki istorijski primeri pokazuju da je bolje da se pokaže malo milostivosti. Problem je tvoja milostivnost koja uzrokuje još jedan rizik-možda će ohrabriti tvog neprijatelja, koji i dalje čuva neprijateljstvo, ali sada ima mesta da deluje. Skoro uvek je mudrije da se uništi neprijatelj. Ako skuju zaveru nakon godina, ne spuštaj gard, ali ih jednostavno ponovo uništi.

• Ostaci neprijatelja mogu isto kao neka bolest ili vatra opet da se vrate u život. Zbog toga moraju biti potpuno uništeni. Ne smete nikada da ignorišete neprijatelja samo zbog toga što ste ga oslabili. Sigurno će ponovo postati opasan kao varnica u plastu sena.

Kautilya, indijski filozof, III vek p.n.e.

• Da bi ste izvojevali konačnu pobedu morate biti totalno bezobzirni.
Napoleon Bonaparte, 1769-1821

Robert Grin – 48 pravila moći