7. октобар 2014.
Мирослав Б. Душанић
Заборав
(за драгу В. С.)
Чему страх од Смрти
То је једини начин да се с Природом стопим
И будем дио те Божанствене љепоте
Ако ме нешто плаши
То није умирање него сам чин одласка
Који може да буде изузетно грозан
И недостојан човјека
А ја бих ипак хтио да склопим очи мирно
Опростим се од ближњих и захвалим
На љубави и пажњи
На разумијевању и стрпљењу
И трпљењу и трпљењу и трпљењу …
Хтио бих нешто времена
Довољно за једну Молитву у славу Господа
Дозволио ми је да у Његову башту крочим
И убирем плодове и радујем се
И волим и тугујем и снивам
И другујем и другујем и другујем …
Па чак ми је и лудости опраштао
Штитећи ме од зла и гњева …
Ако се будем ичега плашио
Неће то бити умирање него начин
Плаши ме сваки изнуђен и насилан чин
А Смрт – Смрт ионако не наступа умирањем
Већ онда када нас Заборав избрише.
Слика: Екатерина (Ивана) Милићевић
http://glassrbije.org/kultura/%C4%8Dlanak/izlo%C5%BEba-slika-ekatarine-i-ivane-mili%C4%87evi%C4%87