Putinov projekat budćnosti i tajni grad Hanti-Mansijsk u Sibiru

Klub obožavaoca Vladimira Putina koji radi kao PR mašinerija za uzdizanje imidža ruskog predsednika. Tajni grad Hanti-Mansijsk koji stvara Putin u Sibiru.

PR MAŠINERIJA PUTINA

Mada je Putin i sam, relativno, lako išao po tankom ledu, postojala je PR-mašinerija, koja je kao nevidljivi deo ledene sante, stalno i neprimetno, munjevitom brzinom radila na promeni odnosa Ruskih prema njihovom lideru. Ljudi koji su vodili tu propagandu nisu bili iskusni na tom planu, kakav je bio i sam Putin, kada mu je predložena prva odgovorna dužnost. Na relativno ranoj etapi njegovog predsednikovanja, ruske radiostanice dobile su od anonimnog izvora snimak pesme u stilu pop-muzike. Pesmu je verovatno izvodila ženska grupa „Pevajući zajedno“ i zvala se „Takvog, kao Putin“. Osnovna ideja, teksta, zasnivala se na tom, da se obični prijatelji tih devojaka „napijaju, često tuku i nisu pažljivi kako treba“:

I ja sada hoću takvog kao Putin.

Takvog kao Putin, snažnog,

Takvog kao Putin, da ne pije,

Takvog kao Putin, da ne vređa,

Takvog kao Putin, da ne beži. .

Snimak je bio dobro napravljen, bez sumnje uz velike troškove, a tako često je bio na programu, da je brzo stigao do ciljne grupe mladih slušalaca. Snimak nije bilo moguće kupiti, pošto se nije prodavao u prodavnicama. Drugi političari su zavideli Putinovoj popularnosti, koju je odražavala ta pesma, mada su se u Kremlju otkazali od nje.

Grad Putinove vizije budućnosti Hanti-Mansijsk sa staklenom piramidom koja dominira

Analogno, klub obožavalaca Vladimira Putina, koji kao adresu navodi Kremlj, Crveni trg, Moskva, izjavio je da se bore za „moćnu Rusiju – centralizovanu državu , zato što Rusija ne može postojati kao decentralizovana država, tradicionalna zajednica slovenskih i pravoslavnih zemalja Ukrajine i Belorusije, koje su otete ilegalnim grupama i zapadnim snagama“ i „hapšenje svih oligarha, koji su opljačkali državu“. Toga dana, kada je predao dužnost predsednika, njegov klub obožavalaca objavio je pismo zahvalnosti kao „čoveku, zahvaljujući kome je Rusija u XXI vek ušla ponovo kao super sila“.

Na kraju pisma je najavljeno: „Naša grupa neće promeniti ni svoj naziv, ni svoje principe. Mi ćemo uvek biti verni putu, koji je odredio Putin, ne diktiranom liberalizmom, socijalizmom ili bilo kakvim drugim „-izmom“, izabranim od najboljih razmatranja, nezavisno od toga kakvom „-izmu“ se on suprotstavlja ili ga sledi. Zato zahvaljujemo Vladimiru Putinu za osam izuzetnih godina. Želimo mu dobro zdravlje i dug život“.

Mada je on mogao i da ne zna o postojanju kluba obožavalaca, relativno mlad i muževan lik Putina, bio je posebno dobrodošao posle mnogo godina rukovodstva bolesnog Jeljcina. Setite se samo, on se u mini-podmornici spustio na dno, najdubljeg u svetu, jezera Bajkal, pričvrstio satelitski predajnik na telo morune u istraživačkom centru, a na rastanku je zamolio „da ne bude nestašna“, i zasenio posetu predsednika Obame Moskvi, pridruživši se „Noćnim vukovima“, bajkerima u stilu „Anđela pakla“. Odeven sav u crno i s tamnim naočarima, on se čak pohvalio kako je vozio na zadnjem točku.

***

Nema nikakve sumnje u neviđenu ljubav Ruskih prema svom lideru. Nesumnjivo je Vladimir Putin bio vrlo popularan predsednik, tako da će bilo ko na njegovom položaju izuzetno teško dostići takav nivo popularnosti. Tokom mandata na mestu predsednika Dmitrija Medvedeva, periodično su optuživali da je on Putinova marioneta ili da se on i Putin stalno raspravljaju zbog različitih mišljenja. Jedan od ljudi, koji je imao nameru da zavadi i vlada nad tom dvojicom ljudi, bio je moskovski gradonačelnik Jurij Lužkov. On je jasno stavio na znanje da će pri sledećem kandidovanju predsednika podržati Putina. Njegovo neuvažavanje postojećeg predsednika skupo ga je koštalo, upravo njegovog položaja. Lužkov je napisao članak za službene vladine novine „Rosijskaja gazeta“, kojim osporava rešenje Medvedeva o zaustavljanju gradnje autoputa Moskva – Sankt-Peterburg. Poznato je, da je Putin podržao taj projekt.

Međutim, ako je gradonačelnik koji kontroliše budžet više od 30 milijardi dolara, i grad koji daje 29 procenata nacionalnog bruto dohodka, hteo da posvađa Putina i čoveka kojeg je on doveo u Kremlj, plan mu nije uspeo. Ranog jutra u utorak, 28. septembra 2010. godine, u kabinet Lužkova je došao kurir sa vešću o njegovom otpuštanju. Ako je on i očekivao, da će Putin, koga je on ismejavao u toku njegovog mandata predsednika, požuriti da mu pomogne, bio je jako razočaran. Posle blede pohvale, da „na izvestan način Lužkov predstavlja simbol moderne Rusije“, Putin je nastavio: „Očigledno da odnosi gradonačelnika Moskve i predsednika nisu funkcionisali, a gradonačelnik se direktno podčinjava predsedniku, a ne obratno. Zato je Lužkov morao na vreme preduzeti određene korake za normalizaciju takve situacije“.

Moguće je da se Putin i Medvedev nisu slagali u mišljenjima o ulozi Staljina u istoriji, ali niko u Moskvi nije sumnjao da su oni bili potpuno saglasni u rešenju o smeni najuticajnijeg čoveka u gradu, gradonačelnika, čija je žena postala jedna od tri najbogatije žene Rusije.

***

Moja prva poseta u kabinet Dmitrija Peskova, u Kremlju, pokazala se dramatičnija od mojih očekivanja. Uveče 1. novembra 2006. godine, bilo je užasno hladno. Stariji „moskviči“ zamotani u debele kapute, sa šubarama od veštačke kože na glavama, žurili su na sve strane da bi brže stigli kući. Kontrast njima činila je sjajno obučena mladež, koja se usmeravala prema višespratnom podzemnom trgovačkom centru, gde se nalaze franšizne trgovine marki Benetton, Diesel i Top Shop, prodavnice elektronike sa televizorima velikih ekrana i mašinama za pranje, kafe-barovi i saloni mobilne veze, restoran „Makdonalds“, irski pab i turistička agencija koja nudi odmor u Španiji, Turskoj i Egiptu, zemljama gde se danas može videti jelovnik na ruskom jeziku. To sve, bilo je spoljna, vidljiva potvrda Putinovog ekonomskog uspeha, zato što je do tog vremena srednja godišnja plata podignuta za 13 procenata i iznosila je 415 dolara, još uvek mala, ali je 4 puta bila veća od one kolika je bila do njegovog stupanja na dužnost predsednika. Nivo potrošačkih kredita je naglo porastao od nule do 40 milijardi dolara. Čak su neki naftni, gasni, metalurški oligarsi osetili potrebu da razviju svoja preduzetnička krila i počeli ulagati u potrošačko tržište.

Od tržnog centra iza mojih leđa, koji stoji kao simbol uvođenja zapadnih vrednosti, moglo se skoro rukom dohvatiti do impresivnog kompleksa zgrada preda mnom, gde se nalazi kabinet predsednika.

U laganom šeširu, koji mi je pozajmio biznismen Putinov poznanik, nisam pravilno shvatio značaj kape u tim surovim klimatskim uslovima, došao sam do neverovatno širokih stepenica, sa visokim stepenicima, koji vode na Crveni trg, 10 minuta do naznačenog susreta sa Dmitrijem Peskovim. Pokazalo se da je dostup najznamenitijem trgu Moskve bio potpuno zatvoren živim zidom naoružanog obezbeđenja. Pokušao sam i zamolio jednog od vojnika da me propusti, objašnjavajući da žurim na sastanak. Ali ja nisam govorio njegovim jezikom, a on nije razumeo moj jezik. Odgurnuo me je rukom, koja je stiskala automat Kalašnjikov.

Očajnički sam pozvonio ruskom prijatelju i objasnio mu situaciju. On me zamolio da dam telefon vojniku, da bi mu on objasnio o „značaju moje misije. Vojnik je preko volje uzeo moj telefon. Ne znam šta mu je rekao moj prijatelj, ali posle kratkog razgovora, vojnik se sklonio u stranu na nekoliko trenutaka i prezrivim klimanjem glavom mi pokazao da mogu proći.

Drhteći od hladnoće, popeo sam se stepenicama i pogledavši kroz Vaskresenska vrata, vidio sam, da se ceo trg preda mnom, obično i u to vreme pun turista, nalazi u mrklom mraku. U daljini sam video siluetu okruglih kupola crkve Vasilija Blaženog , koju je izgradio Ivan Grozni U XVI veku. To je sve što sam mogao videti. Krećući se oprezno, znao sam da se desno od mene nalazi mauzolej s balzamovanim telom Lenjina, a sa leve strane je trebao biti univermag GUM, koji je obično jarko osvetljen i vrvi od novoruskih i bogatih kupaca. Danas je on bio jezivo tih u tami. Njegova nova elegantna čelična konstrukcija i stakleni krov, koji su se zadivljujuće uklapali u staru srednjevekovnu arhitekturu objekta, bili su nevidljivi.

Zatim se sve iznenada promenilo. Crveni trg su osvetlili zaslepljujući reflektori a tišinu je prekinula zaglušujuća muzika vojnog orkestra. Tada sam shvatio da tu uopšte nisam bio sam, nego okružen stotinama vojnika u sivim šinjelima, koji su počeli marširati tako preteće, kako to znaju ruski vojnici.

Sada je problem bio u tome, da je njihov stroj po četiri u redu, razvučen na trgu u neprekidnoj liniji. Da bih došao do „radnog“ ulaza u Kremlj u daljem desnom uglu, trebalo je da se probijem kroz taj stroj. Manevar je trebao sreće, ali sam iskoristio mogućnost, kada sam video mali razmak u marširujućem stroju. Nažalost, to nije bio kraj poteškoća. Čim sam ušao u na vrata, imao sam najstrožiju proveru. Potpuno su me pretražili, pretresli i oduzeli sve metalne predmete, uključujući kajiš sa kopčom i moj omiljeni diktafon. Bogu hvala, ostavili su mi moj notes. Kaput sam morao ostaviti u garderobi, mada tamo nisam video nikakvu drugu odeću, osećaj je bio dosta zloslutan. Zatim me je ćutljivi čuvar proveo do lifta i odvezao na poslednji sprat. Kada su se otvorila vrata ugledao sam sasvim drugačiju sliku – široki luksuzno dekorisani koridor, jarko osvetljen i zagrejan. Išao sam u korak sa ćutljivim čuvarem, koji me je bukvalno marširajući proveo na otvorena vrata.

„Gospodin Ačins“, – najavio je Mili, privlačnoj sekretarici, koja je sedela za pisaćim stolom. Ona je ustala i pozdravila me sa smeškom, predstavivši se na idealnom engleskom jeziku. Ona je pažljivo objasnila, da se njen šef zadržao na predhodnom sastanku. Ali kada sam pokušavao sa njom početi priču o Putinu, ona je prenela razgovor na Romana Abramoviča, čiju sam biografiju tek napisao, zajedno sa Dominikom Midžli. „Kakav je on? – presrela me pitanjem. – Meni je veoma zanimljivo čime se on bavi u Ujedinjenom Kraljevstvu“. Zatim je zazvonio telefon i ona je na maternjem jeziku, po mojoj pretpostavci, počela da priča sa čovekom, sa kojim sam ja trebao provesti sledeći čas.

Posle nekoliko sekundi otvorila su se bočna vrata. Tamo je stajao visok, zgodan, sa blistavim osmehom, Dmitrij Peskov, zamenik sekretara za štampu predsednika Ruske Federacije. Njegova riđa, malo neposlušna, kosa i gusti brkovi više bi odgovarali diplomcu univerziteta ljubitelju zabave, bez obzira što je njemu tada bilo 42 godine, nego čoveku, koji je bio tampon između međunarodnih SMI i jednog od najuticajnijeg ljudi na svetu.

On me srdačno pozvao da uđem u veliku prostoriju, koja je bila njegov kabinet. Tu je bilo mnogo ličnih stvari, koje su odavale nemiran duh njihovog vlasnika. Sa jedne strane na stolu se nalazila velika gomila knjiga i uramljene fotografije. Sa druge strane bio je prijatni kamin, a levo i desno od njega stajale su fotelje. Predložio mi je da sednem u jednu od fotelja, a Peskov je seo u drugu. Kafa ili gruzijski čaj? Kao i domaćin, izabrao sam čaj. Dok smo čekali da donesu čaj, ja sam mu ispričao o svom doživljaju na trgu. On se nasmejao: „Ma to je trening sutrašnje parade, – objasnio je on. – Trebao sam Vam napomenuti“.

Zatim su doneli čaj u porcelanskim šoljicama i keks. Pomislio sam, evo, znači tako fasciniraju SMI u putinskoj Rusiji. Tako šta se nije moglo dogoditi za vreme Nikite Hruščova ili Leonida Brežnjeva. Ili je moglo?

Kada smo jeli kolače i pili čaj pored kamina, upitao sam Peskova – kakav bi Vladimir Putin – čovek odrastao u tesnoj sobi sa oguljenim plafonom, pozvani kao državnik u posetu Londonu, fascinirajući američkog predsednika prekrasnim plavim očima, britanskog premijera dobrim manirima, talijanskog lidera čestim zabavnim putovanjima na rivijeru, a francuskog predsednika Velikim krstom Počasnog legiona – hteo ostati upamćen?

Peskov je slegao ramenima i odgovorio: „Za njega je to nevažno. On živi sa današnjicom. On se ne opterećuje time šta će biti posle njegovog odlaska. On je srećan ako dođe kući, nije važno u koje vreme, pojede tanjir kaše, i verovatno, zalije je čajem“. Ja sam mu rekao šta mi je ispričao biznismen: „On se ljuti. Na televizoru se uvek vidi kako se on ljuti“. Peskov je to prokomentarisao ovako: „Da, on može da se ljuti, ali ja ga nikada nisam video besnog. On ima savršenu samokontrolu. Ponekad se može spotaknuti na sitnicama. On voli da ide u crkvu, ali ne trpi , kada su tamo fotografi. To je i razumljivo. Neke situacije trebaju poštovanje privatnog života“.

***

Međutim, sve što je rekao Peskov, njegovi komentari o važnim političkim pitanjima opisani u ovoj knjizi, činilo se blisko istini, osim jednog izuzetka. Kada sam se te užasne večeri vraćao u hotel, jedna misao, koju mi je on izneo, stalno mi se motala po glavi. Nije li stvarno da Putin neće ostaviti spomena posle sebe i živi samo današnjim danom? Nesumnjivo, ni jedan čovek koji nosi takvu moć, ne može ne misliti o budućem. Putinove pristalice podržavaju to da on, pre svega, misli o budućnosti Rusije, iskreno veruju u to da ne može živeti samo današnjim danom. Oni tvrde: „On smatra da sutra Rusije uvek počinje danas“.

Ili je on možda imao u vidu da Putinu nije interesantna lična slava? U krajnjoj liniji, ja sam tada već znao za Hanti-Mansijsk, grad koji se nalazi oko 1500 kilometara istočno od Moskve, duboko u Sibiru kao Putinovo tajno nasleđe. To je analog grada Paundberi u engleskoj grofoviji Dorset, koji je osnovao princ Čarls kao model svog viđenja budućeg.

Hanti-Mansijsk se nalazi u srcu Jugre, najbogatijeg ruskog regiona, gde se dobija 58 procenata ruske nafte. Svog bliskog prijatelja, Aleksandra Filipenka, Putin je postavio za guvernera tog regiona i tako našao način da Jugra dobija znatan deo prihoda od nafte za obezbeđenje komfornog života njenih građana, a na zavist ostalog dela stanovništva ako to saznaju. Ljudi, koji su živeli u „doniranim gradovima“, daleko od glavnih ruskih gradova, uvek su plaćali više poreza nego što su dobijali iz godišnjeg budžeta za podršku socijalne sfere. Niko ne poriče da je takav položaj stvari još više pogoršan pri Putinu, naravno, ako se ne računa Jugra.

U februaru 2010. godine, Putin, veliki pobornik mladeži i većeg broja žena u upravljačkom aparatu, nije se bunio, kada je predsednik Medvedev zamenio Filipenka na položaju guvernera Jugre, postavivši Nataliju Komarovu.

Proputovao sam Zapadni Sibir, da bi intervjuisao Filipenka za ovu knjigu i svojim očima vidio Putinovu maštu. U taj region, Sovjetski Savez je slao disidente i najokorelije prestupnike, koji su obično umirali od žestokih zimskih hladnoća, letnje žege ili potpunog nedostatka medicinskih ustanova. Danas se situacija potpuno promenila zahvaljujući naftnom bogatstvu, koje obezbeđuje energiju kondicionerima, kojih ima previše u ultramodernoj bolnici. Nije slučajno, veliki deo velelepnih zgrada Hanti-Mansijska, gde je nivo prestupnosti praktično jednak nuli, a alkoholizam kao hronično opterećenje Rusije, praktično ne postoji, izgrađeno od Putinovog dolaska na vlast. Tamo se, čak, održava ruski kino festival u najneverovatnijem kinoteatru na istoku od prestonice. Jedan od poslednjih Putinovih koraka na dužnosti predsednika, bio je prenošenje samita Rusija – EU 2008. godine iz Moskve u Hanti-Mansijsk, što je uznemirilo gradonačelnika prestonice Jurija Lužkova. On je to uradio da bi se pohvalio gradom iz svoje mašte pred drugim svetskim liderima.

Moguće on u njemu vidi „meki“ ideal, ali Putinov sibirski projekt nije ono što javnost podržava. Posle svog odlaska saznao sam da su guverneru Filipenku zvonili iz Moskve. Ministar unutrašnjih poslova je hteo da zna o cilju moje posete, šta sam pitao, i šta su mi ispričali. U očima Kremlja, smo ja i guverner, očigledno narušili pravila. To mišljenje se potvrdilo posle nekoliko dana, kada me je nazvao Putinov i moj zajednički poznanik. Uzbuđenim tonom, nesvojstvenim za njega, prvenstveno me upitao šta sam uopšte tražio u Hanti-Mansijsku.

Odlomci iz knjige K Hacinsa i A Korobko “PUTIN”

Copyright za teritoriju ex Jugoslavije- Milka Kresoja, Moskva