Hrana ljubavi i strasti

Šta se sve smatra za afrodizijak i kako odredjena hrana podstiče libido i strast. Ciklus tekstova Antologija afrodizijaka i primeri iz istorije

Antologija afrodizijaka

Sećate li se scene iz knjige Kao voda za čokoladu Laure Eskivel u kojoj Tita svima spremi za ručak male pečene golubove a dodatak su im krte rozikaste ružine latice u providno-slasnom sosu ispunjenim pohotom, čežnjom i strašću? Strast je u hrani bila toliko jaka da je zatvarala sva vrata, lelujala zavese, titrala vazduh, stopirala sanjanja, svojim grabežnim rukama primoravala likove romana da se spajaju do beskraja? Ili antologijske scene iz filma Tom Džons rađenom po istoimenom romanu Henrija Fildinga u kojoj Džojs Redman i Albert Fini žudno i strasno jedu hranu u krčmi dirajući tanane opne sopstvenih nabubrelih želja i prenoseći strast na gledaoce? Scena nam je servirala pogled koji jede, strast u zubima, sirove žeđi i još jednom nas dovela do zaključka da ima nešto u hrani što nas navodi na velike telesne želje. Iz novijeg doba pamtimo i film Ljubavni napitak broj 9 u kome nesnađeni biohemičar dobija od vračare smešu koja čini da se devojka koja je konzumira u njega odmah i zaljubi stimulišući kod suprotnog pola dlačice u unutrašnjem uhu. O filmu Devet i po nedelja, tom najseksipilnijem filmu svih vremena i sceni gde ljubavnici vezanih očiju draže jedan drugog hranom bi valjalo napisati poseban tekst.

Scena iz filma 9 1/2 nedelja

Zašto su te latice u slasnom sosu tako ružoliko delovale na ljubavnu pomamu i odbacivanje svih kočnica i tradicija? Zato što je cvet seksualni organ biljke. Možda je taj običaj malo zaboravljen, ali probajte da dekorišete hranu sa jestivim cvastima ljubičice, ljiljana i hibiskusa, videćete šta će se desiti. Prvo ćete uživati vizuelno, u lepoti boja i primamljivoj nežnosti tubica zaljubljenosti, onda ćete ih kušati, pa će zalogaji proizvesti iskušenja za koja niste ni znali da će vam zakucati na vrata. Zašto su baš Titine latice učinile da trepere zavese? Zato što je njena znojava strast bila spremna da izađe iz nje i da zahteva spajanje sa voljenim, na ovaj ili onaj način, latice su doprinele da se ljubavni zov pojača.

Kad smo već kod cvetova, veoma su zanimljive artičoke koje su, u stvari, nerascvetani cvet. Kao da zovu da budu otvorene i razgrnute. Na samom početku 18.veka su prodavci artičoka u Parizu pokušavali da ih prodaju tako što su narodu vikali da one zagrevaju telo a naročito genitalije.

Da li hrana može da podstiče libido, da pojača želju, da ubrza proces spajanja dvoje ljudi, da intrigira i naježi kožu, pocrveni poglede ili su sve to samo vradžbine i htenja? Nauka je, doduše, negirala navodnu povezanost određene vrste hrane sa pojačanjem želje za seksualnim odnosima i tvrdi da je u pitanju placebo efekat. Dobro, placebo, a šta na ovom svetu nije placebo, ili veruješ ili ne veruješ, a tako ti i stiže. Mi dajemo snagu svim slikama u nama i oko nas.

Dakle, za one koji veruju, hrana koja podstiče slast se naziva afrodizijacima. Reč vodi poreklo od grčke ἀφροδισιακόν što znači „seksualno“ a nastala je od „aphrodisios“ što se može prevesti kao „odnosi se na Afroditu“. Boginja ljubavi, Afrodita, od nje sve i počinje. Ona je sama pena-ljubav, hraniti se njome znači voleti večno.

Odvajkada se i spremalo po afrodizijačkim receptima. U Evropi su čak do osamnaestog veka mnogi recepti bili bazirani na teorijama rimskog lekara Galena koji je zapisao da hrana može biti afrodizijak ako je „topla i vlažna“. Znalo se i da su u svim takvim receptima bili važni i začini, a naročito se cenio biber, začin vatre i vatrenog. Pored njega, koristili su se i šargarepe, asparagus, anis, senf i kopriva. Međutim, ove namirnice su se više koristile u svrhu, kako je Galen prepisivao, „stvaranja telesnih vetrova“ a kada se danas kaže afrodizijak, misli se isključivo na hranu koja podstiče seksualnu želju, a ne stvara neka pročišćujuća dejstva.

Plinije Stariji je za konzumaciju pre seksualnog odnosa prerporučivao lukovicu orhideje jer su stari Rimljani, inače, smatrali da one rastu iz prosutog semena satira. Sa druge strane, u Meksiku se koristio sam cvet orhideje, naročito jedne posebne vrste, Vanilla planifolia, za koju se smatralo da raste iz krvi boginja. Ni konviskadori nisu bili slepi te su primetili da taj mali cvet liči na ženske genitalije. Sada svi znamo da je to cvet vanile, mirisna divota koja milijarde ljudi opčinjava svojom meko žutom bojom i slatkim ukusom. Čak je i čuvena kraljica Elizabeta I bila posebno vezana za puding od vanile. Uporedite samo tu mirisnu, glatku mekoću sa ženskim grudima i sve će vam biti jasno.

Oblik je uvek bio bitan. Obličje, izraz, pogled koji pada na hranu. Pa se onda setimo kako izgledaju sočne jabuke, kajsije, banane, trešnje, urme ili mango i osetimo pod nepcima njihovu svežinu i radosnu strast. Svako ko je uživao u voćnoj pulpi može da dozove vlažnu strast i zrelu žudnju u svoje sećanje. Najlepše je kada se sok deli sa voljenim. Recimo, probajte sa svojim ljubavnikom da jedete zreli mango. Razmislite i o oblicima špargle, morskog krastavca i breskve. Ako su još u srednjem veku njihove glatkoće budile divljinu u stomaku, možda i sada imaju egzotične naravi.

Ili, recimo, smokve, čija raskošna crvena svežina može da iscuri niz bradu, čiji miris omamljuje, one su sa punim pravom, tako pune semena, bile smatrane za ljubavni tonik.

Počevši od sasvim čudnih sastojaka kao što su delovi tela guštera i mozgovi vrabaca, za pojačanje želje su se vekovima koristile razne stvari. Čak je i krompir, koga sada smatramo sasvim „običnim“, bio poznat kao afrodizijak u Evropi verovatno zato što je u početku bio redak, a zna se da sve čega ima malo dobija čudotvorne karakteristike. Čim bi neka biljka postala rasprostranjenija, u predanju bi gubila svoja magično-erotska svojstva.

Danas se za luksuz koji podstiče da biseri spadaju sa svojih uzica i da želja prevazilazi snebivanje smatraju tartufi, supa od lastavičijih gnezda, kavijar, gušćija džigerica i šampanjac. Ako ih ne konzumirate često, njihova novina i ekskluzivnost mogu da dovedu do telesne zabave grofovskih razmera.

Sveti Toma Akvinski je, pored ostalog, pisao i o afrodizijacima. Kao i Galen, on je smatrao da hrana koja pretenduje da bude afrodizijak mora da proizvodi „životni duh“ i da dobrano nahrani čoveka. Za njega su takva dejstva imali meso i vino. Alkohol je, doduše, poznat još od boga Dionisa kao način da se pojača strast. Senzualnost grožđa je očigledna, a njegov sok je smatran za nektar boje uzavrele krvi. Dionis je smatran i začetnikom orgijazmičnih stanja u koja se upada posle pića, igre i muzike. Ali, kao što reče Šekspir u Makbetu, „pojačava želju ali smanjuje izvedbu“. Kad smo već kod Šekspira, Falstaf u Veselim ženama Vindzorskim nabraja mnoge tada priznate afrodizijake: ušećerene šljive, kandirani koren morske božikovine i krompir. Sam Šekspir je, moguće, uživao i koristio čari cimeta, karanfilića, marmelade, pirinča i bibera.
Za dalje istraživanje možemo se ponovo obratiti literaturi. Engleski pesnik Džon Don u 17. veku u jednoj pesmi spominje koren mandragore koji ima svojstva afrodizijaka i koristio se kao lek za žensku neplodnost jer koren podseća na ženska bedra. Mandragora se, inače, koristila i u paganskim običajima a ima i halucinogena svojstva. Heroine iz drevnog Egipta i čarobnice iz Homerovih priča su se garantovale da koren i plod mandragore mogu da učine čuda.

Neke biljke je crkva čak i zabranjivala pod parolom da podstiču greh. Recimo, tartufi svih vrsta su izazivali osudu. Nije bolje prošla ni biljka valerijana koju su obožavali u brodelima Japana.

Pošto se koštunjavi plodovi mogu koristiti i kao seme, smatra se da mogu da stvore i seme zaljubljenosti. Oni sadrže reproduktivnu energiju biljaka. U Grčkoj je tek venčani par dobijao na poklon vrećicu sa bademima kako bi sjedinjenje imalo auru plodnosti. Badem ima bračno-ljubavnu simboliku i u Maroku i Indiji.

Sledi nastavak …

Ana Atanasković